Kad sam se najviše uplašio

Čitam u "Pirotskim novinama" kad se ko najviše uplašio (autentična pisma čitalaca objavljivana početkom prošlog veka, preporučujem), majku mu, kad sam se ja najviše uplašio?

Moj sinovac Lazika (premda stariji od mene četiri godine) ženio se, po mladu odosmo čak u Srbiju, u selo čijeg se imena više ne sećam; bio sam prilično daleko od lica mesta, ali sam shvatio da nećemo kročiti u avliju dok neko od naših ne skine jabuku sa vrha bresta, na moje zaprepašćenje vidim da se lovačke puške prihvata moj baba!

Kao pionir pitao sam ga koliko je Nemaca smrtno ranio a koliko njih je udesio tako da padnu na teret porodice i tamošnjeg PIO, rekao mi je da ne zna, da su i on i fašisti pucali ne videvši jedni druge, te da o pobijenima i osakaćenima nema nikakvu evidenciju, e, sad ćeš morati da znaš jesi li potrefio jabuku ili će zbog tebe ceo ovaj konvoj da se vrati u Orlovat, Samoš, Sakule, Čentu i Farkaždin^*.

Ontogenija je kratka rekapitulacija filogenije

Iako se zvanično bavio zemljoradnjom moj deda je više naginjao lovu i ribolovu, njegov jedinac a moj otac bio je zemljoradnik i horovođa. U ovom drugom je blistao, ali i kao poljoprivrednik smatrao se uspešnijim od svog oca kome je umeo da prebaci njegove lovačke i alaske nastranosti: "Šta si ti uradio?! Puška, čun, puška, čun!…" Bili su me već dali u školu i predstojala mi je budućnost drukčija od njihove, iz biologije sam učio (nastavnica: Katarina Gorinšek) da se u razviću ploda može pratiti nastanak vrste, pa i povest moje porodice šta je nego ubrzani film razvoja čovečanstva nakon skupljačke privrede: čovek lovac i ribolovac, sin mu zemljoradnik, a već unuk se u prestonici bavi tercijarnim delatnostima, prodaje maglu.

Dokumenta njet, čelovjeka njet

Međunarodni sud oglasio se nadležnim za tužbu Hrvatske da je SRJ počinila izvestan genocid. A to što navodni počinilac tada nije bio u UN, što je samim tim bio i van sebe?! Šta biva kad građanin kome je istekla lična karta ubije izbeglicu koji nema papire? Dokumenta njet, čelovjeka njet, čelovjeka njet, prestupljenjija njet! Da, ali Hrvatska je imala domovnicu sa štambiljem župana…

Žali bože naš silogizam koji i sad, kad je propao, još uvek zvuči aristotelovski neporecivo: u kritičnom momentu počinilac je bio izvan pravnog sistema, u carstvu slobode, i zar nije neuljudno vraćati ga u sistem da bi mu se sudilo?

Amazing grace među prirodnim neprijateljima

Znam da zanati stalno izumiru, kao i zanatlije (poneki zanat zamre a zanatlija još u punoj snazi, zgranut što njegove usluge odjednom nisu više nikome potrebne), ali tako je kako je, društvo radosno hrli ka novim potrebama koje mu kapitalizam predusretljivo budi pa čak i stvara. Zaista, kad ne bi bilo izumiranja život bi stao, kad bi stalno isti konji vukli jedan te isti tramvaj od Slavije ka Terazijama ta bi slika, možda idilična, zacelo bila puna smrti, bila bi kao oni gradovi u staklenim kuglama, ili u piramidama beše, gde na najlepše zdanje i trg pada stalno isti sneg…

Pa opet, uhvatio sam sebe kako brinem za fotografe, inače prirodne neprijatelje muzikanata (svat kome fotograf posredstvom izuzetno lepih devojaka utrapi deset fotografija svoje rasipništvo okajaće odmah na muzici, neće dati preko potreban bakšiš, sebi u bradu promrmljaće: lepo smo ispali na slikama, to ostaje za uspomenu i kad nas ne bude bilo, pesma ti na jedno uvo uđe, na drugo izađe, a tri-četiri stvari koje bi mi ovi vandrokaši odsvirali koštale bi me kao sve ove slike): još pre trideset tričavih godina fotografi su imali monopol na alat, da bi fotoaparat pre dvadeset godina već imalo svako domaćinstvo, a danas pojedinac ima i fotoaparat, i kameru, i mobilni koji u sebi nosi oba ova uređaja.

Gde su dani kad je mušterija dolazila meni na noge, u moj atelje, iza kojeg imao sam mračnu komoru za razviti film? – mora biti da prolazi kroz glavu fotografa koji je nadživeo svoj zanat. Jasno mu je da svako ima danas hiljade fotografija, filmova sa letovanja svaki par imade već toliko da neće niko da ih gleda…

Pošto je i zarada na porodičnim svetkovinama desetkovana fotografima su kao poslednje utočište bila ostala dokumenta, mnogi se fotograf predstavljao donedavno kao produžena ruka američke ili kanadske ambasade i iza leđa vam stavljao paravan u boji koju obožavaju nameštenici tih konzulata, tako, a, vi?! vi biste šengen, oni traže svetlije sivo, evo odmah ćemo mi to… Sad se kao nelojalna konkurencija fotografima pojavljuju upravo ustanove za koje su ovi do juče radili: u američkom konzulatu vas oni slikaju, isto tako i u našoj policiji ako idete po novi pasoš. Tja. Ljudi mahom donose slike na kojima su dobro ispali (a svak je bio fotogeničniji pre pet godina nego danas), drugo, na šalteru možete proturiti i tuđu sliku pa na svoje ime napraviti pasoš nekom drugom, ovako je ustanova koja izdaje dokument načisto: ovo je taj i taj u momentu kad predaje molbu, i vsjo. Naša policija traži da donesete slike i štaviše uzme ih, a onda vas ona slika: verovatno kompjuter može upoređujući donesenu i novu sliku da predvidi vaš budući izgled, koji ne želite unapred da vidite, ali koji će MUP-u biti dragocen ako se pod stare dane odate kriminalu, što se u Japanu baš i dešava.