"Bilo mi je devetnaest godina. U vreme pada meteorita bila sam u Vanavari. Sa Marfom Brjuhanovom sam otišla na izvor po vodu. Ona je počela da sipa vodu, a ja sam stala iznad nje, licem ka severu. U tom trenutku sam videla kako se nebo otvorilo do same zemlje, i proleteo je plamen", kaže izvesna A. S. Kosolapova, kćerka S. B. Semjenova, dok opisuje kako su ona i njena drugarica tog dana pobegle sa izvora. Dalje Kosolapova priča gde se zatekao koji od njenih ukućana u trenutku kad je Zemlju pogodio najrazorniji objekat koji je tokom XX veka doleteo iz svemira stota godišnjica tog događaja obeležena je ovog leta.

Prema onome što je danas poznato o tom događaju, takozvana tunguska eksplozija se desila u 7.17 sati ujutro po lokalnom vremenu 30. juna 1908. godine (po novom kalendaru), u blizini tunguske reke Potkamenaje, usred Sibira u Rusiji, nedaleko od brda koje je dobilo naziv po prvom srpskom fizičaru Atanasiju Stojkoviču. Mesto udara danas pripada ruskoj administrativnoj oblasti poznatoj kao Krasnojarski kraj.

Eksplozija se osetila na celoj planeti. Seizmički udarni talas je zabeležen hiljadama kilometara daleko, pomoću osetljivih instrumenata u Engleskoj, ali niko nije znao šta je uzrok tog podrhtavanja tla. Smatra se da je udar imao snagu zemljotresa od pet stepeni Rihtera, što je, da je telo palo na neko drugo mesto, dovoljno da se grad veličine Beograda ili tadašnjeg Sankt Peterburga sasvim uništi.

"Strašno smo se uplašili. Plamen je bio jači od sunca. Dok je trajao zvuk, zemlja i kolibe su se tresle, a u kolibama je sa tavanice padala zemlja. Zvuci su isprva bili mnogo jaki i dolazili su direktno odozgo, potom su postepeno postajali tiši i tiši", opisuje detalje eksplozije Kosolapova, kao jedan od brojnih očevidaca sa kojima su razgovarali ruski istraživači, decenijama kasnije prikupljajući širom Sibira svedočanstva o ovom zastrašujućem događaju.

DOPISI I NAGOVEŠTAJI: Posle tog i takvog udara nebeskog tela, gusti oblaci prašine su prekrili čitavu oblast i podigli se na veliku visinu, zbog čega su se mogli videti razni čudnovati optički fenomeni – svetlost iza horizonta se odbijala od oblaka, noćno nebo je toliko svetlelo da su ljudi u Aziji navodno "mogli da čitaju novine oko ponoći". Na mestu udara je pokošeno čitavih 80 miliona stabala. Stradao je sav živi svet tajge na površini od 2150 kvadratnih kilometara, ali koliko je poznato, nijedan čovek nije poginuo jer je oblast sasvim nenastanjena.

Događaj je po ljude prošao naoko bezbolno, ali je ostavio ozbiljno upozorenje šta bi se moglo desiti ako nešto slično ponovo doleti iz svemira. No, mada su posredni efekti bili uočljivi, van Sibira godinama jedva da je iko znao da se ovaj događaj uopšte desio. Pre sto godina svet nije bio toliko dobro povezan i prve beleške o udaru nebeskog objekta došle su od stanovnika Sibira koji su, kao Kosolapova, događaj videli ili osetili iz velike daljine. Navodno su meštani sibirskih sela poverovali da je reč o Sudnjem danu, pa su se okupili kod lokalnog vladike.

Često se citira članak lokalnog dopisnika, izvesnog S. Kuleša, koji je u časopisu "Sibir", u broju od 15. jula (po novom kalendaru, takođe) objavio dopis o čudnom događaju. "U selu N. Karelinskom, oko 200 vrsta od Kirenska ka severu, seljaci su na severozapadu videli, dovoljno visoko nad horizontom, nekakvo telo koje je izuzetno jako svetlelo (nemoguće ga je bilo pogledati) belosivkastim sjajem, kako se tokom deset minuta kreće nadole", piše u svom članku Kuleš.

On opisuje detalje i dodaje da se čak na šest vrsta od Kirenska iz pravca severozapada čuo zvuk nalik na puščanu paljbu, a da su u samom Kirensku popucali prozori. U neposrednoj blizini događaja nastala je panika "Svi žitelji sela su u paničnom strahu istrčali na ulice, starije žene su plakale i svi su mislili da dolazi kraj sveta."

KULIKOVA EKSPEDICIJA: Govorkanja o događaju su se polako širila Rusijom, ali nije bilo pokušaja da se poseti samo mesto eksplozije. U međuvremenu, izbio je Prvi svetski rat, potom i Oktobarska revolucija, tako da je neobični sibirski fenomen počeo da pada u zaborav.

No, priča o eksploziji bila je nekako stigla do Leonida Kulika (1883–1942), minerologa, pesnika i nekadašnjeg učesnika rusko-japanskog rata, a kasnije glavnog kustosa Muzeja meteorita u Sankt Peterburgu. On se silno zainteresovao za poreklo ovog događaja, pa je razaslao pisma po celom Sibiru.

Dobio je nekoliko odgovora, uglavnom od lokalnih intelektualaca, doktora i učitelja, koji su opisali posredno prikupljene utiske o događaju. Kulik je nastavio da se raspituje u potrazi za autentičnim detaljima. Širom Sibira je razaslao i jedan standardizovan upitnik i tako prikupio više svedočanstava koja su često bila iz druge ruke, ali su ukazivala da je 1908. godine u Sibiru palo nekakvo nebesko telo.

Kulik je razmišljao o ekspediciji na mesto udara i tražio sredstva od sovjetskih vlasti, navodno uz izgovor da će država imati koristi od meteorskog gvožđa koje tamo bude pronađeno. Najzad, 1921. godine u ime Sovjetske akademije nauka, zajedno sa nekoliko kolega, Kulik je krenuo na svoju prvu ekspediciju u Sibir. Međutim, zbog teških uslova u kojima su se našli, ekspedicija nije uspela da stigne do samog mesta udara.

Danas to može izgledati čudno jer se čini da bi u slučaju slične eksplozije kamere CNN-a ili kakve druge globalne televizijske mreže stigle na bilo koje mesto događaja za samo nekoliko sati. No, Sibir je vrlo negostoljubiv i ogroman, preterano i za današnje tehnološke mogućnosti. Ako pokušate da iz tople sobe pronađete mesto udara samo pomoću Google Eartha, čak i ako imate njegove koordinate (60o 55’ N 101o 57’ E), vrlo je verovatno da ćete se makar na trenutak zagubiti u prostranstvu tajge.

No, Kulik je ponovio svoju ekspediciju 1927. godine. Bolje opremljen i uz više razumevanja lokalnog stanovništva koje je privoleo da mu prenese svoja sećanja o udaru, uspeo je da pronađe nultu tačku. Međutim, ono što je video bilo je sasvim neočekivano. Umesto kratera, otkrio je samo veliku oblast porušene i spaljene šume, duge oko pedesetak kilometara.

Sva stabla bila su oborena nasuprot centru zone udara, dok je u samom epicentru stajalo nekoliko sasvim uspravnih stabala: ona su bila bez grana, oljuštena i spržena, nalik na telefonske bandere. Kulik je sa visoravni zbunjeno posmatrao predeo. Nije bilo kratera niti bilo kakvog komada kamena koji je pao iz svemira. Okolo su se videle samo posledice udara.

EKSPLOZIJA U VAZDUHU: Jedino moguće objašnjenje za takvo iščeznuće tela koje je palo jeste da je eksplodirao u vazduhu. Dvadeset godina kasnije je to postalo sasvim jasno. Kad je po okončanju Drugog svetskog rata započela nuklearna era, pokazalo se da teren koji ostaje ispod eksplozije nuklearne bombe (kad se ona detonira iznad tla) mnogo liči na tragove tunguske eksplozije, sa sve posledicama prolaska udarnog talasa i stablima nalik na oguljene bandere.

Kulik u svoje doba, naravno, nije imao nikakvih pouzdanih dokaza koji bi to potvrdili. U narednim godinama nastavio je da prikuplja svedočanstva očevidaca i da istražuje mesto udara na razne načine, kroz hemijske analize uzoraka i avionske snimke tla. Kasnije, Kulik je učestvovao u Drugom svetskom ratu kao sovjetski vojnik, ali je pao u nemačko zarobljeništvo i na kraju stradao od tifusa.

Posle Kulika, do danas je mesto tunguske eksplozije posetilo puno ekspedicija sa ukupno skoro hiljadu ljudi koji su istraživali nultu tačku. Istraživanje tunguske eksplozije dovelo je da brojnih usputnih saznanja i ni danas nije okončano.

No, na osnovu svih tih otkrivenih podataka, većina astronoma se slaže da je telo (bilo ono veliki meteorit ili fragment komete) eksplodiralo na visini od pet do deset kilometara od tla. To je izazvalo brze udarne talase koji su na stablima blizu nulte tačke pokidali krošnje i brzo odmakli, pre nego što su stigli da prenesu udarni impuls na sama stabla i obore ih, kao što se dogodilo i u Hirošimi.

Prema zaključcima Kancelarije za objekte bliske Zemlji u NASA JPL laboratorijama (Near–Earth Object Office at NASA’s Jet Propulsion Laboratory) koji su objavljeni povodom stote godišnjice eksplozije, Zemlju je 1908. godine udarilo telo dugo oko četrdeset metara i teško oko sto hiljada tona, koje je ušlo u atmosferu iznad Sibira i eksplodiralo na visini od oko osam kilometara, zbog čega nije ostao nikakav krater na tlu.

Astronomi se danas ne slažu u potpunosti oko porekla ovog objekta – po većinskoj teoriji Zemlju je pre sto godina udario fragment komete koja se davno raspala, ali ima i zagovornika teze da je to bio običan asteroid (videti okvir). "Neizbežan zaključak bio je da je telo – asteroid ili kometa – koje se sudarilo sa Zemljom tog junskog jutra 1908. godine eksplodiralo na visini 5-10 kilometara u vazduhu", smatra naš poznati astrofizičar Milan Ćirković iz Astronomske opservatorije u Beogradu, koji to navodi u svom članku "Tunguska eksplozija – vek kasnije" .

Kako NASA procenjuje, ovaj asteroid je ušao u Zemljinu atmosferu brzinom većom od 50.000 kilometara na sat, a do eksplozije je došlo u kombinaciji pritiska i ogromne toplote oslobođene zbog trenja u atmosferi. NASA procenjuje da je snaga eksplozije uporediva sa snagom 185 bombi bačenih na Hirošumu. Neke druge procene kažu da je ova eksplozija uporediva sa termonuklearnim bombama koje su SAD proizvodile pedesetih godina i da je imala snagu uporedivu sa snagom eksplozije 10 do 15 megatona TNT eksploziva.

Svakako, prava je sreća da je "tungusko" telo palo na nenastanjeno područje. Zanimljivo je zamisliti šta bi se desilo da je malo zakasnilo sa udarom – prema nekim gledištima, a s obzirom na geografsku širinu na koju je palo, da je stiglo samo 4 sata i 47 minuta kasnije pogodilo bi u centar Sankt Peterburga i izazvalo strašnu kataklizmu. Ko zna kako bi tekla istorija da se taj svemirski sudar iz 1908. godine tako okončao, da li bi kasnije bilo Oktobarske revolucije ili bi je to samo ubrzalo.

U NASA Kancelariji za objekte bliske Zemlji smatraju da telo dimenzija kakve je imao sibirski kamen u proseku pogađa Zemlju svakih tri stotine godina. Jedna stotina je već prošla.