Lider crnogorske Srpske narodne stranke Andrija Mandić od 13. oktobra štrajkuje glađu zbog odluke Vlade Crne Gore da prizna nezavisnost Kosova. Mandić štrajkuje u prostorijama poslaničkog kluba Srpske liste u Skupštini Crne Gore i, za sada, odbija lekarsku pomoć. Njegove pristalice organizuju svojevrsna hodočašća, pa iz raznih delova Crne Gore ovih dana dolaze pešice u Podgoricu kako bi mu pružili podršku. Mandićev štrajk glađu nastavak je političke drame koja potresa Crnu Goru od priznanja nezavisnosti Kosova 9. oktobra, i koja je kulminirala na protestnom skupu 13. oktobra, kada su 34 osobe povređene.

Koalicija Srpska lista, na čijem je čelu Andrija Mandić i njegova Srpska narodna stranka (SNS), predstavlja najjaču opozicionu grupaciju, sa dvanaest poslanika u parlamentu Crne Gore. Samo jednog poslanika manje ima takođe opoziciona koalicija u čijem je sastavu Demokratska srpska stranka (DSS). "Rodoslov" dve najbitnije srpske partije u Crnoj Gori je identičan i ima koren u Narodnoj stranci Novaka Kilibarde. Kada je 1997. godine Kilibarda odlučio da uvede stranku u koaliciju sa Đukanovićevom Demokratskom partijom socijalista, deo članstva, predvođen Božidarom Bojovićem, odvojio se i osnovao Srpsku narodnu stranku. Bojović je do 2002. bio na čelu stranke, a onda se na unutarstranačkim predsedničkim izborima kandidovao Andrija Mandić, do tada predsednik Izvršnog odbora SNS-a i – pobedio. Podgorički mediji su događaje u SNS-u nazivali pobedom "mladih lavova" nad "starim vukovima". "Vukovi" su potom podvili repove i osnovali Demokratsku srpsku stranku, na čijem je čelu opet bio Bojović, koji se nakon nekog vremena povukao i prepustio kormilo Ranku Kadiću.

Ipak Demokratska srpska stranka je na poslednjim parlamentarnim izborima nastupila u koaliciji sa Narodnom strankom (koju sada vodi Predrag Popović), a ovih dana je više nego solidarna sa SNS-om. Sve tri stranke koje su nekada bile jedna, učestvovale su u organizaciji mitinga 13. oktobra.

Ponovo uspostavljeno jedinstvo između SNS-a i DSS-a najpre je rezultat velike programske bliskosti. Obe partije daju veliki značaj hrišćanskim, pre svega pravoslavnim vrednostima i priznaju isključivo Srpsku pravoslavnu crkvu, čime su već u svojim programima odlučno rekle "ne" nepriznatoj Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. Takođe im je važna kulturno-prosvetna autonomija srpskog naroda u Crnoj Gori i proporcionalna zastupljenost Srba u državnim organima. SNS u svom programu ima kao jedan od ciljeva i održavanje specijalnih veza sa Srbijom i Republikom Srpskom, uključujući i ekonomsku i vojnu uniju.

Po pitanju saradnje sa strankama u Srbiji revnosniji je SNS. Na sajtu ove stranke, prvi u nizu preporučenih linkova su oni koji vode ka stranicama Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije. Iako je prijateljstvo sa Koštuničinim DSS-om, naročito u vreme proglašenja crnogorske nezavisnosti, delovalo kao čvrsto i neraskidivo, neposredno pred parlamentarne izbore 2006. Mandić je zagovarao raskid i okretanje ka G17 plus. Stranka je u svoj program uvrstila i opredeljenje za Evropsku uniju, ali do tešnje saradnje sa G17 plus ipak nije došlo. Naprotiv, na parlamentarne izbore SNS je izašao kao predvodnik koalicije Srpska lista, koju je formirao zajedno sa Demokratskom strankom jedinstva Zorana Žižića i Srpskom radikalnom strankom. Opredeljenje za EU nije sprečilo SNS da, sa čitavom Srpskom listom, apeluje na srpske vlasti da ne izruče Radovana Karadžića Haškom tribunalu.

NAJJAČI U BOSNI: Od ukupno četrnaest mandata, koliko imaju predstavnici Republike Srpske u parlamentu Federacije BiH, sedam pripada Savezu nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorada Dodika. Ova stranka ima 41 od 83 poslanička mesta u parlamentu Republike Srpske. Predsednik stranke Milorad Dodik je premijer RS. Pokojni predsednik Milan Jelić takođe je bio iz SNSD-a, kao i predsedavajući Saveta ministara BiH Nikola Špirić. Sadašnji predsednik RS Rajko Kuzmanović, iako ne pripada nijednoj stranci, na ovu funkciju je izabran kao kandidat SNSD-a. Ovu stranku bije glas da je najjača u BiH. Prema istraživanju UNDP-a iz prošle godine, SNSD je podržavalo 18 odsto građana BiH i 46 odsto građana Republike Srpske.

Ova partija izrasla je iz Kluba nezavisnih poslanika u parlamentu RS, 1996. godine, kada se zvala Stranka nezavisnih socijaldemokrata. Tesnu saradnju u Skupštini RS ova stranka imala je sa Srpskim narodnim savezom, koji je osnovala tadašnja predsednica RS Biljana Plavšić nakon raskida sa Srpskom demokratskom strankom. Upravo na Plavšićkin predlog, Milorad Dodik je prvi put izabran za premijera RS, u januaru 1998. godine. U decembru 2001. Stranka nezavisnih socijaldemokrata ujedinila se sa Demokratskom socijalističkom partijom, odvojenim delom Socijalističke partije Republike Srpske. Posle ujedinjenja, partija je promenila ime u Savez nezavisnih socijaldemokrata. Ovaj period baš i nije bio lagodan za SNSD, jer je u to vreme morao da se odrekne vlasti u RS i prepusti je svom ljutom protivniku – Srpskoj demokratskoj stranci.

Po opredeljenju, kao što joj i samo ime kaže, ova stranka je socijaldemokratska. Krajem juna ove godine SNSD je primljen u puno članstvo Socijalističke internacionale. Milorad Dodik nezaobilazan je gost u Srbiji na svakom iole svečanijem događaju u Demokratskoj stranci, ali mu nije strano ni flertovanje sa Demokratskom strankom Srbije, koje je došlo do izražaja prilikom proglašenja nezavisnosti Kosova.

Rasadnik većine političkih struja sa srpskim predznakom u BiH jeste Srpska demokratska stranka (SDS), partija čiji je osnivač Jovan Rašković. U toku 1990. stranka je podeljena na SDS Bosne i Hercegovine (kasnije Republike Srpske), SDS Republike Srpske Krajine i filijalu u Srbiji/Crnoj Gori. Krovna organizacija bila je SDS Srpskih zemalja čiji je predsednik do 1996. godine bio Radovan Karadžić. Od opštih izbora u oktobru 2006. SDS se nalazi u opoziciji u Republici Srpskoj. Na zvaničnoj veb stranici ove partije stoji da "nakon hapšenja Radovana Karadžića SDS ulazi u novu epohu u kojoj će pokušati da opravda svoje postojanje i pozicionira se kao narodna i demokratska stranka". Za razliku od SNSD-a, koji se svrstava u levi blok, SDS je otvoreno nacionalistički i desno orijentisan. Najbolju saradnju ima sa Srpskom radikalnom strankom, sa čijim je ogrankom u Republici Srpskoj trenutno u koaliciji. Jedan od najtežih trenutaka za ovu stranku bio je u julu 2004. godine, kada je bio na vlasti u RS. Tadašnji visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH, Pedi Ešdaun, smenio je šezdeset zvaničnika RS koji su pripadali SDS-u, zbog nesaradnje sa sudom za ratne zločine BiH. Među njima su bili i tadašnji predsednik SDS-a Dragan Kalinić, koji je smenjen sa mesta predsednika Skupštine RS, a funkcioner SDS-a Zoran Đerić ostao je bez mesta ministra unutrašnjih poslova. U isto vreme, svima njima zabranjeno je političko delovanje.

Samo dan nakon ove smene stigao je i izveštaj revizora koji su obavili specijalnu kontrolu stranačkih računa i ustanovili da je došlo do finansijskih zloupotreba i pronevera, što je Ešdauna navelo da posumnja da SDS finansira optužene za ratne zločine i mreže koje im pružaju podršku. Visoki predstavnik optužio je SDS za niz zloupotreba, pronevera i utaja poreza. Na osnovu rezultata kontrole, Ešdaun je odlučio da zamrzne svih šezdeset računa SDS-a. Umesto Kalinića, kome je zabranjeno političko delovanje, na mesto predsednika SDS-a došao je Dragan Čavić koji je podneo ostavku u novembru 2006. godine. Skupština SDS-a je u januaru 2007. godine za predsednika izabrala Mladena Bosića. Kalinić se od smene retko oglašavao u javnosti, a onda je pre mesec dana osuo žestoku paljbu po Bosiću, optuživši ga da preko medija "većinu smenjenih funkcionera SDS-a doživljava kao pretnju svojim nezasluženo stečenim stranačkim pozicijama". Povod za ovo pismo bila je izjava člana Predsedništva SDS-a Vukote Govedarice, koji je, komentarišući tekst u listu "Press RS" o mogućnostima rehabilitacije smenjenih funkcionera SDS-a, rekao da je još na snazi zabrana političkog delovanja za smenjene funkcionere, te da će, pošto visoki predstavnik revidira taj stav, svaki od bivših funkcionera "po automatizmu postati član SDS-a". Kalinić je ovu izjavu doživeo kao uvredu i kao zakasnelu informaciju o tome da je izbačen iz stranke.

Osim starog rukovodstva, SDS se odrekao i svog nekadašnjeg lidera Radovana Karadžića, koji je isključen iz stranke. Ovaj potez došao je kao šlag na tortu brojnim zagovornicima teorije po kojoj novo rukovodstvo SDS-a želi da raskine sa svojom burnom i na momente vrlo sumnjivom prošlošću. Mladen Bosić to negira, tvrdeći da je Karadžićevo isključenje bio uslov da čitava stranka ne bude zabranjena. "SDS se nikada nije odrekao Karadžića, već je to bio uslov da SDS ne bude zabranjen. To je bila Holbrukova inicijativa i očigledno iznuđeni pritisak koji je trebalo da eliminiše SDS iz političkog života čime je otvoren put, kako kažu međunarodni predstavnici, kooperativnim snagama", rekao je Bosić u intervjuu banjalučkim "Nezavisnim novinama" u avgustu ove godine, dodavši da je uslov za opstanak ove stranke bio da SDS donese u svom statutu odredbu da svi oni koji su procesuirani pred sudom u Hagu ne budu u evidenciji članstva do završetka svog suđenja.

VLADAJUĆI U HRVATSKOJ: Kada se pomenu Srbi u Hrvatskoj i njihovo političko delovanje, prva asocijacija je – Milorad Pupovac. Samostalna demokratska srpska stranka, Srpsko nacionalno veće i Srpski demokratski forum samo su neke od organizacija Srba u Hrvatskoj, a u svima njima je Pupovac učestvovao ili još uvek učestvuje. Politički se angažuje 1989. godine u Udruženju za jugoslovensku demokratsku inicijativu, posle čega osniva Ligu socijaldemokrata, da bi tokom leta 1991. godine sa četrdesetak drugih srpskih intelektualaca osnovao Srpski demokratski forum (SDF). Samostalnu demokratsku srpsku stranku osniva 1997. Programski ciljevi stranke pre svega se odnose na punu integraciju i ravnopravnost srpske manjine u Hrvatskoj, povratak izbeglih Srba, ali i profesionalizaciju vojske i civilno služenje vojnog roka i evrointegraciju Republike Hrvatske.

U januaru ove godine stranka je sklopila koalicioni sporazum sa vladajućim HDZ-om i ušla u Vladu. U Vladi i ostalim državnim organima ova partija ima šest predstavnika i tri saborska zastupnika (videti okvir). Zastupnici SDSS-a požalili su se krajem septembra na "zastoj u realizaciji koalicijskog sporazuma s HDZ-om" zbog prisilne naplate sudskih troškova civilima koji su između 1991. i 1995. stradali izvan područja ratnih delovanja, ali su izgubili parnice za obeštećenje i najavili da će tražiti zakonske izmene o ovom pitanju.

Sa SDF-om, u kom odavno nije aktivan, Milorad Pupovac je u septembru došao u sukob, jer ga je ova, inače nevladina organizacija, u otvorenom pismu upozorila na sve teži položaj Srba u Hrvatskoj i probleme sa stambenim zbrinjavanjem, zapošljavanjem, kulturnim identitetom i govorom mržnje. SDF tvrdi da koalicija SDSS-a s Vladom nije donela gotovo ništa srpskoj manjini. Pupovac nije želeo da komentariše ovo pismo, a u reakciji hrvatske Vlade navedeno je da se uvek može više učiniti kada je reč o položaju svake manjine, pa i srpske, ali da pravi motivi za otvoreno pismo leže u skorim lokalnim izborima i hvatanju što bolje startne pozicije Veljka Džakule, čelnika SDF-a, koji ne krije svoje političke ambicije. Džakula, inače lider zapadnoslavonskih Srba početkom devedesetih godina, inicijator osnivanja i predsednik SDS-a u Pakracu, predsednik vlade SAO Zapadne Slavonije i potpredsednik vlade SAO Krajine, izabran je u septembru prošle godine za predsednika Veća srpske nacionalne manjine Grada Pakraca.

Druga po snazi srpska stranka u Hrvatskoj jeste Partija podunavskih Srba, koja na poslednjim izborima nije osvojila dovoljno glasova da bi se našla u Saboru. Reč je zapravo o Srpskoj radikalnoj stranci Republike Srpske Krajine, koja je nakon Erdutskog sporazuma i dolaska Istočne Slavonije pod hrvatsku vlast promenila ime. Lider ove partije, Rade Leskovac, dospeo je dva puta tokom prošle godine na brojne naslovne strane u Hrvatskoj. Prvo je u emisiji "Piramida" na Hrvatskoj televiziji osuo paljbu po vlastima, tvrdeći da su Srbi građani drugog reda u Hrvatskoj, nakon čega je burno odreagovao na primedbu voditelja da je preko noći "od šešeljevca postao mirotvorac". Posle Leskovčevog nastupa, direktorka programa HTV-a, Tanja Šimić, pod pritiskom javnosti i nadzornog odbora HTV-a, podnela je ostavku. Drugi put, Leskovac je ustalasao javnost kada se za predizborni plakat svoje stranke slikao s podignuta tri prsta.