Momo Kapor nije se libio da varira praistorijski vic o pijanom čoveku i ženi koja ne odgovara njegovim estetskim prohtevima ("Ala ste vi ružni!" – "A vi ste pijani!" – "Da, ali ja ću sutra biti trezan…"): multimedijalac je izjavio da se on još i može probuditi kao kosmopolita ili štaviše pristalica novog svetskog poretka, doklen se predsednica mrske nevladine udruge ne može nikad probuditi kao lepa; dosetka je prepričavana i preštampavana kao acme srpske duhovitosti, pa je doprla i do Legije koji ju je dodatno nakitio oslanjajući se na vlastito poznavanje psihoanalize, seksologije, medicine, antropologije, religije etc.

Od pamfleta o predsednici Helsinškog odbora osuđenik je napravio aviončić i za vreme popodnevne šetnje bacio ga uvis, listak se nošen srpskim vetrom našao izvan kaznione, čuvarima je data uzbuna da ga zarobe i predaju upravniku, ali se aviončić pritajio u oluku obližnje zgrade, pa u krošnji breze (presađene tu pre sedam i po godina na molbu ljubiteljke breza rade da se njen dragi teši pogledom na nežno lišće te u osnovi ruske biljke) gde ga je primetio jedan golubar i javio to upravi zatvora, avaj – Legijina se epistola već bila spustila u nezatvoreni šaht između "Metropola" i Pravnog fakulteta. Tu ju je, belju od najbelje venčanice, uočio profesor koji bi da ostane anoniman jer su mu, kaže, krvožedni i do zuba naoružani jurišnici Helsinškog odbora ionako za petama. Shvativši da je pismo poslao Legija redovni profesor spustio se predostrožno u šaht, doklen je njegov kolega, takođe oveštali (umalo da kažem: osveštani) protivnik saradnje sa Haškim sudom, ostao na površini naćulivši uši da čuje neuporedivu sadržinu – u tom su trenutku za Legijinu poslanicu znali samo njih dvojica i crna zemlja oličena u samom šahtu.: ‘Jedna nepismena, kako bih je nazvao, larva, ili je možda prikladnije podguzna muva svetskog poretka u propadanju, isprozivala je koga? Isprozivala je ljude, za nju veoma pismene, koji su se za razliku od nje čitavog svog života držali samo jedne crte. Odbrane srpskog nacionalnog identiteta. Srpske kulture.’ Privučen snagom pisane reči koja se može meriti samo sa snagom usmene reči Duleta Savića, drugi profesor uvuče se i sam u šaht iako ovaj beše jednoosoban: "Daj malo meni! Gde si stao? Aha. Srpskog nacionalnog identiteta. Srpske kulture’. (Nastavlja tonom glumca na proslavi dvestote godišnjice Prvog srpskog ustanka). ‘Srpske istorije. I da ne nabrajam dalje zato što su njihova životna dela i više nego poznata." – "Daj sad opet malo meni", prekide ga prvi: "Zašto ovo pišem, verovatno će se mnogi zapitati. Zašto, ako nisam i sam prozvan. E pa, jesam. Prozvan sam. Zato što je ta nepismena larva prozvala mog omiljenog pisca, mog omiljenog režisera, mog omiljenog kolumnistu. Napala je moju Crkvu, vojsku, napala je sve što volim, cenim, poštujem, uvažavam. Napala je sve ono za šta sam spreman život da dam da bih sve to što volim zaštitio."

Shvativši da u rukama drže artefakt iz Legijine kelije pošteni nalazači samo su se pogledali: da odnesemo mi ovo fino u "Kurir", rečeno-učinjeno, poslenici nezavisnog glasila ustanovili su da je poslanica autentična, ostalo je istorija.

&

U nemogućnosti da se ponaosob obratim svima koji smatraju da je konkurs za glavnog urednika "Politike" kao stvoren za mene, na ovaj način javljam da nije reč o nameštenom konkursu, neću ni poslati moj CV koji se istinabog već neko vreme vrpolji jer i on smatra kako je krajnje vreme da dođem do novca za crne dane… Od smrtnog greha zavidljivosti branim se uzrečicom baba-Kosane Maksimove ("što imam imam, što nemam vidim koddrugog"), ali je i ta proverena mantrica podbacila kad sam čuo koliko direktor i glavna urednica zarađuju. On dvanaest, ona sedam hiljada evra! Protiv moje volje pomislio sam kako fiat punto nov košta sedam-osam hiljada, wow, svakog meseca žena zaradi punto, koliko je trajala njena vladavina, kao i Koštuničina, au, moja gramziva duša više nije mogla da vizuelizuje samo jedan auto, punti su se samoutovarivali u kamione na sprat, pokušao sam da prekinem taj za mene bolni konvoj, daj čoveče, punto je skuplji od sedam hiljada…

Onaj gori, samim tim i pretežni deo mene nije se dao: kad plaćaš u gotovom, i kad naručuješ više komada iz meseca u mesec, imaš popust, znači, svakog prvog jedan punto, kak i bylo skazano, uf, neka puntu cena bude sedam hiljada, opet nije mogla celu zaradu da troši na to, trebalo joj je valjda nešto i za život, ma kakav život, "Politika" ima dobru menzu, glavna urednica mora da je imala i službeni mobilni – ostajali su njoj neto ti kamioni na sprat…

Pa, dobro, ako ako bi i ti limuzine, zašto ne konkurišeš za glavnog urednika?! Jest, pa da mi kad se carstvije moje okonča bude sto puta teže nego sad! Imala-pa-nemala-sedam-hiljada stradalnica sebe gorko upoređuje sa koferom, ne krije koliko joj teško pada što je demobilisana, i zaista je vidim kako stoji na šinama sporednog koloseka: jedan vagon sa novim automobilima još pripada njoj, susedni vagon pružni radnici otkačili su u nameri da ga docnije uruče njenom nasledniku, taj je vagon na drugom kraju već zakačen za manevarku koja se međutim jedva pomera: naviknuta na stalni dotok punta stoji svrgnuta urednica između vagona, stisnula šakama one metalne odbojnike i ne dopušta da se kontinuitet zasluženog blagostanja prekine, ruke joj se izdužuju, dugi rukavi bluze doimaju se kao kratki… Brrr.