Izgleda da je s onom "nacionalnom revolucijom" – koja se začela na Gazimestanu a trebalo je da se trijumfalno okonča u Karlobagu – ipak gotovo, da se izvrnula kao krepana riba: evo su čak i u slobodarskim Hrtkovcima/Srbislavcima na ponovljenim lokalnim izborima verni šešeljisti ubedljivo izgubili od sopstvenih naprednih otpadnika, a i jedni i drugi, pak, od demokrata. Ta, ko bi se tome nadao? Ispada da si džaba krečio: oteraš Hrvate, a dobiješ ustaše! Naime, ustaša je ovde odavno (para)ideološka kategorija, u materijalnom svetu ovaploćena kao etiketa koja se arbitrarno udeljuje bilo kome ko iznervira uhaženog Vojvodu; a Vojvoda je, ujedno, i jedini ovlašćeni tumač i konačni razlučitelj "ustaškosti" od "neustaškosti" u vascelom poznatom kosmosu, uključujući i crne rupe. Po svemu sudeći, procenat ustaša u stanovništvu Srbije trenutno je negde oko 92-93 odsto. S tendencijom rasta. Niko nije unapred imun na taj virus, svi su potencijalne žrtve, osim Vjerice i Nataše: njih je Bog pelcovao.

Sasvim ozbiljno govoreći, ono što se dogodilo na repriznim izborima u Rumi, Prijepolju, Vrnjačkoj Banji i Knjaževcu moglo bi se pokazati kao dalekosežni "evolucioni skok": ako se taj trend nastavi (a hoće), radikali kakve smo poznavali prestaju da budu relevantan – i dokazano opasan – politički fenomen, i vraćaju se sopstvenim korenima, to jest, u dubine suburbane supkulture. To je baš ono izvorište odakle su krenuli tamo negde 1990, kao šačica uzvrpoljenog, urnebesno nesuvislog bašibozluka predvođenog napornim doktorom ONO & DSZ koji nastupom neodoljivo podseća na treš-stripovski stereotip "ludog naučnika". Elem, u boljim vremenima, za ovekovečivanje takvih likova zadužen je bio Žika Pavlović, genijalni filmski portretista društvenih marginalaca, frikova i oriđinala.

U međuvremenu bi što bi, ali s tim je svršeno: ono nešto što je samo sebe pompezno prozvalo "srpski radikalizam", a što je abnormalno nabujalo u ogavnim prilikama koje su mu išle na ruku, neumitno se vraća izvornom obličju; na "idealnom" kraju tog nezaustavljivog degenerativnog procesa, ukazaće se opet kao popodnevna ulična zanimacija za srazmerno malu skupinu ljudi sklonu parapolitičkim buncanjima i histeričnim ispadima na javnom mestu, praćenim halucinacijama pretežno geografske prirode. Nešto kao oni aktuelni veseljaci iz trupe "U pet kod Konja za Radovana", samo za nijansu brojniji; da li i ubrojiviji, to već nismo u stanju kas’ti.

Kako god bilo, moj postizborni šampion je Dragan SRS Todorović, koji je mrtav ozbiljan izjavio kako su radikali pukli – između ostalih dadaističkih razloga – zato što "ih nema u medijima". Kao biva, svi forsiraju Tomu i Vučića, pa nema mesta za sirote male šešeljiste, da i oni prozbore koju poslovično mudru, da problesnu svetom… Kao neko ko se medijima drogira skoro 24 sahata dnevno, svečano izjavljujem da je to puko koješta: jeste da ima ove renegatske dvojice na sve strane, ali bogme ni od vernih se radikala ne mere dihat. Pri tome, ceo jedan kanal javnog televizijskog servisa (ej, jedan od ukupno dva!) funkcioniše kao neka vrsta radikalskih talasa o našem zajedničkom trošku: prepodne i popodne, tu su Gordanina i Miloradova lucidna smatranja, te Vjeričine i Natašine nezaboravne egzibicije u Skupštini, a uveče je tu sam Vojvoda lično, u ekstenzivnoj jedan-kroz-jedan verziji, pravo iz Haga: besmisleni snimci njegovih sudanija traju doslovno satima, od deset uveče pa do duboko u noć (a duhom najviše podsećaju na one amaterske VHS snimke višednevnih seoskih svadbi, gde iz principa nema ni režije ni montaže: sve ide, sve je važno!). Ceo PTC2 postao im je nešto kao privatna prćija; ako se usput, u sve kraćim međuradikalskim pauzama, negde udene derbi Premijer lige ili kakav Džarmušov film, moramo da budemo srećni i zahvalni do neba. Možda bi trebalo puštati kajron: "Gledanje ove utakmice omogućila vam je (hm: dozvolila vam je?) Gordana Pop-Lazić", ili tako već nešto…

Vojvoda Šešelj, dakle, ima TV minutažu kao cela lokalna "politička klasa" đuture. I, šta je rezultat svega toga? To da radikale šiju čak i DSS i LDP, a kako je krenulo, nadjačaće ih i G17 i sablasni PUPS. Jedino ih demohrišćani (obojica) neće nadjačati, jer je to nemoguće: radikala će uvek ostati bar troje. Dobro, četvoro, sa Vojvodom, kada se vrati.

E, baš tu napipasmo jednu temu koja kod izvesne klijentele izaziva žmarce slatke jeze: "sve je to ovako zato što Tata Šešelj nije kod kuće, ali kad se vrati, čuvajte gaće, nevernici"! Najpre, ovde je stvorena atmosfera kako je brz povratak Šešelja gotova stvar jerbo on, bože moj, ionako nije ništa kriv, sve je to samo "verbalni delikt". Možda bi to tako i bilo kada bi presude donosila Pravda (za Uroša) ili Qrir (za Jovicu). Moja teorija je nešto drugačija: za radikale bi najbolje bilo da Šešelj još dugo, dugo ostane iza rešetaka, jer tako mogu stalno da plaše protivnike njegovim povratkom; možda se neko stvarno i uplaši. Naime, šta će biti ako se V. Š. vaistinu vrati? Neće biti baš ništa, i to je ona Strašna Tajna koju svaki iskreni radikal mora brižno da čuva čak i od samog sebe. Ta priča je, naime, gotova. Sa Šešeljem ili bez njega, radikali ne mogu da povrate neki veći deo svoje donedavne snage. Zašto? Naprosto, previše su opskurni za tako nešto, u svakom smislu. Pa zašto onda ne probaju da budu manje opskurni? Zato što ne možeš postati manje opskuran, a ostati radikal. Evo, pitajte Nikolića; ni njemu nije uspelo, a onoliko se trudio. I tu se krug zatvara.

Zamišljam Šešeljev povratak, nakon što "pobedi zlikovački Tribunal", ili nakon što ga otpuste posle izdržane kazne. Avion sleće na Surčin, no umesto uzbibane mase koja dočekuje Kralja Oslobodioca, tu je samo Vjerica, nosi mu tepsiju krempita. Autoput do Beograda prazan, u skučenim prostorijama Centralne otadžbinske uprave (isteralo ih iz Magistrata, nanu im ustašku) nadžidžalo se nešto onog bašibozluka iz 1990, vidno proređeno i ostarelo, tamane žu-žu. Pih, zar sam se zato vraćao, kao da se pita Vojvoda. Nema boljih vremena od zlih vremena, on to najbolje zna.