Bitef ima jednu dobru osobinu kada je reč o fešti otvaranja (tog bezmalo "društvenog događaja"), a to je da i pored marketinških smejurija kao što su, eto baš ove godine, sve one kesice nes-kafe, ipak ne liči na "reklamoždere", "sinemanije" i sve druge svetkovine. Nešto je u vazduhu ipak drugačije. Bitef još uvek ne liči ni na šta drugo pa i zbog samog čina otvaranja, onog uvodnog govora, jer kao da jedino na Bitefu sve to nije puka forma i kao da jedino tu "svečani" govori dramaturga, selektora, ministara "nešto znače". Pa makar oni bili i sasvim spontani, neformalni.

Bitef, 42. po redu, otvorili su Milena Marković, dramaturg, prisećajući se nekih davnih "avanturističkih" uspomena sa ovog festivala, i Jovan Ćirilov, najavljujući publici bogat program – 62 događaja u glavnom, specijalnom programu, kroz Showcase, okrugle stolove, Bitef na filmu… "U jezgru su predstave koje smo Anja Suša i ja izabrali, u okviru glavnog i specijalnog programa. Nadamo se da je to ono najbolje što možemo da pružimo iz sveta", poručio je Ćirilov na otvaranju Bitefa u Sava centru.

IZ PROGRAMA: Za predstave pod ovogodišnjim sloganom "Tragikomedija – tragedija našeg vremena" selektori kažu da u sebi nose društvenu angažovanost, taj uvek važan element evropskog, svetskog, svakog pozorišta. Za razliku od same tematike, postoji i neka druga "društvena angažovanost" oko Bitefa a tiče se starog dobrog običaja da interesovanje za festival nikad ne jenjava. Unutar njega onda naraste još jedno interesovanje – za određene predstave, pa se tako prvo pročuju one za koje su karte i pre same ceremonije otvaranja rasprodate. Među prvim predstavama koje su ove godine privukle najveću pažnju i za koje "karata više nema", jesu Sonja letonskog reditelja Alvisa Hermanisa (koga smo videli na Bitefu pre tri godine sa predstavom o starenju Dugi život), zatim, Breht – hardkor mašina reditelja Andraša Urbana u produkciji pozorišta "Deže Kostolanji" iz Subotice i Štifterove stvari, zapravo "kompozicija za pet klavira bez klavirista, predstava bez glumaca", nemačkog kompozitora i reditelja Hajnera Gebelsa (koji je sa svojim muzičko-pozorišnim delom Eraritjaritjaka takođe gostovao na 39. Bitefu i osvojio Gran pri "Mira Trailović"). Skoro da su sve karte kupljene i za Manjak prostora švajcarskog reditelja Kristofa Martalera (koji je pre deset godina bio u programu Bitefa sa predstavom Evropejci, crkli dabogda!), Bejbi dramu švedske rediteljke Suzan Osten, kao i Persijance berlinskog Dojčes teatra u režiji Dimitrija Gočeva, predstavu koju su nemački pozorišni kritičari proglasili najboljom u prošloj sezoni i kojom se Bitef zatvara 28. septembra. Kao predstavnik opersko-koreografsko-pozorišne umetnosti na 42. Bitefu je predstava Don Đovani, prema konceptu i u režiji Bojane Cvejić, dok će čist plesni izraz biti u Možda zauvek, u koreografiji i izvođenju Meg Stjuart i Filipa Gemahera. Veče posle otvaranja Bitefa, drugo u festivalskom redu, namenjeno je Sofoklovoj drami Car Edip u režiji i adaptaciji Vide Ognjenović i u produkciji Narodnog pozorišta. A ako je suditi prema poslovici "po jutru se dan poznaje" i ako pri tom imamo u vidu predstavu Manje više beskonačno u izvođenju francuske Kompanije 111, kojom je otvoren 42. Bitef, onda se zaista s punim poverenjem može računati na dalji festivalski program.

TEATAR BUDUĆNOSTI: Manje više beskonačno je vrhunska harmonija jedne fine, lagano tkane priče, oblikovane najdomišljatijim scenskim, koreografskim, rediteljskim postupcima. Reč je o neverbalnoj priči o ljudskoj evoluciji koja počinje od nastanka mikroorganizama i njihovog daljeg usložnjavanja, što je scenski objašnjeno raskošnim ali disciplinovanim životom linija na sceni, njihovim kretanjem, preoblikovanjem i osvetljenjem koje celom prizoru daje moć neslućene fantazije. Posle početnog "šoka" od nestvarnosti prizora koji opet ne nosi nikakvu vizuelnu agresivnost, nego posve mirno jezdi prostorom i otkriva svoje velike mogućnosti, iz same scene, pak iz samih dasaka na podu, "niotkuda" počinju izranjati izvođači, njihove ruke, noge, glava, telo bez glave, bez ruke… tražeći onaj deo koji nedostaje, dok se sve ne sklopi u celinu. Tela otpočinju svoj život, sama i u relaciji s drugima, počinju se graditi najosnovniji odnosi među ljudima, kroz život u zajednici, imitacije, razlikovanja, međusobne borbe, ljubavi, sve uz pomoć jedinstvene rekvizite, dugih štapova koji postaju ravnopravni akteri na sceni. Od toga da li su oni savijeni, da li služe kao ram za ljubavnu sliku ili kao predmet borbe, svađe, zavisi i sama priča. Oni su akteri u istoj meri kao i izvođači, inače savršenih fizičkih mogućnosti, ali koji ipak čine takođe podupiruću masu celom toku radnje. Štapovi i nevidljive pokretne ploče na kojima kasnije, u drugom delu predstave, izvođači obučeni u bezlična poslovna odela, klize po sceni, penju se, padaju, balansiraju, bez međusobnog kontakta, obeležili su savremeno, automatizovano društvo. Priča traje do potpunog izmeštanja čoveka na "drugi plan", gde je on postao sastavni deo nekakve digitalne konstrukcije i samo svoj izvitoperen odraz na njoj. Reditelj Fil Soltanof i Orelijan Bori, koji je osmislio koncept i scenografiju, zapravo su ispričali jednu od najlepših i najsavremenijih priča o hodu civilizacije, od njenog početka pa dokle pogled seže. Učinili su to u čast Bauhausa, stilski pod uticajima konstruktivizma i minimalizma, uspevajući da pruže nesvakidašnju vizuelnu percepciju onoga što se dešava. Međutim, zbog celovitog razumevanja, za Manje više beskonačno nije dovoljno reći da je samo vizuelni spektakl, jer bez obzira na to koliko je opsenjujuća njegova formalna atraktivnost, suštinu ipak čini bogatstvo ljudskih relacija, prikazanih sa puno duha i ljubavi prema malom, običnom čoveku. Pogrešno, čak do izvesne mere i uvredljivo bilo bi reći da je ovde reč o cirkusu, makar da je reč i o "novom cirkusu" kao umetničkoj formi. U Manje više beskonačno nema ničega što liči na cirkus, čak nema ni akrobatike u uskom smislu te reči. Veštine koje prikazuju izvođači nisu cirkuski šarene niti zavodljive, čak i ne liče na njih. One su samo usavršene kako bi obavile svoju funkciju u predstavi, one imaju svoj smisao, svoj racionalan početak i kraj. Soltanof i Bori su posle predstave, u razgovoru s publikom, naglasili i to da je reč o teatru, a ne o nekakvom sofisticiranom, kompleksnom kompjuterskom uratku, kako se njihov komad možda tumači. Čak i mehanizmi, kako su rekli, kojima se kod publike potpuno menja osećaj za prostor i kretanje u njemu, nisu ništa drugo do obični štapovi od plastike, žice, elastične opruge, točkiovi. Što, naravno, nimalo ne umanjuje njihov apsolutni sluh za teatar budućnosti.