OK. U nedelji tokom koje smo gledali živi prenos raspada SRS-a i "Utisak nedelje" s Tomom Nikolićem u glavnoj ulozi, teško da je bilo šta drugo moglo da bude zanimljivije.

Međutim, ma koliko dramatična bila, ova nedelja je pokazala da televizija ima kapacitet da proguta i do koske oglođe bilo kog čoveka.

Brzina kojom se kod nas dešavaju politička previranja zaista je dostojna divljenja. Svojevremeno je tokom Miloševićeve ere, Vens-Ovenov plan u TV Dnevniku doživeo apsolutno odbacivanje, a nakon 24 sata potpunu i bezrezervnu podršku. Ovakva polukružna skretanja moguća su samo u autoritarnim sredinama i autokratskim partijama gde stav političke stranke zavisi od volje samo jednog čoveka. Kod SRS-a taj Veliki brat je Vojislav koji se nalazi sa ostalim ukućanima u Hagu.

Verujem da je 1948. FNRJ izgledala poput srpskih radikala danas. Kod nas cepanje stranaka predstavlja pravilo, ali se ovom prilikom kod poslanika SRS-a video izraz pogubljene i napuštene dece koja nikako ne mogu da odluče vole li više mamu ili tatu, Tomu ili Voju. Kao što je voljeni drug Staljin preko noći postao neprijatelj, tako se Toma pretvorio u izdajnika i špijuna.

Da citiram poslanicu Lidiju, računalo se na njeno "političko neiskustvo", a ja bih dodao i na političku nevinost srpske desnice. Do danas je bilo lako, stavite Šešeljev bedž, demokrate zovete "žuti", Čedu – "šiptar", Dinkića – "američki plaćenik" i posle sve ide samo.

Srpska desnica ima nekoliko mitova, stereotipa i još nije uspela da uhvati korak sa evropskim kolegama. Ni sa Evropom. Zato su naše stranke desnice nalik na kolege iz Dume, a pobratim radikala je recimo, Vladimir Žirinovski.

Međutim, ne treba se zanositi, od 250 poslanika Skupštine Srbije, teško da bi mogli pronaći ljude čiji bi ih integritet sprečio da glasaju ili istupaju protiv svojih uverenja, ukoliko to od njih zahteva Partija. Mi, nažalost, ne biramo ljude, nego partije.

Najluđi detalj vezan za ovaj TV šou jeste činjenica da glavnog učesnika drame nismo videli uživo, već smo samo mogli da čujemo šta je on rekao drugima ili da eventualno pročitamo njegovo pismo iz Haga u kojem se obračunava sa izdajnicima. Dakle, kao Staljinovo pismo, koje nikada nismo čitali na časovima istorije, ali smo zato učili šta je Tito odgovorio.

Postojao je u ovoj TV drami i treći akter – Aleksandar Vučić. Tokom cele nedelje, on je pokušao da nestane, odnosno da praktično postane Šešelj- politički deus ex machina, što mu nije pošlo za rukom, jer su obe strane čekale da se opredeli. On nije uradio ništa. Povukao se (navodno privremeno) iz političkog života, što mi u televizijskom smislu izgleda kao izgubljeni brat koji će se u dvestotoj epizodi vratiti na scenu. To je oprobani recept TV sapunica, samo ne znam kako šljaka u politici.

Najveće razočaranje doživeo sam kada je Toma objašnjavao kako se razišao sa Šešeljem i kako funkcioniše partijska mašinerija SRS-a. Kao kada čitate memoare Bore Jovića – sve što ste pomislili, sumnjali, slušali kao kafansku političku kombinatoriku – ma to je to, nema misteriozne dramaturgije. Je l’ tajkuni daju pare – fala bogu, je l’ Šešelj diktira kletve a Nataša, Gordana i Vjerica memorišu, fala bogu, je l’ su svi u dilu – normalno.

Dobro, a čije bi svedočenje sledeće voleli da čujemo? Da li će Miškovićevi memoari biti jednog dana prava istorijska građa da bi potpuno skapirali šta nam se dešava?

Mene čudi da Nikolić nije svoju političku odluku saopštio na javnom servisu, to mi je nekako logično, jer je čovek bio na čelu najveće političke stranke i u dva navrata bio ozbiljno blizu pobede na predsedničkim izborima. Jedan od njegovih poslednjih nastupa na RTS-u bio je u Dnevniku u prilično napetom razgovoru sa Majom Žeželj. Ili su se vrata javnog servisa malko pritvorila, ili je Toma baš želeo da svoju kompletnu ispovest da na Televiziji B92 lično Olji Bećković.

Bilo kako bilo – i najveći politički igrači na domaćim televizijama mogu da traju najviše nedelju dana, jer će se, u međuvremenu, recimo, poroditi Jelena Karleuša, ili Brega pasti s višnje. Ako više od 15 godina svakodnevno slušate izjave, gledate TV nastupe i razmišljate o domaćoj političkoj sceni, logično je da će ti mehurovi od sapunice postajati sve veći – a kada puknu, čuje se samo – puć!