Jedanaesti septembar je Slika. Naravno, za onih par hiljada ljudi koji su poginuli tog dana bio je užasna smrt. Za nas ostale on je Slika – dvodimenzionalni fantazam projektovan sa ekrana ili tačnije projektovan u ekran. Jedanaesti septembar nikada nije bio realnost. Nikada se nije zapravo desio tj. nije stigao da bude dešifrovan iz kodova realnog. U vreme dok su se događaji tog dana odigravali, "9/11" je direktno prebačen u poredak imaginarnog, u real–timeu ove slike su prebacivane direktno u istoriju, mit, san, fikciju. On je bio provala Opscenog u polje Vidljivog – hipertrofija realnog nestvarnija–od–nestvarnog. Prva reakcija Amerikanaca, od najviših nivoa vlasti do slučajnih prolaznika, nije bilo pitanje "ko?", "zašto?" ili "kojim sredstvima?", već "kako je ovo moguće?". Ta početna dezorijentacija pokazuje gubitak na strani realnosti, koja nam je data kao već posredovana nekim konstitutivnim predrasudama. Jedna od njih je da putnički avioni ne udaraju namerno u velike poslovne zgrade.

Pre Jedanaestog septembra uništavanje Menhetna u holivudskim blokbasterima bilo je čitava industrijska grana. Sedam godina od tada nismo još videli nijedan takav film. Nije stvar samo u korektnosti i pijetetu. Stvar je u tome da pored direktnog prenosa uništavanja na CNN-u i ljudi koji skaču sa stotog sprata nema više prostora za maštu, za uverljivost filmske fikcije. Pošto je realno već fikcionalizovana slika, svaka druga fikcija ne može izgledati drukčije do lažno.

Gde to ostavlja filmove o Jedanaestom septembru? Da li uopšte postoji ugao koji oni mogu istražiti, pozicija koju mogu zauzeti, pogled u koji se mogu umetnuti? Da li su filmovi o Jedanaestom septembru uopšte mogući? A ako su mogući, postavlja se možda još nezgodnije ideološko pitanje koje dominira globalnim javnim diskursom u post 9/11 svetu koje je najbolje sažeto u čuvenoj Bušovoj pretnji "ili ste sa nama, ili ste sa teroristima". Najbolji dokaz o prisutnosti ove opasnosti u svesti filmskih autora jeste broj igranih filmova do sada snimljenih na tu temu: samo četiri (ne računajući TV filmove). Prvi od njih i najmanje zanimljiv izašao je već sledeće 2002. godine. Radi se o omnibus projektu pod nazivom 11. septembar. Francuska produkcijska kuća Studio kanal pozvala je nekolicinu, poznatih i manje poznatih, reditelja poreklom sa svih strana sveta da naprave slobodan sastav na temu: šta za vas znači Jedanaesti septembar? Segment koji je najviše iznervirao Amerikance bio je kratki film Šona Pena u kome je opisao zadovoljstvo jednog starijeg građanina Njujorka rušenjem Bliznakinja jer su mu zaklanjale sunce. Sem sitne provokacije projekat je bio debakl. Sledeći bitan film o 9/11 bio je Hamburška ćelija Antonije Bird, koji je i naša publika pre dve godine imala priliku da vidi na festivalu Slobodna zona. Film prati živote onih koji su oteli avione i zakucali ih u njujorške zgrade i drugde. Kako sama autorka, koja je bila u Beogradu kao gost festivala, objašnjava, čitav tim istraživača i advokata proveravali su svaku repliku po nekoliko puta. Pored toga, imali su i neke izvore u FBI-ju. Odgovarajući na pitanja publike posle projekcije, rediteljka je brzo dodala: "Ne bih smela ovo da vam govorim." Sledeći film je United 93 iz 2006. godine reditelja Pola Gringresa. United 93 se zapravo nastavlja na radnju filma Hamburška ćelija koji prati otmičare do aviona dok United prikazuje same događaje od 11. septembra, tj. šta se dešavalo na zemlji, u kontroli avio-saobraćaja, vojsci, aerodromima kao i u jedinom od četiri aviona koji nije pogodio svoju metu – Belu kuću. Nasuprot prethodna dva stoji film Olivera Stouna Svetski trgovački centar, jedini pravi pokušaj američke mejnstrim kinematografije da zahvati ovaj istorijski datum. Naravno, Oliver Stoun priča jednu tugaljivu, human–interest priču, o Dobrim Policajcima koji su evakuisali Svetski trgovinski centar i zamalo ostali zatrpani u ruševinama.

Za Stouna je jasno na čijoj je strani u dilemi "sa nama ili sa teroristima": Stoun je "sa nama". Zapravo, u tom lažnom izboru pretpostavljena je podela koja samoreprodukuje jednu te istu ideološku matricu. U taj "sa nama ili sa teroristima" dualitet već je učitan jedan militantni desničarski princip koji čini samerljivim 9/11 sa Avganistanom, Irakom, Abu Graibom ili Gvantanamom. Proliferacija sistema terora funkcioniše besprekorno. Sve ostalo je bodycount. Druga dva filma za pristup biraju da izlažu "činjenice", međutim već smo videli da u ovom slučaju nema činjenica da je svaka percepcija već opterećena hiperrealnim fantazmom Terora. Jedina moguća objektivnost u ovom slučaju je nepodeljena pristrasnost, pristrasnost koja ne isključuje nijednu stranu. Držati se po strani znači držati se obe strane. Biti neutralan znači biti i "sa nama" i "sa teroristima". Hamburška ćelija i United 93 su zanimljivi baš zbog toga što razbijaju tu simuliranu determinaciju militantnog "sa nama ili sa teroristima" dualiteta.

Jasno je da je Jedanaesti septembar jedan od najznačajnijih istorijskih događaja dolazeće epohe, koji je pokrenuo tektonske poremećaje u međunarodnim odnosima. Posledice su nesagledive. No, ako taj događaj posmatramo fenomenološki, otkriva nam se jedna kompleksna perceptivna mašinerija koja krije "istinu" na jedan krajnje perverzan način, upravo njenim radikalnim razgolićavanjem. Teško da u modernom diskursu medija ima pojmovnog aparata za doslednu i potpunu analogiju. Možda je najbolje 9/11 uporediti sa jednim relativno novim žanrom – reality televizijom. Osnovni princip je isti: i jedan i drugi prikazuju istinu na takav način da je sam čin prikazivanja čini lažju.