Prekršaji javnog reda i mira većih i manjih razmera, građanski protesti i demonstracije, utakmice i prateće pojave, javne manifestacije čak i najbezazlenijeg karaktera, neizbežno opterećuju poreske obveznike Srbije kroz troškove angažovanja policije, ali i kroz gubitke raznih vrsta: danguba, javni saobraćaj, zastoji, zakašnjenja itd.

U Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije kažu da svako od tih angažovanja na ulicama Beograda košta poreske obveznike, zavisno od vrste i obima posla. Kao neku osnovnu referentnu tačku navode prosečnu cenu obezbeđenja veće fudbalske utakmice, jer je to događaj dovoljno čest da bi se došlo do pouzdane procene: to je oko 150.000 evra, pod uslovom da je sve proteklo u redu. Manja manifestacija prirodno manje košta, a veća više; a ako dođe do nereda, materijalne štete, povreda i pratećih postupaka policije i drugih javnih službi, cena odgovarajuće raste.

Kao prvo, policijske starešine po proceduri moraju pre događaja da procene bezbednosni rizik, što im nameće dopunsko opterećenje pored postojećih redovnih dužnosti. Zatim, policijske snage moraju da se nekoliko sati ranije rasporede po sačinjenom planu i da isprate događaj do kraja (što uključuje i konačno sastavljanje izveštaja kao dopunsko opterećenje). Najveći deo troškova – ako sve prođe mirno – čine dnevnice, topli obroci i transport ljudstva (gorivo, vozila). Dnevnica za policajce van Beograda je 2180 dinara, ali ukoliko dobiju lanč paket, od te sume isplaćuje im se samo dvadeset odsto. Policija, naime, još nema načina – tvrde u MUP-u – da policijskim službenicima isplaćuje prekovremene sate, već se to rešava dnevnicama i toplim obrokom. Nekada, u stara vremena, pre Slobe, prekovremeni sati (kao i naknada za noćne smene) mogli su da se pretvaraju u slobodne dane i dane godišnjeg odmora; danas to tek treba postići, nadaju se u Upravi policije. Osim toga, uniformisanom sastavu policije i dalje nedostaje nekoliko hiljada službenika da bi se popunio formacijski broj; za njih još nema para u budžetu, tako da je postojeći sastav preopterećen.

Ako – što je sve češći slučaj – dođe do incidenata, neposredni i posredni troškovi rastu naglo. Neposredno, reč je o produžavanju angažmana, potrošnji goriva, šteti na vozilima i – ako treba – potrošnji hemijskih sredstava. Neizbežne povrede policijskih službenika u takvim incidentima znače bolovanja i prateće veće opterećenje za zamenske radnike. Prateća materijalna šteta pada na trošak drugih segmenata budžeta, pre svega gradskog, a o ostalim posrednim troškovima i da ne govorimo: povređenima, dangubi itd.

To su činjenice života, iz kojih ne treba izvlačiti prenagljene zaključke. Naime, sloboda okupljanja i demonstriranja ne sme se uskratiti. Trebalo bi, međutim, razmisliti o malo detaljnijem razlikovanju javnih skupova, pogotovo onih u pokretu. Nisu isto fudbalski navijači i radnici u štrajku; nije isto kada ulicom demonstrira dve-tri hiljade ljudi i tridesetak njih. Tih tridesetak mogu i trotoarom, ne moraju baš kolovozom; mogu i na jednom mestu, a ne po celom centru grada. Nema sumnje da bi policija mogla da te razlike definiše i po njima postupi – samo kada bi politička vlast bila manje bolećiva prema određenim kategorijama građana (navijači, političke opcije). Bez jasno definisanog političkog sistema vrednosti policija je prepuštena sama sebi i normalno se neće gurati da ona taj sistem vrednosti definiše ili – još manje – primeni. Setimo se onog čuda i pokore od 21. februara, kada je politika spakovala nerede i još policiju onemogućila da ih efikasno suzbije. Uporedimo taj skandal sa ovim 10. oktobrom, kad je sve prošlo kako treba, pa će nam biti jasnije.