Prvo što upada u oči je da je entuzijazam za evropske integracije veći kod onih zemalja koje nemaju šanse da u bliskoj budućnosti postanu članice EU, nego kod onih koje su takoreći na pragu Evrope. Tako skoro devedeset odsto kosovskih Albanaca i preko osamdeset odsto građana Albanije podržava pridruživanje EU, dok je u Hrvatskoj, jedinoj zemlji u regionu koja bi do kraja decenije mogla da postane punopravna članica EU, taj procenat je svega 29 odsto. S druge strane, više od šezdeset odsto Hrvata smatra da od ulaska u EU neće imati nikakve koristi, ili da će imati samo štete. U Srbiji i Crnoj Gori pak blizu šezdeset odsto podržava evropske integracije.

Druga zanimljiva stvar je da je, uprkos poslovičnoj sklonosti ka kukanju, većina Balkanaca prilično zadovoljne svojim životom. Skoro tri četvrtine Hrvata sebe opisuje kao veoma ili prilično zadovoljno na ličnom planu, dok je u ostalim državama taj procenat nešto manji, ali je svuda iznad pedeset odsto. Najnesrećniji su Makedonci (46 odsto), a slede ih građani Srbije i Albanije, gde je oko četrdeset odsto veoma ili uglavnom nezadovoljno svojim životom.

Očigledno je da lična sreća, bar na Balkanu, ne zavisi od novca, jer upadljiva manjina (sa izuzetkom Crne Gore i Kosova) ima osećaj da im se imovno stanje popravlja. I opet, relativno prosperitetna Hrvatska ima najveći broj onih kojima se čini da klize u bankrot (61 odsto), dok na siromašnom i ratom razorenom Kosovu skoro isti procenat (59 odsto) vidi sjajnu budućnost. Trećina građana Srbije smatra da im se imovno stanje popravlja, gotovo polovina da se pogoršava, dok ostatak ne oseća nikakvu promenu.

Uvreženi stereotip da Balkanci vole da gunđaju protiv vlasti pokazao se u Galupovom istraživanju samo delimično istinit. Naime, ubedljiva većina Crnogoraca ocenjuje tamošnju vladu kao vrlo dobru ili odličnu, dok je procenat nezadovoljnih samo šesnaest odsto. S druge strane, dve trećine Bosanaca i gotovo polovina Hrvata misli da im je vlada loša, a u Srbiji jedna trećina građana ne daje prelaznu ocenu vladi, dok je ostatak ocenjuje kao odličnu (24 odsto) ili prilično dobru (32 procenta).

VERA U CRKVU: Kada je reč o poverenju u institucije, domaće i strane, građani Balkana spadaju u sumnjičave. Gotovo svuda (sa izuzetkom Albanije i Kosova), više se veruje u verske nego u svetovne organizacije i institucije. U Srbiji, na primer, najviše se veruje crkvi, zatim vojsci, a treće mesto dele evropske institucije, sudovi, vlasti, nevladine organizacije i mediji (sa po oko četrdeset odsto poverenja). Političke partije su svuda na samom dnu liste, osim u Srbiji, gde su pretposlednje; poslednji je NATO, jedina firma kojoj se u Srbiji veruje manje nego strankama.

Zato je u Albaniji i na Kosovu NATO na prvom mestu, ispred crkve, države i svega ostalog, što je Vetona Suroia, koji je učestvovao u prezentaciji istraživanja, navelo da u šali zaključi da je za Albance NATO postao religija. U Bosni i Hercegovini veruju svima – popovima, hodžama, novinarima, strancima, nevladinim organizacijama – više nego političarima. Mediji nigde nisu dobro prošli, ali ono što najviše zabrinjava jeste vrlo nizak nivo poverenja u sudove. U Hrvatskoj, na primer, tek svaki dvadeseti građanin potpuno veruje u sudsku pravdu, petina veruje donekle, a ostatak ne veruje nimalo. U Bosni je nešto bolje, i to je jedina zemlja osim Kosova u kojoj je poverenje u sudove iznad deset odsto.

Jedna od glavnih zamerki Evropske komisije zemljama Balkana jeste visok stepen korupcije; Balkanci, međutim, ne dele to mišljenje. Ogromna većina anketiranih tvrdi da tokom protekle godine nijednom nije došla u situaciju da nekoga podmiti (osim u Albaniji, gde je svaki treći građanin imao takvo iskustvo). S druge strane, priličan broj ispitanika veruje da je sasvim prihvatljivo dati nekome skroman poklon u robi ili novcu kako bi se obezbedio bolji tretman u bolnici, ili upis deteta u školu.

Balkan je jasno podeljen kada je reč o nezavisnosti Kosova: svuda, osim u Albaniji, Hrvatskoj i na samom Kosovu, većina smatra da je nezavisnost Pokrajine ugrozila stabilnost regiona. Kad je o Srbiji reč, šezdeset odsto građana veruje da Beograd nikada neće priznati nezavisnost Kosova, dok dvadeset odsto misli da bi se to moglo dogoditi za desetak godina. Skoro dve trećine, međutim, ne bi odobrilo vojni pohod na Kosovo. Zanimljivo je da kosovski Albanci, u načelu, tvrde da lako mogu da zamisle zajednički život sa Srbima, dok svega desetak odsto Srba smatra da se sa Albancima može živeti.

Haški tribunal se smatra pravednim samo u Albaniji i na Kosovu, dok većina Srba, Hrvata, Bosanaca i Makedonaca veruje da Tribunal destabilizuje region i otvara stare rane. U Bosni se stav o Tribunalu drastično razlikuje u zavisnosti od etničke pripadnosti: tek svaki deseti bosanski Srbin ima pozitivno mišljenje o Tribunalu, ali ga skoro dve trećine Bošnjaka podržava. Još jedan paradoks je da gotovo polovina anketiranih građana Srbije veruje da je Radovan Karadžić nevino optužen za ratne zločine, a samo tridesetak odsto da je kriv, dok s druge strane, ubedljiva većina smatra da je dobro što je isporučen u Hag.

I na kraju, jedna stvar koja bi morala jako da zabrine i Evropu i Balkan: devedeset odsto građana Republike Srpske sebe uopšte ne identifikuje sa državom Bosnom i Hercegovinom – samo građani Federacije sebe doživljavaju kao Bosance. Velika podela vlada i u Makedoniji, gde sedamdeset odsto tamošnjih Albanaca smatra da treba promeniti ime zemlje u skladu sa zahtevima Grčke, dok je devedeset odsto Makedonaca nepopustljivo po istom pitanju. Uteha je, međutim, što ogromna većina svuda – od Zagreba do Tirane – smatra da je novi rat na Balkanu nemoguć.