Kojim će pravcem arhitektura u svetu, na koji način čovečanstvo u ova turbulentna vremena odgovara na iskonsku želju da gradi udobno i estetski, motivi su koji odvajkada inspirišu ono što nazivamo arhitekturom i koji već godinama zaokupljaju priređivače Venecijanskog bijenala arhitekture. Najprestižnija smotra arhitekture u svetu ove godine se održava jedanaesti put, od 13. septembra do 23. novembra u prostorima venecijanskog Arsenala (starog brodogradilišta) i Đardina (gradskog parka), ali i u brojnim palatama i galerijama u gradu.

Ove godine temu Bijenala zadao je kurator i direktor Aaron Betski iz moderne galerije u Sinsinatiju, SAD, provokativnim naslovom "Tamo napolju: arhitektura više od zgrade" ("Out there – architecture, beyond building") provocirajući zagonetnost višeznačnom rečju "building" (imenicom i glagolom = zgradom i građenjem) kao i rečju "beyond" (iznad, više nego), tako da to što vidite nije tu, već zavisi od nečega drugde. Kurator se usmerio da izađe iz tradicionalnih okvira u otvorena tumačenja konteksta, u ono što čini arhitekturu mimo zgrada i samih autora, kako sam kaže: u onome "kako o arhitekturi mislimo, kako je crtamo, a danas sve više kako je digitalno predstavljamo i šta nam programski softver omogućava". I to u kontekstu koji čine okolnosti, društvene, tehnološke, istorijske, finansijske, koje kurator naziva kodovima, a koje sputavaju, kontrolišu, usmeravaju, ali i otvaraju nove iskorake u eksperiment, sve više u digitalni svet koji preobraća nauku, proizvodnju, urbanitet i menja oblike društvene odgovornosti, sve teme čije ponavljanje već odzvanja do dosade.

Selekcije kuratora Aarona Betskog, prezentacije i instalacije, nižu se u tridesetak prostora Arsenala, niza dužine 300 metara i visine 10 metara, sa još osam dodatnih soba, u kojima je dat prikaz rada arhitektonskih ateljea koji po njemu, a odlično je informisan i umrežen, najbolje ilustruju vodeće globalne tendencije. Nasuprot arsenalskoj postavci je tridesetak paviljona u Đardinu sa nacionalnim selekcijama odabranim prema različitim kriterijumima i "ključevima" ministara kulture. Treći vid selekcije je veliki italijanski paviljon sa 56 pozvanih arhitektonskih studija koji je svetska arhitektonska zbivanja prikazao iz sopstvene, opet različite, italijansko-venecijanske perspektive. Brojne galerije u gradu ustupile su prostore nacionalnim selekcijama koje nemaju paviljone u Đardinima.

U ogromnoj konfuznoj produkciji sve videti i zapaziti je nemoguće kako ukazuju i brojni izveštači, te ostaje selektivno detaljno posmatranje po uzorku, uz opšti utisak celine, globalne konfuzije i dominantnog prodora digitalnih tehnika koje preoblikuju sve pore života, pa i arhitekturu.

U ARSENALU: Retorikom ere kosmičkih iskoraka odiše predstava globalnih trendova kako ih je predstavio Betski. Putanja kroz prostorije Arsenala započinje instalacijom Hil Fragmenata grupe David Rokvel, kaleidoskopskom simulacijom sazvežđa na dva sučeljena ekrana gde svetleće zvezdolike tačke promenjivog položaja spojene stvaraju trouglove najrazličitijih boja. Vizuelnu i zvučnu igru podstiču brzina, broj i pravci kretanja posetilaca, kao da se time nagoveštava da oblici dolaze iz međuigre čoveka sa univerzumom, dok se sa donjeg dela instalacije na stotinak malih ekrana odvijaju prizori iz kultnih filmova koji su obeležili epohu: Sever–severozapad, Odiseja iz svemira, Čarobnjak iz Oza, Uvećanje, Rat zvezda i dr., sa nesumnjivom porukom o stapanju filma i arhitekture. U centralnim delovima globalne postavke sijaju dve zvezde današnjeg arhitektonskog neba, "starovi" Frank Geri i Zaha Hadid, koji su pored "predavanja majstora" i sopstvenim instalacijama upotpunili postavku. Geri se opredelio da svoju prepoznatljivost bravurozne prostorne igrarije, čiju je proizvoljnost oblika nemoguće stvoriti bez kompjutera najmoćnijih konfiguracija, a ipak u iskonskim materijalima, glini i drvetu. Tako ukršta mnoštvo glomaznih drvenih greda u vrtoglavi spoj sa valovitim panelima od letava koje se oblažu glinenim pločama pravljenim tu na licu mesta, a nanošenim dok traje izložba. Svojevrstan performans građenja ilustruje Gerijevo uveravanje da su zgrade lepše dok se ne završe, da je akt građenja prijatniji nego mrtve građevine, da je proces važniji od krajnjeg ishoda. Zaha Hadid igrarijom fluidnih oblika od glatkog fiberglasa kombinuje skulpture koje su i kuća i nameštaj, nedefinisani predmeti koji nude osećaj sigurnosti, zaštite i udobnosti. Zapažena je instalacija arhitektonskog ateljea iz Hrvatske: Penezić & Rogina postavljaju ogromnu šahovsku tablu po kojoj se razmešta igra prepozantljivim elementima svakodnevne arhitekture: sudopera od rostfraja, ringle električnih šporeta, klozetske šolje, TV ekrani sa gomilom raznobojnih cevi, šipki, pregrada i podesta, sve u apstraktnom sklopu onoga što obično ne vidimo a deo je svakodnevice.

Od postavki u nacionalnim paviljonima, Zlatnog lava dobila je postavka Poljske, dva mlada teoretičara arhitekture, Gržedorž Piatek i Jaroslav Tribus sa 28 i 32 godine. Projekat Hotel Polonia je na velikim panoima fotošop-montažom prikazao prestižne objekte u godini 2025, duhovito i distopijski – aerodromska zgrada kao stočna farma, moderni crkveni hol kao zatvoreni populistički akvapark, zgrade sa pesimističkim vizijama sučeljavanja društvo–prostor. Priznanje drugo po rangu dobio je paviljon Belgije, sa visokom ogradom od aluminijumskih ploča oko starog zdanja sa konfetama po podu enterijera, a asociraju na zatvorenu "parti" atmosferu. Po redosledu priznanja slede Japan, Švajcarska, Irska.

PAVILJON SRBIJE: Za paviljon Srbije se može reći da su stvari najzad na boljem putu od pre dve godine i tadašnje postavke ondašnjeg ministra kulture. Dakle, nova postavka predstavlja iskorak, nazvana je Wohnlich, što je mnogima zvučalo apsurdno, natpis na nemačkom na srpskom paviljonu, u Italiji pod mediteranskim borovima Đardina. Udobno je izvedeno prekrivanjem paviljona ležajevima, kao da podseća na Brojgelovu sliku "zemlja dembelija" i na ideal seljakovog osećanja udobnosti u ležanju. No s obzirom na to kakvo je stanje u arhitekturi i urbanizmu kod kuće, sve ovo deluje umirujuće, ali ne i u poređenju sa drugima iz regiona. Slovenija je u omanjoj galeriji pored omaža profesoru Ravnikaru i prikazom saobraćajnih rekonstrukcija Ljubljane eksperimentima digitalnih vizuelnih igrarija pokazala da ne zaostaje za najeminentnijima, dok je hrvatski prikaz rive u Zadru pretvarao pulsiranje morskih talasa u svetlosne otkucaje na staklenom pločniku dela zadarske rive – more sunce i ekologija sa natpisom "Zasigurno znamo kako možemo da uništimo svet, ali ne napuštamo ideju da možemo da ga popravimo, skačemo u more i plivamo". Postavka Crne Gore konvencionalno je bila na panoima dok je Makedonija u zakupljenim prostorima u gradu imala ne baš primećenu postavku. Zapažen je paviljon Letonije u liku velikog cevovoda koji je simbolično prolazio kroz Đardine od ruskog do paviljona zapadnoevropskih zemalja, podsetivši na energetsku zavisnost Starog kontinenta…