U tegle od pet litara spremala se barena paprika, seme se nije vadilo, sa čenovima belog luka. Spremala se i paprika punjena rendanim kupusom i mlevenim biberom, a spremali su se i krastavci, prošarani grančicama mirođije. U tegle od tri litre spremao se pekmez od kajsija i šljiva, a u tegle od litre feferoni – i kompot, zvani dunst. Od raznog voća.

Sasvim logično je da onda ni tegle nisu bile tegle, već dunsflaše. U flaše od litre, spremao se kuvani paradajz. Flaše i tegle morale su biti od providnog stakla, ni slučajno obojenog, jer sadržaj se, svakim ulaskom u špajz, vizuelno kontrolisao. Sadržaj je tu brigu cenio, znam – i nikada se nije kvario.

Tegle, kao i flaše, čuvale su se ko oči u glavi. Staklo je bilo skupo, samousluge nisu postojale niti su se tegle, ili flaše, prazne ili pune, mogle naći na svakoj pijačnoj tezgi, na svakom ćošku ili, ne daj bože, na đubretu. I pored sve brižnosti, ipak se dešavalo, s vremena na vreme, da pokoja tegla pukne.

Po novu, u Somboru, nekako s jeseni, išlo se u Staklaru na Glavnoj ulici. Istina, Glavna ulica se nikada nije zvala Glavna, menjala je imena u skladu sa menama vlasti, bila je Bajai-utcza, Kossuth Lajos – utcza, Kralja Petra I, Maršala Tita, sada je opet Kralja Petra I, ali za Somborce, bila je i ostala – Glavna. Menjala je i Staklara ime, nevezano sa smenama vlasti, a vezano sa robom koju nudi. Mic po mic, nestajali su proizvodi od stakla, a pojavljivali su se proizvodi od porcelana i kristala. Kicoški, na glavnim policama, što za ukras, što za upotrebu. Lusteri, obešeni po celoj tavanici, sami su se nudili.

Nekako skraja, stidljivo su virkale šerpe, tave, lonci i pokoji smederevac. Onda su se pojavili čak i zlato i srebro, satovi… Sve luksuznija roba. Somborci su i dalje išli u Staklaru, no jednog dana i ona je pukla. Sada se u njoj šepuri strana banka, pedeset i neka po redu. U vreme Staklare koju ja pamtim, nije bilo zamrzivača, nije bilo ni plastenika i znao se jesenji red. Kada koje voće počinje da se sprema za dunst, kada se kuva pekmez, kada paradajz, a kada se kiseli paprika, krastavci i kupus. Kupus se kiselio, ni slučajno pre novembra, u drvenoj kaci, pritisnut dugovekovnim kamenom, a kamen je, ubeđena sam, nasleđivan s kolena na koleno.

Mora da je jesen bila najgore godišnje doba za naše roditelje.

Spremala se zimnica, kupovao se ogrev, opremala se deca za školu, a i to mu dođe kao neka dugoročna zimnica, a na samom kraju, na 29. novembar, Dan Republike, zna se – klale su se svinje. Mi deca o tome koliko sve to košta, uopšte nismo razmišljali. Naše je bilo da rastemo.

Kada sam dovoljno narasla i sazrela za sopstveno dete, u meni su sazreli i svi mamini recepti za spremanje zimnice, sazrelo je i vreme za kupovinu ogreva, a još brže je sazrelo vreme za opremanje deteta za školu. Samo je vreme za svinjokolje nestalo, u stvari, pretvorilo se u kupovinu polutki. Iako su u mom gradu sazrele i sve moguće samousluge, s obiljem gotove zimnice, a tegle prestale da budu čuvane ko oči u glavi, ja sam i dalje uredno nastavljala da spremam zimnicu. Sama. Godinama. I uvek previše. U strahu da neće biti dosta, nisam, kao mama, znala da odredim meru, pa se dešavalo da se na pijačnim tezgama već odavno nude novorođeni krastavci, a u mom špajzu, još uvek se cakle matori. Lanjski. I paprika. I feferoni. I dunst. I pekmez.

Kada je sindikat u mom preduzeću umešao prste u zimnicu i počeo da nudi, vrlo povoljno, a na rate, sav mogući kiseliš, sav mogući pekmez i dunst, nijednu ženu uopšte nije trebalo nagovarati da odustane od spremanja domaće zimnice. Odmah smo pristale na gotovu.

Onda sam se, nekako odjednom, našla u zrelim godinama a, potpuno dečji, poželela sam ukus mamine zimnice. I opet sam počela sama da je spremam. I, opet, previše. Opet ne znam meru. Ubeđena sam da je to zbog toga što sam pravljena 1949. godine, u vreme kada su moji roditelji bili više gladni nego siti, u vreme "tačkica" – državnih bonova za hranu. "Tačkice" ne vredi objašnjavati. Ko pamti, pamti. Ko ne pamti, neka se seti devedeset i neke godine, redova ispred praznih samousluga i kupovine hrane, ne na "tačkice", već – sve po spisku, a na bonove. Ko ni to ne pamti, nadam se da nikada neće ni biti u prilici da zapamti – ali izgleda da je u moju podsvest trajno usađen mamin i tatin strah od gladi i da me taj strah prati kroz sve moje godine.

A ovih, dvehiljade i nekih kalendarskih godina, višnje i trešnje nestanu već u junu, krajem avgusta dođu i prođu čak i najlepše paprike i krastavci, koji se sada zovu kornišoni, a tropske vrućine traju li traju i naravno da se troši gomila konzervansa da sve pripremljeno ne prozukne do zime.

Staklene tegle nisu više neophodne. Ni drvena kaca za kupus.

Izmišljena je plastika. U njoj sve može da se kiseli i ukiseli, jedino se u nju ne može sipati kuvani paradajz. U moj špajz polako se uselila turšija, koje u maminom špajzu nije bilo. Sve povrće na jednom je mestu, u velikoj plastičnoj "tegli", spremljeno o jednom trošku. Jedino se tvrdoglavo držim posebnog spremanja feferona. Paradajz je u tetrapaku. Dunst u kesi, u zamrzivaču. Kao i uvek, svega je previše. A moje dete, sazrelo je za svoje dete, za svoj špajz i za svoje zimnice.

Nadam se da će znati meru.