Ako uđete na Gugl i ukucate "Dan Tana", pojaviće se registar sa oko 240.000 pojmova! Ogromna većina odnosi se na istoimeni restoran koji od 1964. u Holivudu drži junak ove priče, v.d. predsednika Crvene zvezde Dobrivoje Tanasijević alias Den Tana. Ako imate vremena na pretek, naći ćete sve o jednom od najčuvenijih holivudskih restorana, od menija do slika slavnih gostiju, pre svih iz sveta filma i sporta. Najviše je tekstova iz specijalizovanih turističko-gastronomskih časopisa koji u superlativima pišu o specijalitetima italijanske kuhinje. Denov restoran je nekoliko puta proglašavan najboljim, što u konkurenciji kakva vlada u Los Anđelesu nije nimalo lako, a pošto u Americi, i šire, ništa ne uspeva kao uspeh, taj restoran je već skoro 50 godina kultno mesto Holivuda.

Prvi put sam u Denov restoran ušao 1984, tokom Olimpijade u Los Anđelesu. Sećam se da smo lepo jeli, ali tada nisam imao pravu informaciju o značaju restorana i ugledu njegovog gazde. Upoznao sam ga kao ljubitelja fudbala i prijatelja Miljana Miljanića. Zbližili smo se nekoliko godina kasnije, posebno tokom Mundijala 1990. u Italiji kada sam bio portparol reprezentacije a Den član delegacije. Proveli smo zajedno 45 dana i diskutovali o svemu i svačemu. Naredne godine družili smo se u njegovom L.A. gde sam boravio za vreme finala plejofa NBA između Medžikovih Lejkersa i Džordanovih Bulsa. Gotovo svakodnevno sam bio u njegovom restoranu u kome je tih dana jedan od specijaliteta bio "Divac steak", naravno po našem košarkaškom asu koji je tada nosio dres Lejkersa i bio čest gost u restoranu. Ni tada a ni kasnije nisam najbolje shvatio u čemu je tajna uspeha restorana, čaršavi su bili tradicionalno kockasti kao u nekoj kafanici na Dorćolu, prostor je relativno mali, enterijer ničim spektakularan, ali ako ne rezervišete na vreme, nikada nećete dobiti mesto… Biće da je tajna u kvalitetu hrane, usluzi i odnosu osoblja prema gostima. Sećam se da mi je Den pričao kako barmen, zaboravio sam mu ime ali se sećam da je bio iz Zadra, zna za svakog gosta šta pije. Majk iz Mladenovca besprekorno, kao menadžer, vodi restoran što Denu omogućava da u Los Anđelesu samo povremeno gostuje a vreme provodi između Londona, gde ima kuću, i Beograda gde se pre petnaestak godina trajno nastanio. Ponekad ode u Čibukovicu, selo svog oca, u kome je pomogao da se podigne crkva.

ODLAZAK SA 9 DOLARA: Životna priča Dobrivoja Tanasijevića počinje u prvim poratnim godinama kada je na treninzima Crvene zvezde sakupljao lopte, divio se Rajku Mitiću, Mrkušiću, Branku Stankoviću….Ubrzo je zaigrao za podmladak Zvezde. Negde početkom 50-ih godina podmladak Zvezde gostovao je u Briselu a mladi Dobrivoje je odlučio da se ne vrati kući… Nije bio politički već čisto avanturistički emigrant. Nemirni duh "rekao" mu je da treba da se oproba u "velikom svetu". Imao je devet dolara koje mu je pred put dala majka. Jednom mi je pričao da ih nikada nije potrošio, čak ni kada je, kako se to u Americi kaže, "napravio pare". Nažalost, neko mu ih je kasnije ukrao i to nikada nije prežalio. Rajko Mitić, tada već ugledna evropska zvezda, urgirao je u Anderlehtu da prime "talentovanog dečaka iz Beograda". Fudbalski put ga je ubrzo odveo u Kanadu a odatle, naravno ilegalno, u Ameriku. Obreo se u Los Anđelesu, počeo da radi u nekoj piceriji kao perač sudova, u nekoliko navrata sticajem srećnih okolnosti izbegao je policiju koja je lovila ilegalne emigrante… Postepeno se stabilizovao, počeo je da se "muva" po Holivudu, uspeo je da dobije nekoliko manjih uloga "negativaca sa istoka" jer je engleski govorio sa "istočnoevropskim naglaskom", ubrzo se i srećno oženio, stigle su dve kćeri i njegov "američki san" postao je stvarnost.

U jednom od brojnih intervjua jednom prilikom je objasnio da se njegova životna filozofija sastoji od pet (engleskih) "F", odnosno od reči koje počinju ovim slovom. Nisam baš siguran za redosled, ali reči su sledeće: family, football, food, film i fuking. Uživao je, maksimalno, u svakoj od njih. Možda neće javno priznati, ali čini mi se da mu je na prvom mestu fudbal. Zahvaljujući lopti krenuo je u svet, postao uspešan i poznat, bogat i cenjen, doduše više u Americi i Engleskoj nego kod nas gde su ga lokalni dežurni ogovarači doživljavali kao "kafedžiju koji misli da se razume u fudbal". Den je u Americi dogurao do člana filmske akademije, godinama je bio jedan od onih koji su na ceremoniji dodele Oskara glasali. Bavio se produkcijom, neki od najuspešnijih domaćih filmova, kao Bal na vodi, urađeni su u njegovoj produkciji. U Americi je ostavio trag i kao pionir fudbala o čemu je na stupcima "Vremena" bilo reči prošlog leta a povodom odlaska Dejvida Bekama u Galksi iz Los Anđelesa. U Engleskoj je, kao jedini stranac, dogurao do člana FA (Fudbalske Federacije) a bio je i predsednik, odnosno vlasnik Brentforda, kluba koji je za vreme njegovog mandata od Četvrte stigao do Druge lige. Kada je Jugoslavija 1987. igrala na Vembliju prvi trening je odradila na stadionu Brentforda.

Kao izrazito komunikativan, otvoren čovek, Den je celog života lako ostvarivao kontakte, ljude (naročito žene) osvajao je otvorenošću, optimizmom koji zrači, galantnošću u kafani i van nje. Mnogima je pomogao ne pitajući da li će i kad će da vrate, njegova je filozofija da ljudi ne bi tražili da nisu u nekoj nevolji.

U godinama sankcija spasao je ondašnji FSJ prisustvujući nekom Kongresu FIFA kao delegat jer niko iz rukovodstva nije mogao da putuje. Bio je i ostao veliki prijatelj sa mnogim značajnim ljudima iz sveta filma i fudbala. Jedan od najboljih prijatelja mu je Mladen Sekulović alias Karl Malden, čuveni glumac srpskog porekla koji je, kao i Den, iz praktičnih razloga skratio i promenio svoje "dugačko" srpsko ime i prezime. Zahvaljujući Denu imao sam čast da me pozove Lenard Johanson, bivši predsednik UEFA. Naime, za vreme finala Kupa šampiona u Barseloni 1999. između Mančester junajteda i Bajerna pozvali smo hotel u kome je Johanson odseo a pošto ga nije bilo ostavili smo moj broj mobilnog (Den nema mobilni!). Johanson se ubrzo javio…

SRBIJA JE NEŠTO DRUGO: Sa ovakvom biografijom mnogi bi rekli da je Den Tana idealan čovek za predsednika Crvene zvezde, ali ništa netačnije od toga. Den je i suviše dobar čovek da bi bio na tom mestu (ovo ne znači da predsednik treba da bude pokvarenjak!), a i sve ono što je naučio u Americi i Engleskoj još uvek ne važi u zemlji Srbiji. Ni poslovna logika, ni moral, ni zakoni… Sve je ovde drugačije i Den toga mora da bude svestan. Zvezda nije privatni klub i nadam se da – kao ni Partizan – nikada neće ni biti, bez obzira na ambicije Filipa Ceptera, Milana Mandarića ili domaćih tajkuna. Den treba da odradi svoju ulogu v.d. do kraja i da kormilo prepusti nekome ko će u ovdašnjim mutnim fudbalskim i ostalim vodama bolje plivati. Uostalom, retke su krize bez kraja. Zvezda danas plaća ceh pogrešnoj politici poslednjih godina, odnosno od odlaska Dragana Džajića koji je uvek znao da pravi balans između dobrih prodaja igrača i dobrih investicija na domaćem tržištu. Ciklus autoreporodukcije je prekinut, sve što je vredelo odavno je prodato, danas i da hoće Zvezda nema koga da proda i da u tom poslu zaradi ozbiljne pare. Sada je Partizan u prednosti od nekoliko godina jer kupuje sve najbolje na domaćem tržištu i dovodi dobre strance dok Zvezda u svemu luta. Partizan je letos imao petlju da za mladog Ljubomira Fejsu kulskom Hajduku plati milion evra, kao Zvezda 1989. Vojvodini za Sinišu Mihajlovića (doduše milion maraka, ali su to bile ogromne pare). Kad se vrate unutrašnja organizacija i hijerarhija, kad se bude znalo ko šta radi i ko o čemu odlučuje, drugim rečima kad bude više reda, Zvezda će se vratiti. Koliko će vremena za to biti potrebno nemoguće je predvideti, ali u situaciji kakva jeste nervoza i nestrpljenje nisu dobri saveznici. Novoizabrani "tandem spasilaca" Ilija Ivić – Čeda Janevski neće mnogo uraditi ako se stvari ne urede u vrhu kluba.