Političar koji skromno živi, kao podstanar ili u nekom stančiću, bio bi, zaista, idealan tip srpskog građanina, jer bi tako zauzimao položaj koji bi svaki građanin ove zemlje mogao dostići i s njim se identifikovati. Pošto im je u bankovne račune teško zaviriti, od niže i srednje klase, odnosno od mase "lojalnih birača", političare najupadljivije razlikuju njihove kućerine i hrpe stanova, u zbiru – stotine i stotine kvadratnih metara. Upravo na tim metrima danas počiva skoro sav naš sistem vrednosti, jer se, izgleda, najviše ravnajući prema njima razlikuju dobar, loš i zao.

Tako je, na primer, Tomislav Nikolić tek nedavno postao zao, što hoće da dokažu njegovi do juče partijski drugovi, radikali. Oni su novinarima podelili fotografije kuće lidera Srpske napredne stranke, kako su je nazvali "hacijende" u selu Bajčetina kod Kragujevca. Tomina hacijenda, tvrde, sigurno košta 600.000 evra i gradili su je tajkuni koji su imali koristi od cepanja radikalne stranke. Glavna optužba ogorčenih radikala na račun najnovijeg konkurenta na političkoj sceni je u tome što je Tomislav Nikolić obmanuo ne samo SRS već i celu srpsku javnost, jer se lažno predstavljao kao domaćin i skroman čovek, a ovamo plaćaju ga Amerikanci i Englezi i ima kuću i dva stana na najboljoj lokaciji u Beogradu. Od svih zala, misle radikali, još od ratnih godina i službovanja Slobodanu Miloševiću, ili prkosne odbrane Mladića, od svih programskih stranputica i skupštinskih pokvarenština, najveća je ova hacijenda u srcu Šumadije. Od svega, dakle, ostala je kuća, i to ne samo Nikolićeva. Radikali poručuju novinarima da istraže gde živi i zamenik predsednika SNS-a Aleksandar Vučić, kao i ostali članovi SRS-a koji su "otišli s njima". Nadajući se da će, čak i da novinari ne otkriju nikakvo tajno blago, priča o kućerinama kod birača ipak upaliti.

KUĆA OD PAPIRA: Sve to podseća na vreme kada se posed Vuka Draškovića, nekad glavnog oponenta Slobodana Miloševića, naglo uvećavao, najčešće pred izbore. Pred one iz 1996. lažno mu je pripisan plac na Budvanskoj rivijeri (premda tamo već ima stan), ali najuspeliji i najjeftiniji trik izveden je pred izbore 1990. godine. Na Dnevniku urednika Dušana Čukića pročitana je vest da Vuk Drašković ima vilu na Ženevskom jezeru. Vilu koju mu je sagradila CIA, bogato opremljenu, i koju je lično videla Mila Štula, koja je, inače, tu vest i pročitala. Kuća na Ženevskom jezeru u oku prosečnog srpskog glasača trebalo je da ostavi sliku bogatstva njenog vlasnika, nepoštenja, špijunaže i mondenskog života tako da ga baš briga za narod za koji se tobož bori. Ali, ako je protivnički kandidat takav, onda ovaj drugi mora biti sušta suprotnost. On zapravo živi skromno kao i većina, razume muke drugih, jedino se njemu može verovati, zove se Slobodan Milošević, živi u dvosobnom stanu i vozi polovan auto.

I uvek kada je mirisalo na moguću novu raspodelu vlasti, kuće su postajale izvor diskreditacije političkog protivnika. Doduše, ko se toga prvi seti može računati na garantovan dobitak, jer su političari dokazano najmanje imuni na stambene kvadrature i lokacije. Kao grom iz vedra neba odmah posle Sablje pukla je afera Kolesar–Janjušević, visokih funkcionera iz okruženja Zorana Đinđića. Nemanja Kolesar je kupio stan na Vračaru od 200 kvadratnih metara, vredan oko 300.000 evra, a rasprave o tome šta je posredi – poklon od tate ili pranje novca preko Janjuševićeve of-šor firme – u potpunosti su obuzimale javnost tih dana i simbolično označile početak pada tadašnje vlade. U isto vreme, u tabloidima su objavljivane priče o nesvakidašnjem luksuzu u kome živi tadašnji potpredsednik vlade Čedomir Jovanović, i to u kući surčinskog biznismena Dragoljuba Markovića, vlasnika Krmivoprodukta. Ubrzo je procurela i afera o drugom stanu u centru grada, ministarke Marije Rašete Vukosavljević, a pred konačan pad vlade buknuo je još jedan požar: roditelji ministra Gorana Pitića pazarili su u najelitnijoj beogradskoj Krunskoj ulici luksuzan stan vredan 200.000 evra…

Lansiranje "kućnih" afera ponovilo se i pred reizbor Radovana Jelašića za guvernera Narodne banke Srbije, kada su mnogi insistirali na "Jelašića vili" kao glavnom argumentu protiv njega. Koalicionim partnerima G17 plus (DS i DSS) za reizbor ipak nije smetalo to što je guverner polovinom 2005. godine kupio vilu i plac na Dedinju za 380.000 evra, iako je navodno procenjena vrednost bila bar tri puta veća.

Zbog priznanja nezavisnog Kosova ni crnogorska vrhuška nije mogla proći nekažnjeno. Crnogorski milioneri bi trebalo da su trajno diskreditovani jer, prema kazivanjima nekih domaćih političara i tabloida, imaju stanove u Beogradu od 200 do 300 kvadrata, neki i na Dedinju, a "Milo i brat kupili su na hiljade hektara u Srbiji".

SIGURNA KUĆA: Za to vreme, u nedostatku političke volje, dokaza ili nečeg trećeg, Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića, nalazi se na Interpolovoj poternici samo zahvaljujući tome što je "intervenisala" da dadilja njenog unuka dobije stan. Zbog dadiljinog stana poternica je i nekoliko puta podizana jer se Mirjana nije pojavljivala na suđenju. Glavno ročište je zakazano za 17. decembar ove godine, ali više ne zbog dadiljinog stana, nego zato što je država Srbija tužila Mirjanu, Marka i Mariju kao pravne naslednike Slobodana Miloševića, zbog protivpravnog prisvajanja vile u Užičkoj 34. Milošević je prvo, kako tvrde mediji, mimo svih propisa otkupio službenu kuću u Tolstojevoj 33, a onda dva dana pred početak bombardovanja, opet mimo svih propisa, i službenu kuću u Užičkoj, i platio je 2000 maraka, iako bi se njena vrednost merila stotinama hiljada evra. Dozvolu o kupovini sporne kuće u Užičkoj tada su potpisali svi – Vojislav Šešelj, Dragan Tomić, Bane Ivković – a kasnije je Koštuničina vlada ukinula odluku prvostepenog suda o oduzimanju vile.

I haški optuženici se u Srbiji mahom gone zbog kuća i stanova, i zahvaljujući toj zameni teza verovatno će ostati upamćeni više kao sumnjivi magovi nekretnina. Haški optuženici, generali Dragoljub Ojdanić i Nebojša Pavković, pominjani su najviše zbog afere "Cvećara 2", kompleksa ultraluksuznih stanova blizu Vojno-medicinske akademije. Obojica generala nezakonito su potpisivali rešenja za dodelu stanova u "Cvećari", uprkos odluke Vrhovnog saveta odbrane da se useljenje generala stopira, a luksuzni stanovi prodaju i kupe jeftiniji. Međutim, tek se prošle godine saznaje da haški zatvorenik Dragoljub Ojdanić i njegova porodica već sedam godina bespravno koriste vojnu rezidenciju od 200 kvadrata na Senjaku, i pored toga što Ojdanić ima i "stančinu od 330 kvadrata, garsonjeru od 36 kvadrata i kućerinu na Zlatiboru". Čim se to obelodanilo, stigla je i naredba ministra odbrane Dragana Šutanovca po kojoj su se morali iseliti. O Dragoljubu Ojdaniću u javnosti se govorilo tako kao da je celog života samo rešavao svoje stambeno pitanje: 600 kvadrata luksuznih stanova u elitnim delovima Beograda i kuća od oko 500 kvadrata na Zlatiboru.

I zbog stanova i zbog žene Glorije, a teško zbog nečeg drugog, predmet kontroverzi bio je i bivši načelnik Generalštaba Nebojša Pavković. Naime, sporni su uslovi pod kojima je sticao nekretnine. Posle početka vojničke karijere i trosobnog stana koji je delio s porodicom na Bežanijskoj kosi, Pavković se vatreno prepustio kupovini stanova po Beogradu: prvo mu sleduje stan u Skenderbegovoj, a onda kao komandantu Treće armije stan u Molerovoj, a kao načelniku Generalštaba trebalo mu je ponovo rešiti stambeno pitanje. Da li je to stan od 550 kvadrata u Sredačkoj ulici, ili vila u Užičkoj, stan u Jevrema Grujića ili, na kraju, ipak kuća od 350 kvadrata koja je koštala 60 miliona dinara. Šta je od toga danas njegovo, a šta ne – nije to ono što u Hagu ispituju.

KUĆNA RADINOST: Trebalo bi da je neprihvatljivo da političari svoj dolazak na državnu funkciju koriste da bi se obogatili, rešili stambeno pitanje, povoljno otkupili državni stan ili vilu… Prema pisanim pravilima, odnosno prema svim našim usvojenim a onda obesmišljenim zakonima, nema te sile koja političare može naterati da obelodane imovinu niti da bilo šta dokazuju.

Imovinska karta koju su podneli učesnici ovogodišnjih majskih izbora pokazuje svašta neverovatno, čak i za ovdašnje uslove. Predsednik Srbije Boris Tadić stvarno nema ni kuću ni stan, Vojislav Koštunica i dalje živi u svom stanu na Dorćolu isto kao i pre dolaska na vlast, Čeda Jovanović živi u tastovom stanu i sprema se da kupi svoj, a, pošto mu je to naročito važno, Mlađan Dinkić je pozvao novinare na kafu da se uvere da on zaista živi u 68 kvadrata. Istovremeno, napao je radikale Nikolića, Vučića i Todorovića da priznaju koliko su ogromnih stanova u elitnim krajevima Beograda dobili od države tek što su ušli u vladu krajem devedesetih godina. Jedino se Velimir Ilić hvalio svojim imetkom od pet-šest kuća, i sve te kuće su, kako tvrdi, nasleđene od roditelja.

Ne dugo posle izbora i nove raspodele vlasti izbio je "Slučaj Bubalo", kada je otkriveno da je bivši ministar privrede Predrag Bubalo nekoliko meseci po isteku mandata i dalje koristio službeni salonski stan, pa su ga kolege iz DSS-a užurbano zvale da se iseli da ne pukne bruka i još više ne padne rejting stranke. Mlađan Dinkić, potpredsednik vlade i ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, predložio je posle tog slučaja da se u Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije doda odredba po kojoj će svi funkcioneri morati da objave ličnu imovinu i sve ono što su dobili od države na korišćenje. Predlog zakona vlada je odobrila i on je usvojen u skupštini krajem oktobra. Ostaje da se vidi da li će zakon sprečiti sumnjive i nemoralne rabote oko nekretnina, jer u odsustvu prave kontrole nad imovinom države, stranaka i funkcionera upravo se i krije izvor njihove dodatne političke moći.

Tu se misli i na nepreglednu sivu zonu nižih partijskih činovnika, koji su se preko noći proširili i niotkuda postali vlasnici velikih kuća i stanova, nadogradnji, i to najčešće u najskupljim gradskim zonama. Njihove zloupotrebe ne mogu ni da dođu na red, jer evo, bura oko Nikolićeve "hacijende" u kragujevačkom selu nije se još ni slegla, a Nikolu Šarančića, generalnog direktora Železnica Srbije, već je otkucalo da je nezakonito pokrenuo postupak otkupa službenog stana od 108 kvadrata na Vračaru. Službeni stan je, kao i u svim prethodnim slučajevima, Šarančiću prvo dat na korišćenje, a već posle dva meseca predsednik Upravnog odbora odobrio mu je otkup. Šarančić tvrdi da je sve urađeno po zakonu i da je on samo jedan od 158 radnika Železnice koji je zapravo na taj način stambeno zbrinut. Ne treba da čudi što se Šarančić poziva na zakon, u takvim slučajevima uvek je "sve po zakonu". Zakon ima moć da ispravlja krivine samo ako ima dovoljno političke volje, što je u Šarančićevom slučaju već diskutabilno. Da li se direktoru Železnice zaista sprema smena zbog otkupa stana, ili zbog lošeg vođenja kompanije, ili svih onih nesreća na prugama, ili je sve to nevažno – nije još jasno. Međutim, kada je reč o kućama i stanovima, običnom puku i nije više do dokazivanja zakona koliko do pokazivanja makar malo morala, ali moral ovde više niko ne pominje.