Skoro je sve dobro počelo: umetnički direktor ove najveće internacionalne priredbe likovne umetnosti u Srbiji, iskusan JE historičar umetnosti, kritičar i organizator značajnih umetničkih manifestacija: Bojana Pejić (Beograd, živi i radi u Berlinu) sa svojim saradnicima.

Isti utisak ostavlja i prezentacija mnogobrojnih učesnika (oko 100) iz Srbije i inostranstva sa težištem na mlađe generacije uz uspeli osvrt na značajne autore 60-ih – 70-ih godina iz tadašnje Jugoslavije.

U dobro opremljenom katalogu (nažalost, bez biografija umetnika) i iscrpnim tekstom o konceptu izložbe, Bojana Pejić jasno definiše svoj stav, kao i u intervjuu za vas nedeljnik kada kaže: "Ne vidim ovaj Salon kao platformu sa koje umetnici treba da daju drugima lekcije", što međutim sama čini npr. sugestivnom izjavom o Srbiji kao državi "koja je bila odgovorna za ratne sukobe na prostorima bivše socijalističke Jugoslavije", ili izborom 27-godišnje Ane Hofner (živi i radi u Berlinu i Beču), koja u svom radu nazvanom "Performans Gazimestan 08" ide još dalje u radikalnom obračunu sa Srbijom.

Performans A. Hofner predstavlja čitanje teksta o Srbiji u kojoj je sve počelo govorom Slobodana Miloševića na Kosovu 1989. god. i dalje se nastavilo po čitavoj tadašnjoj Jugoslaviji optužujući Srbe za netoleranciju, rasizam, mržnju, ratove i zločine kao sto su genocid u Srebrenici, silovanje nesrpskih žena, masovno proterivanje kosovskih Albanaca, što nažalost niko i ne može verodostojno da ospori! Umetnica performerka (interesantno bi bilo da se zna čime se do sada bavila u svojim radovima) završava svoja izlaganja tvrdnjom da se u tom pogledu i do današnjih dana ništa nije promenilo u Srbiji, gde još uvek vlada nacionalizam, netolerancija, mržnja svega sto je drukčije (nacionalne manjine, druge vere, homoseksualnost itd.), što potvrđuje primerom srpskog vandalizma povodom protivpravnog proglašenja nezavisnosti otetog Kosova u februaru 2008, bez obzira na to što su pomenute ekscese osudili trezveni ljudi.

Uostalom, u čitavom "Performansu" ni reči o "kontekstualnim" zbivanjima, o nepravdama i zločinima koje su činili protivnici Srba.

Srbima,ako ne od početka konflikta onda bar posle uspešne NATO agresije 1999, posle čega su Kosovo-Albanci počinili i još uvek čine divljaštva nad preostalim Srbima, Romima i delimično drugim nealbancima, pa sve do poslednjih masovnih pogroma u martu 2004, čije su posledice verovatno poznate i umetnici A. Hofner i sličnima.

Ko dekontekstualizuje takve događaje i činjenice neprihvatljiv je diskutant, pa tako i Ana Hofner čiji "Performans Gazimestan 08" predstavlja najdrskiju formu političke propagande, što nisu mogli da ublaže ni pojedinačni aplauzi ni takvi iz publike koji su iz lične koristi uvek i svuda pljeskali.

Veliki prostor i publicitet posvećen je i grupi umetnika "Most", koja je dobila nagradu kritičara (kojoj pripada i Milica Tomić). Međutim, sudeći bar po imenima i najavljenim predavanjima, grupa "Most" predstavlja delatnost stručnjaka koji se bave identifikacijom poginulih u ratu. Radi se o forenzičarima koji deluju na teritoriji (verovatno) samo sadašnje bosanske federacije, sto naravno može da izaziva opravdane sumnje u neke od namera grupe "Most".

(Vidi programe i najavljena predavanja forenzičara u zvaničnom programu Oktobarskog salona.)

Umetnički direktor Bojana Pejić usuđuje se da postavi i pitanje "Da li je srpska sredina 2008. godine postala (konačno) dovoljno otvorena da takvu produkciju ozbiljno shvati i prihvati?".

Moj je zaključak posle tolikog cinizma i arogantnog poučavanja iz večite pozicije "odabranog" srpskog provincijalizma sa "bogatim" iskustvom civilizovanijih sredina (Nemačka, Austrija).

Oktobarski salon, jedina priredba te vrste u Srbiji, koja se i pored opravdanih očekivanja organizatora jedva zapaža/registruje van granica svoje zemlje, ne bi smela da služi kao mesto političke propagande i delimično širenje laži, što može da izaziva i suvišne reakcije agresivnih ekstremista koji nasuprot sugeriranom utisku organizatora Oktobarskog salona 2008. sigurno ne čine većinu u izmaltretiranoj Srbiji.