Kako je u ponedeljak, 17. novembra, najavio pokrajinski sekretar za upravu, propise i nacionalne manjine Tamaš Korhec, Predlog novog statuta Autonomne pokrajine Vojvodine (koji je u pokrajinskoj skupštini usvojen 14. oktobra) naći će se pred poslanicima Skupštine Srbije tek kada se "stepen autonomije definiše jednim kompleksnim zakonom koji će pokriti sve oblasti kojima su u Statutu definisane ingerencije Pokrajine". Korhec je objasnio da će taj specijalni zakon biti i svojevrstan "kodeks o Vojvodini", i da će obezbediti i reviziju poznatog "Omnibus zakona" kojim je 2002. godine bilo regulisano prenošenje određenih nadležnosti sa republičke na pokrajinsku administraciju. Svemu tome Korehec je dodao informaciju da se taj "kodeks o Vojvodini" priprema zajedničkim snagama Vlade Srbije i Izvršnog veća Skupštine Vojvodine.

Ova izjava visokog pokrajinskog funkcionera naslanja se na saopštenje koje je dato posle posete premijera Vlade Srbije Mirka Cvetkovića svom pokrajinskom i stranačkom kolegi u Novom Sadu Bojanu Pajtiću (27. oktobra). Cvetković je, naime, tada izjavio da će se "potruditi da se na Vojvodinu prenesu nadležnosti svuda gde je to moguće", te da će taj proces otpočeti paralelno sa usvajanjem budžeta za iduću godinu. Bojan Pajtić je istom prilikom ponovio svoju procenu da će Skupština Srbije potvrditi novi statut AP Vojvodine do kraja godine. Posle tog susreta stekao se utisak da novi statut Vojvodine ima političku podršku vladajuće većine – a da li će ona progurati taj statut kroz Skupštinu Srbije, to je već pitanje generalne "propustljivosti" te skupštine, a ne njene volje oko uvek delikatnih statusnih pokrajinskih pitanja.

ŽALOPOJKA: Naime, još mnogo pre nego što je Skupština Vojvodine usvojila Predlog novog statuta APV, što samo predstavlja realizaciju obaveze iz Zakona o sprovođenju Ustava Srbije, u zadatom roku (do 15. oktobra), povodom ovog dokumenta bila se podigla značajna buka među političkim strankama i snagama desnice u Srbiji, koje već i same osećaju da se njihova "kosovska žalopojka" mora zameniti nekom novom temom – pa im je stara priča o "pretećoj vojvođanskoj secesiji" čini se bila dobrodošla.

U tom pravcu ove snage su isticale da novi statut vraća Vojvodini "elemente državnosti"; da "marginalizuje Srbe" jer uvodi Savet nacionalnih zajednica "kao drugi skupštinski dom"; da pod firmom "razvojne banke" zapravo konstituiše buduću "centralnu banku Vojvodine"; da preko reorganizacije upravnih okruga izlazi u susret famoznoj "nacionalnoj teritorijalnoj autonomiji" Mađara na Severu Bačke; da je uvođenje prava Vojvodine da zaključuje međunarodne ugovore faktičko odobravanje suverenosti, a da ona preko predstavništava u inostranstvu zapravo uvodi "vojvođanske ambasade" itd. Pojavilo se čak i pismo-peticija u odbranu "otadžbinskih interesa" Srbije u Vojvodini sa već poznatom grupom "nacionalnih radnika" na čelu sa akademicima Kostom Čavoškim i Vasilijem Krestićem (kojima se, u strahu od secesije Vojvodine, pridružila i šefica preduzeća za izbor mis Srbije Vesna Jugović).

Zalud je predsednik Izvršnog veća Skupštine Vojvodine Bojan Pajtić u više navrata isticao da pravno uređenje pokrajinske autonomije Vojvodine moramo shvatiti u kontekstu ustavne konsolidacije Srbije i njene unutrašnje reintegracije, koja se, kao i sam novi ustav Srbije (u članu 1), "zasniva na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima". Pajtić je citirao početak Ustava Srbije prevashodno zbog spomenutih "evropskih principa i vrednosti" koje su ugrađene u novi statut Vojvodine – jer, izgleda da je upravo to najviše smetalo bučnim kritičarima. Ustav Srbije, za koji je Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine i u procesu usvajanja novog statuta APV stalno isticala da daje "preuske okvire za bilo kakvu ozbiljnu autonomiju", ipak je konstituisao "pravo na pokrajinsku autonomiju" u 182. članu. No, i sam glavni novi "ustavotvorac", bivši premijer dr Vojislav Koštunica, ocenio je da novi statut APV "probija ustavne okvire", pa je gostujući na Vojvođanskoj televiziji 6. oktobra (baš na godišnjicu Jogurt revolucije iz 1988. godine) u prilog te tvrdnje naveo niz primera – poput onog da Ustav Srbije ne objašnjava zašto je Vojvodina autonomna, pa da otuda ne treba ni u Statutu APV navoditi te razloge, jer je samo reč o teritorijalnoj organizaciji Srbije. U tom pravcu on je insistirao da se u pokrajinski statut upiše da se "Vojvodina određuje kao autonomna teritorijalna zajednica osnovana Ustavom Republike Srbije". To doista deluje pretenciozno, da su Voja, Toma i Boris "osnovali Vojvodinu" – kada je dosta poznato da su ideju Vojvodine konstituisali još Čarnojevićevi Srbi krajem XVII veka u saradnji sa bečkim carem Svetog Rimskog Carstva, Leopoldom I.

Koštuničina stranka je u svoja 63 amandmana na Statut APV, koji ukupno ima 69 paragrafa, insistirala na nizu promena sličnog karaktera. Tako je bila izneta primedba da Statut ne treba da uvodi termin "Vlada Vojvodine" za glavni "izvršni organ" Skupštine Vojvodine; da Novi Sad ne može biti "glavni grad Vojvodine", nego samo "sedište pokrajinskih organa"; da Vojvodina nema pravo predstavljanja u inostranstvu, pa da se ne može posebno u Statutu navesti da ona ima predstavništvo u Briselu, makar da je u Nacrtu statuta bila reč o predstavništvu za privrednu i turističku promociju (u završnoj verziji Statuta izbačen je Brisel, koji je po DSS-u prevashodno sedište NATO-a, ali je, opet, na insistiranje Čankovog LSV-a ubačena pripadnost Vojvodine "Srednjoj Evropi" itd.).

DUHOVI VREMENA: U svojevrsnoj polemici sa Koštuničinim stavovima, Bojan Pajtić je u ekspozeu u kome je obrazlagao novi statut APV nasuprot tome istakao da je pravo na autonomiju istorijski već duže od dva veka duboko ukorenjeno u svesti Vojvođana, katkad kao pravni i politički ideal, katkad kao teško izvojevana institucija sa manje ili više realnih nadležnosti. Ono, dakle, nije od juče, već ima stare i čvrste korene, a opstalo je do naših dana zato što su ga ljudi koji žive u Vojvodini stalno prilagođavali duhu vremena i okolnostima u kojima su pokušavali da ostvare svoje vitalne, civilne i nacionalne interese. Uostalom, istorija ideje autonomije Vojvodine jednostavno pokazuje da je ona, u stvari, uvek bila u suštinskoj vezi sa interesom Srba iz Srema, Banata i Bačke da žive u Srbiji kao matičnoj državi, a danas je ona u skladu i sa temeljnim interesom pripadnika drugih, manjinskih nacionalnih zajednica sa kojima su Srbi u Vojvodini živeli vekovima.

Oni koji su branili u javnoj raspravi sadržaj novog statuta APV stalno su tome dodavali da je ideja autonomne Vojvodine tokom vremena stalno menjala svoju sadržinu i institucionalne oblike kojima je težila. Ona je ponekad menjala i svoje strateške ciljeve, ali je uvek ostajala u funkciji temeljnih, životnih interesa svih ljudi koji su se u njoj nastanjivali. Rečju, bez obzira na to što novi ustav Srbije ništa ne govori o identitetu Vojvodine, koji je podloga njene autonomije, on ga zapravo a priori priznaje, jer govori o Vojvodini kao autonomnoj pokrajini.

I Bojan Pajtić, kao praktično glavni predlagač novog statuta APV, u ime Demokratske stranke, koja sama ima gotovo dvotrećinsku većinu u Skupštini Vojvodine, vešto je isticao da je sadržaj novog statuta APV prilagođen ne samo novom ustavu Srbije, nego i promenama koje su se dogodile i u Srbiji i u Vojvodini u poslednje dve decenije, zapravo u razdoblju između starog i novog ustava Srbije. On je rekao da sastavljači Statuta APV u pripremu novog statuta Vojvodine zato i nisu ušli sa težnjom da revitalizuju ono što je nepovratno prevaziđeno i istorijski promenjeno, nego su se rukovodili akutnim interesima građana koji žive u Vojvodini da iskoriste kapacitet ustavnog prava na autonomiju za svoju dobrobit, dakle za dobrobit Vojvodine i Srbije u celini. Zbog toga je vojvođanska autonomija sada više funkcionalizovana, a manje politizovana.

Što se novosti u Statutu APV tiče, valja pre svega izdvojiti "odgovornost za javnu svojinu" i "odgovornost za razvoj" Vojvodine. Ove doista bitne novine biće ograničene zakonom o nadležnostima APV, to jest gorespomenutim kodeksom o Vojvodini. U tom pravcu su u Statutu već predviđene mnogo šire nadležnosti Vojvodine u domenu racionalnog prostornog planiranja, ravnomernog regionalnog razvoja, poljoprivrede, ruralnog razvoja, vodoprivrede, šumarstva, lova i ribolova, turizma, ugostiteljstva i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja, sajamskih aktivnosti i razvoja privredne i urbane infrastrukture u celini (zanimljivo, izostavljeno je proširenje autonomnih nadležnosti Vojvodine u energetici i PTT saobraćaju).

Elita, testeraši i zakonopisci

Gotovo najveću brigu zbog usvajanja novog statuta Vojvodine pokazao je politički analitičar Slobodan Antonić, koji je u tekstu "Ambasador Vojvodine u EU" ("Politika", 25. septembar) izneo tezu da taj dokument stvara od Vojvodine "korpus separatum" na tlu države Srbije, te da će "odvojene institucije dati odvojene elite, a odvojene elite brzo će dati odvojene identitete". Plašeći se da čitaoci neće razumeti na šta cilja, on je ovu tezu još pojasnio sledećim rečima:

"Nadareni Novosađani ili Vrščani moći će od sada da prave političku karijeru, pa i da odu u Brisel kao ‘diplomatski predstavnici Vojvodine’, a da uopšte ne vide Beograd. Tako će biti i u nauci, kulturi ili obrazovanju. A kad se dobije institucionalno i psihološki odvojena elita, kao što se već desilo u slučaju Crne Gore, samo je pitanje vremena kada će se roditi ideja o odvojenim nacionalnim identitetima."

Antonićeva ocena je zapravo stara, da starija ne može biti. To je teza po kojoj je sve bilo u redu dok su u Beogradu Albanci bili testeraši, Makedonci burekdžije, Sandžaklije nosači, a Crnogorci ambasadori i glavni urednici – a sve je krenulo po zlu kada smo svima njima izgradili škole, univerzitete i biblioteke – pa su stekli svoj sopstveni identitet, koji im nije dao Ustav Srbije. Vojvođani se, po Antoniću, za tako što tek spremaju, a svakako se dosad ne uklapaju u ovu priču. Jer, ili su se u Srbiji, kao danas "Bopčinski i Dopčinski srpske političke analitike" bavili javnim mudrovanjem ili su, poput Davidovića i Hadžića, pisali Kneževini Srbiji ustave i zakone.