Za svega sedam minuta pošto je odjeknula eksplozija neposredno pored (napuštene) kasarne u Bubanj Potoku stigli su vatrogasci, potom hitna pomoć, za njima i policijski inspektori, pa novinari. Kako je rekao Predrag Marić, pomoćnik ministra policije, eksplodirao je pogon za proizvodnju goriva za protivgradne rakete, troje ljudi je povređeno, jedan od njih teško, sa opekotinama trećeg stepena na četiri petine površine, u međuvremenu je preminuo. Po Marićevim rečima uviđaj je u toku i rezultati istrage će biti uskoro saopšteni. To "uskoro" je potrajalo do danas: Snežana Vasiljević, u Upravi policije zadužena za komunikaciju sa novinarima, kaže da za sada niko nije voljan da zvanično bilo šta kaže o toku istrage, sem da je "stvar" jako velika, da istraga "ide" u više pravaca i da će potrajati.

Sve u svemu, postrojenje za proizvodnju u nominalnom vlasništvu preduzeća EdePRO, razneto je u paramparčad, forenzičari uzimaju uzorke jer sumnja se da gorivo koje se proizvodilo nije bilo za protivgradne rakete već za vojne projektile, a ta dva goriva se po sastavu razlikuju koliko mazut i kerozin. Nije jasno ni ko je vlasnik objekta: po nekima reč je o laboratoriji Mašinskog fakulteta, po drugima u vlasništvu je vojske, po trećima vlasnik je EdePRO. Inače, proizvodnja u ovom pogonu bila je potpuno automatizovana, procesom se upravljalo "onlajn", a vlasnik i direktor EdePRO-a je Branislav Jojić, profesor Mašinskog fakulteta.

Međutim, ne bi novinari bili to što jesu kad ne bi došli do informacija, makar nezvaničnih. "Nije ovde reč o uzgajanju marihuane na tavanu, već o nečem mnogo, mnogo većem." Mnogo smrdi na "Grmeč", rekao je za "Vreme" sagovornik iz Uprave policije, ali da mu se ne pominje ime, jer nije rad da seče granu na kojoj sedi. "Ovog puta to neće tek tako proći."

PRVO "GRMEČ": Raketno gorivo je skupa roba, a proizvodnja i trgovina njime, budući da su rakete prevashodno oružje, a tek potom protivgradna zaštita, posebno nadgledane: gde god da se nalazi, proizvođač mora imati svu silesiju dozvola i za svaku trgovinu, naročito izvoz, mora imati posebno odobrenje države na čijoj se teritoriji nalazi. Za države pod sankcijama to nadgledanje predstavlja osobit problem, što zbog zaštite polja od grada, što zbog odbrambene moći. Taj problem može da prevaziđe na dva načina: da gorivo sama proizvede ili da ga kupi na ilegalnom tržištu. Za prvu varijantu potrebno je znanje, za drugu novac, mnogo novca, jer ono što je na legalnom tržištu jako skupo, na ilegalnom je višestruko skuplje. Zašto bi Srbija nešto što je jako skupo kupovala ako može sama da proizvede, kad zna kako, pritom može i lepo da zaradi u trgovini sa onima koji para imaju, ali ne i znanja.

Sredinom devedesetih, dok je Srbija bila pod sankcijama, neko inventivan je došao baš na takvu ideju: da na "o-ruk" proizvodi raketno gorivo i da ga proda državama pod sankcijama kojima je raketno gorivo bilo preko potrebno i spremnim da plate šta košta. Epilog: u eksploziji koja se neminovno dogodila, jer "o-ruk" je visoko rizičan metod, jedanaestoro ljudi je u pravom smislu reči sprženo, a devetoro teže i lakše povređeno.

Protiv tadašnjeg direktora "Grmeča" Rajka Unčanina, pomoćnika načelnika Resora državne bezbednosti Radosava Lukića, tehničkog direktora "Grmeča" Slobodana Komatine, kao i Vladice Božića i Radislava Čobanina iz preduzeća "JPL sistems" podignuta je optužnica, da bi Okružno javno tužilaštvo odustalo od gonjenja, a proces nastavljen po privatnoj tužbi porodica nastradalih bez ikakve nade da će ikad biti okončan.

POTOM "ORAO": Sjedinjene Američke Države dostavile su jugoslovenskim i srpskim vlastima, u maju 2002. godine, dokument u kome tvrde kako imaju dokaze da mreža jugoslovenskih preduzeća – Infiniti d.o.o., Jugoimport SDPR, Bruner kompani alijas JPL sistemi, kao i EdePRO godinama pružaju podršku raketnom programu Libije i Iraka, da je Al Fatah potpisao ugovor sa Jugoimportom o razvoju sistema dalekometnih krstarećih raketa, da se u Libiji gradi postrojenje za proizvodnju čvrstog raketnog goriva pod nadzorom srpskih stručnjaka, da se u Srbiji razvija turbodžet motor namenjen libijskoj krstarećoj raketi.

Malo zatim stigla je i optužba da se u Vazduhoplovnom zavodu "Orao" u Bijeljini prerađuju motori sa otpisanih MIG-ova 21 za pogon tih krstarećih raketa, a da se u kasarni u Bubanj Potoku testira raketni program namenjen Libiji i Iraku, da kompanija EdePRO koristi objekat koji je registrovan kao laboratorija Mašinskog fakulteta u Beogradu za testiranje i razvoj avionskih raketa i raketa velikog dometa, kao i da na razvoju raketnih sistema učestvuju libijski studenti. Na sve ove navode ovdašnja javnost se grohotom smejala: "Krstareće rakete, nije nego." Kad ono…

A SAD EdePRO: U danas nepostojećem nedeljniku "Evropljanin" u junu prošle godine objavljena je reportaža o raketnom sistemu ALAS, proizvodu "prve privatne kompanije za proizvodnju vojnog naoružanja i opreme u Srbiji", koja je "uz finansijsku i marketinšku pomoć državne vojne firme Jugoimport SDPR premijerno predstavila ovaj projekat na sajmu u Abu Dabiju krajem februara, a potom i u Brazilu i Beogradu".

Pored pohvala raketnom sistemu ALAS i njegovim konstruktorima tipa "odgovor srpske odbrambene industrije zahtevima savremenog bojišta", za EdePRO se kaže da je "prva i najveća privatna firma koja se više od dve decenije bavi proizvodnjom naoružanja u Srbiji", da je reč o "kompaniji koja složene sisteme oružja može sama da konstruiše, izvede i verifikuje" a da je do tada bila poznata "po proizvodnji raketnih čvrstih goriva različite namene, protivgradnih raketa i artiljerijsko-raketnih sistema različitog kalibra koje se nalaze i u naoružanju Vojske Srbije".

Ništa se tome ne bi moglo zameriti sem jedne takoreći sitnice: EdePRO nije registrovan za proizvodnju raketnog goriva, kao ni za proizvodnju protivgradnih raketa, već mu je osnovna delatnost "istraživanje i eksperimentalni razvoj u tehničko-tehnološkim naukama". Pod tim se mogu podrazumevati projektovanje i razvoj naoružanja, u čemu se na sajmovima takvih proizvoda iskazuje zapažen uspeh, ali za proizvodnju raketnog goriva potrebne su i neke dozvole nadležnih organa. Inače, na internet adresi www.edepro.com može se videti proizvodni program ove firme: svakorazne rakete, uključiv i one protivgradne, artiljerijska zrna sa dodatnim raketnim pogonom, višecevni raketni bacač velikog dometa… manje-više sve na šta su Amerikanci upozoravali a mi se podsmevali, jedino što krstareće rakete nema.

KO ŠTA DOZVOLJAVA: Ministarstvo odbrane je u februaru 2004. izdalo dozvolu ovom preduzeću da proizvodi gorivo za protivgradne rakete. Po rečima pukovnika Zorana Rajića iz Uprave za odbrambene tehnologije Vojske Srbije, uslovi za izdavanje dozvole su elaborat tehnološke i tehničke bezbednosti proizvoda, dokumentacija o stručnoj kvalifikaciji radnika, sistem kontrole kvaliteta, kao i tehnološkog postupka proizvodnje. Komisija Ministarstva proverava valjanost dostavljenih podataka i na osnovu toga nadležni starešina potpisuje dozvolu.

Moglo bi se reći da je, što se "papira" tiče, sve u redu. Ali nije: dozvola Ministarstva odbrane je načelna saglasnost, da Ministarstvo odbrane nema ništa protiv da taj-i-taj proizvodi to-i-to, ali da bi se proizvodnja realizovala potrebna je i dozvola Ministarstva unutrašnjih poslova, jer o opasnim materijama je reč. Ta dozvola, kako se poluzvanično može saznati, firmi "poznatoj po proizvodnji raketnog goriva" nikada nije izdata.

Početkom svake godine Ministarstvo odbrane dostavlja Ministarstvu unutrašnjih poslova spisak preduzeća koja će u sledećoj godini proizvoditi nešto za potrebe vojske. Naravno, na spisku nisu proizvođači kupusa i pasulja, niti gaća i čarapa, kreveta ili viljušaka, već proizvođači naoružanja, komponenata, eksploziva, e da bi proizvodnja bila pod kontrolom, da bi se znalo gde se šta proizvodi, da li se primenjuju sve bezbednosne mere i koliko je čega proizvedeno i gde je proizvod završio.

Spisak se podnosi svake godine, ne da bi birokratija imala šta da radi, već zato što se taj spisak iz godine u godinu menja: jedne godine bude deset preduzeća, neke druge jedna nestanu a druga se pojave, sve u zavisnosti od potreba vojske. U ovom slučaju, nevolja je što EdePRO nikada nije bio ni na kakvom spisku proizvođača bilo čega za vojsku.

To što EdePRO nije naveden ni na kakvom spisku proizvođača za vojne potrebe, ne znači da u policiji nisu znali da postoji: još 2001. godine neka ptičica je dojavila da se pored kasarne u Bubanj Potoku proizvodi raketno gorivo. To je bilo onomad kad su se vojska i policija ispod oka gledale.

Posle uviđaja napisana je krivična prijava protiv odgovornih, koja je, kako to obično biva, premeštana sa dna jedne na dno druge fioke. EdePRO je podneo zahtev za izdavanje dozvole, ali zbog neispunjenja sigurnosnih uslova zahtev je odbijen. I tako tri puta, sve do prošle nedelje, kad je pogon otišao u vazduh, kad je jedan čovek poginuo, a dvojica povređena.

Majka svih pitanja je zašto firma koja se bavi izuzetno profitabilnim poslom, koja raspolaže visokosofisticiranom, izuzetno skupom opremom, nikako da ispuni takoreći trivijalne i ne baš skupe zahteve. "Zato što ima jaku zaleđinu", odgovara nezvanični sagovornik iz Uprave policije i dodaje da "nije policija crkva niti su policajci monasi, ali više niko nije spreman da (opet) zažmuri".