Desetogodišnjica proboja Solunskog fronta dostojno je obeležena u više srpskih gradova prve nedelje oktobra 1928. Kao što i dolikuje, centralna svečanost je bila u prestonici; u nedelju 7. oktobra održan je veliki defile civilnih društava, organizacija i istaknutih pojedinaca, koji je prošao od Vračarskog platoa do Kalemegdana, dok je sutradan, na Banjici, održan veliki vojni "revi" koji je prošao pored kralja i komandanta savezničkih snaga sa Solunskog fronta, francuskog maršala Franša d’Eperea, kao i vojnih delegacija svih savezničkih zemalja iz Prvog svetskog rata. "Svečanost kakvu Beograd nije video" ("Politika" od 8. oktobra 1928) uveličao je i predsednik vlade prijateljske Grčke Elefterios Vanizelos.

IZA ZATVORENOG PROZORA: I pored impozantnog broja učesnika civilnog i vojnog defilea i uvek atraktivnog aeromitinga, u atmosferi gde su se i "žandari ponašali neobično uljudno", pažnja prisutnih je ostala na zatvorenom prozoru Dvora, u Ulici kralja Milana, iza kog je kralj Aleksandar Karađorđević posmatrao civilni defile. Ostalo je do danas nejasno da li se suveren, tri meseca posle atentata na hrvatskog poslanika u Skupštini, u atmosferi političke nestabilnosti u zemlji, osećao nesigurnim – tri meseca kasnije, 6. januara 1929. godine, on će suspendovati Ustav, raspustiti Narodnu skupštinu i zavesti apsolutističku vlast, dok će za predsednika vlade postaviti više nego odanog generala Petra Živkovića.

Ali, centralni deo naše priče neće biti svečarski defilei i suveren iza zatvorenog prozora. Navodimo ih kao značajan deo atmosfere u kojoj će se, u okviru iste proslave, odigrati događaj čiji epilog sa ponosom posmatramo već osam decenija – Meštrovićev Pobednik na Kalemegdanu.

ČESMA: Priča o Pobedniku počinje po završetku Drugog balkanskog rata (1913) kada je predsednik Beogradske opštine Ljuba Davidović obavestio već tada čuvenog vajara Ivana Meštrovića o opštinskoj odluci da se u čast pobede izradi spomen-česma na Terazijama i da se taj posao njemu poveri. Doduše, Meštrovićev rad bi bio kruna započetog posla celokupnog preuređenja centralne gradske površine, koji je počeo po idejnim skicama inženjera Veselina Ličića i realizovan po projektu Jelisavete Načić, prve žene arhitekte u Srbiji. Zbog sve većeg saobraćaja, Terazijski plato je podeljen na dva kolovoza, međusobno razdvojena prostorom za fontanu i dva manja skvera (cvetna partera), sve u podužnoj liniji. U novo rešenje se nije uklapala postojeća Terazijska česma, pa je ona preseljena u Topčider (1975. biće vraćena na staro mesto), dok su iz istog razloga posečeni kestenovi a umesto njih, dužinom trotoara, posađena stabla jasenova.

U leto iste te 1913. godine Meštrović je izradio model za fontanu, a nakon usvajanja rešenja od strane Opštinskog odbora počeo je i sa radom na spomeniku, koji je u kontinuitetu trajao osam meseci (u fiskulturnoj sali osnovne škole u Ulici kralja Petra I, arhitektonskom delu Jelisavete Načić). Početak Prvog svetskog rata omeo je završetak posla, da bi se u toku rata razvuklo započeto. Na sreću, središnja figura (Pobednik) ranije je otpremljena na livenje u Češku i tako spasena. Posle rata Pobednik je vraćen u zemlju, ali umesto na Terazijama završio je u jednoj šupi na Senjaku.

JAVNA RASPRAVA: Nakon što se finansijska situacija posle Prvog svetskog rata popravila, sa "opštinskog groblja starog gvožđa, drvenarije i polomljenih cevi na Senjaku" ("Politika" od 21. maja 1927), Pobednika je na Terazije vratio novi predsednik Beogradske opštine Kosta Komanudi, prethodno obezbedivši za to dozvolu od autora spomenika, kao i njegovu skicu za postament. Ali, po našem običaju, krenule su čaršijske priče i rasprave po novinama: da li obnažena figura Pobednika dolikuje javnom moralu, da li taj simbol srpske pobede mora da ima opanke i šajkaču, sve do toga da li spomenik od nacionalnog značaja treba da radi jedan Hrvat, kao i to da li je isti (Meštrović) kvalifikovan umetnik za ovakav poduhvat.

Start za javnu raspravu dao je Petar Odavić autorskim člankom objavljenom u "Pravdi" 10. aprila 1927. Ovaj osporavani književnik, poznat po svojim napadima na Isidoru Sekulić, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića, "strašan formalist, pretenciozni kritičar i čovek vrlo teške naravi" (Milan Jovanović Stojimirović), prvo je negirao Meštrovića kao umetnika, da bi kao "poznavalac vajarstva" za lice Pobednika rekao da je "direktna uvreda srpskog naroda i srpskih narodnih tradicija od Kosova pa do danas", poredeći ga sa licem "nekakvoga apsurdno stilizovanog Asirca".

Beogradska čaršija je jedva dočekala da se uključi u jednu ovakvu polemiku, koja je sublimirana u "estetsko-moralnu anketu", koju je "Politika" objavljivala 20, 21. i 22. maja 1927. Bilo je tu ponovnog pominjanja šajkače i opanaka, položaja spomenika (da li da gleda ka Slaviji odakle je ušla pobednička vojska ili ka Kalemegdanu kao vojskovođa), sve do duhovitih kamentara da li uslišiti molbu radikala da Pobednik bude licem okrenut ka tadašnjem hotelu "Pariz", glavnom radikalskom štabu, jer je po njihovom tvrđenju radikalna stranka vodila i dobila rat.

Ali, u centar polemike naglo izlazi pitanje obnaženosti Pobednika. Dok se s jedne strane smatra da će takav Pobednik, "nepristojan zbog svoje izrazite muškosti", negativno uticati na moral srpskih devojaka: "Zar tu srpsku devojku da nateramo da više ne gleda preda se … i kad spazi izvesne nepriličnosti u golotinji naših javnih spomenika, da ga, sva rumena od stida, brže-bolje opet spušta dole" (Vojislav J. Ilić Mlađi), s druge strane se argumentovano brani Meštrovićevo delo od plejade tadašnjih intelektualaca (Bogdan Popović, Stevan Hristić, Branislav Petronijević, Ksenija Atanasijević, Zora Petrović, Beta Vukanović).

U odbranu Pobednika ustale su i žene, govoreći da je to početak borbe "protiv lažnog morala" (Jela Ivanović, potpredsednica Organizacije učiteljica i zabavilja) i da Beograd ne sme sebi da dozvoli "pobedu konzervatizma i konzervativaca, naročito kada je umetnost u pitanju" (Jelisaveta Ibrovac, upravna članica Udruženja "Cvijeta Zuzorić"). Naravno, bilo je i žena koje su bile protiv nagog spomenika, u čemu su najglasnije bile članice Društva "Kneginja Ljubica", preteći javnim protestom.

POBEDNIK NA KALEMEGDANU: Beogradska polemika stigla je i do Meštrovića, kao i zvanično pismo Beogradske opštine da će se na kraju Pobednik postaviti "u produženju Kalemegdanske terase kao Simbol našeg ujedinjenja". O mestu postavljanja njegove statue, Meštrović je, prema svedočenju književnika Gustava Krkleca, rezignirano odgovorio: "Ako misle da je postave na Terazijama, neka je postave. Ako su pronašli neko bolje mesto, neka je postave tamo – iako ja ne znam zašto ne bi mogla stajati na Terazijama. Na kraju, može da ostane i tamo gde je do sada bila – u šupi."

Kako se bližila proslava desetogodišnjice proboja Solunskog fronta, otkrivanje Pobednika se uklapalo u tu veliku proslavu. Tako je u nedelju 7. oktobra 1928, posle defilea glavnim ulicama prestonice, "ceo svet povrveo na Kalemegdan. Do tada uzoran red koji je žandarmerija sa mukom održavala bio je narušen. U najvećoj gužvi i tisci ogromno mnoštvo sveta preplavilo je sav park" ("Politika" od 8. oktobra 1928), te je u tom ambijentu, tačno u podne, Kosta Komanudi otkrio spomenik. I tako je Pobednik završio na Kalemegdanu, daleko od Terazija, podignut na visinu od sedamnaest i po metara "ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje. Pošto se opštini i ta mera učinila nedovoljno predostrožna, ona je oko Pobednika podigla ogradu, tako da se zaista ništa ne vidi" ("Politika" od 14. oktobra 1928).

Istoričarka Radina Vučetić-Mladenović je pre jednu deceniju napisala da je podizanje Pobednika na Kalemegdanu, a ne na Terazijama, "značilo poraz Beogradske opštine i modernog duha Beograđana". "Da konzervatizam često ume da bude razoran samo za savremenike", istorija neprestano potvrđuje.