Nije tajna da kod najvećeg broja naših "eminentnih intelektualaca" pomen Sinana Sakića, kao i ostalih iz čuvene petorke zlatnog perioda orkestra Južni vetar, izaziva grimase, zgražavanje i gnusne prezrive uzdahe. Osim očiglednog odsustva smisla za zabavu, nije naodmet reći da većina njih, sve i da je htela, nije ni mogla da se upozna sa raznorodnim vidovima alternativne kulture u nas. Njeni teoretičari su sa tvrdoglavom upornošću papagajski ponavljali floskule o turbo-folku, Ceci, Lepoj Breni i ostalim instant zvezdama mejnstrima, ostajući van dodira sa jednim i te kako postojećim fenomenom koji nisu razradili ni u jednom ozbiljnom istraživanju. Sociolozima kulture kao da je "promakao" čitav jedan paralelni andergraund supkulturni milje koji postoji na ovim prostorima još od bivše SFRJ. Loše za njih: ovaj milje, u bilo kom ozbiljnom razmatranju, nipošto nije za zanemariti.

Nisam stigao na sam početak koncerta na Tašmajdanu. Srećom, nisam ništa ni propustio jer sam, prilazeći Tašu, još u ulici Starine Novaka prepoznao kako trešti hit Lepa do bola i pretpostavio da je to prva pesma, što se kasnije i potvrdilo u novinskim izveštajima. Inače, pitanje je koliko su informacije u novinama verodostojne: u mnogima se moglo pročitati da je ovo drugi nastup Sinana Sakića na Tašmajdanu – a, ako ja dobro brojim, bar je četvrti; prvi put sam ga tamo slušao još davne (i najbolje) 1997. godine.

Ušavši na stadion, odmah sam osetio dobru atmosferu. Što bi jedan moj prijatelj rekao, "muzika Južnog vetra budi ono najbolje u ljudima, podstiče ih da se druže". Priče o urbanom i ruralnom na stranu: pretpostavljam da je mislio na neka stara dobra vremena, u kojima otvorena agresija nije bila deo svakodnevice, i tačno se znalo da svaki socijalni sloj ima svog heroja. Jedan od njih, možda i najveći, bio je preda mnom. Tačne set-liste pesama se ne sećam, ali znam da je bila tako koncipirana da zadovolji i najprobranije fanove JuVe zvuka. Bilo je i nekoliko najnovijih pesama koje nisam prepoznao, a nisu ni preterano vredne pomena. Od starih hitova, standardno dobar repertoar sadržao je npr.: Izađi na pet minuta, Pevaj mi o njoj, Sve je postalo pepeo i dim, Ej, otkad sam se rodio, Zaljubljen u tebe itd. Sinan je otpevao i nekoliko "fan favorites" (manje popularne, a fantastične stvari samo za iskusne poznavaoce) koje su me oduševile, kao Na Balkanu, Ona je prošla bez bola, Ne spominji duge kose i, recimo, dve obrade – Sine moj od Muharema S. i A mi smo bili od Mileta K. Kad smo već kod set-liste, treba reći da današnju publiku na Sinanovim koncertima (Tašmajdan je te večeri ispunilo 8000 ljudi) većinom sačinjavaju (naj)mlađi, tako da su ovi fan-favoriti za njih skoro nepoznati. Tako je recimo fenomenalna Ona je prošla bez bola naišla na gotovo nikakav odjek kod publike. Šteta. Na brojne zahteve sa ranijih koncerata, Sinan je ispao korektan i izveo Na Balkanu, ali mi se činilo da je i ona mogla da bude bolje primljena.

Sam orkestar je svirao zaista dobro, zvučali su voluminozno i ubedljivo; čulo se da su momci ozbiljno vežbali. Posebno bih izdvojio basistu i gitaristu, koji je u, recimo, Hajdemo dalje, moja tugo odsvirao vrhunski rok-bluz solo, kao i u Izađi na pet minuta neku fanki improvizaciju. Ili, na nekim pesmama, intro uz klavijature pod očitim uticajem Pink Flojda. Postavlja se pitanje da li je današnji zvuk ovog pevača baš toliko moderan da mu nije potrebna nijedna harmonika, jer je ipak reč o nekom amalgamu narodne-novokomponovane muzike. Lično mislim da bi kombinacija jedne klavijature i jedne harmonike bila idealna. Par reči i o tehnici: zvuk je bio dosta dobar za Tašmajdan, ali je Sakić imao problema sa mikrofonom, pa je na trenutke signal iz mikrofona prosto nestajao. I kad su zamenili spravu, bilo je bez uspeha. Možda je njegov glas jednostavno prejak za bilo koji mikrofon, što uopšte nije isključeno. Orkestar se u jednom trenutku zbunio kad je neki klinac upao na scenu, zagrlio Sinana i hteo da peva s njim, ali ga je obezbeđenje odmah uklonilo sa bine, a orkestar je naglo završio pesmu. Ne odveć profesionalno. I od tog trenutka pa do kraja koncerta – još tri-četiri pesme – zvučali su malo razbijeno i nesređeno; očito im je to razbilo koncentraciju. Ali većina publike to ni ne primećuje. Na prilično "modernom" video-bimu, sastavljenom od vertikalnih pravougaonih platana, u pozadini su sve vreme išle neke vizuelizacije "a lá Winamp", što i priliči celom mizanscenu ovog tipa.

Malo i o "okolnim pojavama". Poučen iskustvom sa prošlogodišnjeg koncerta, očekivao sam tuču, i nisam se prevario; video sam zapravo ne jednu već tri, a ko zna koliko ih je još bilo oko stadiona, pre i posle koncerta. To mnogo kvari utisak. Petnaest, možda i dvadeset klinaca, dobrano pijanih, prvo se polivaju pivom, zatim kreću da se šutiraju, udaraju, obore jednog na pod pa ga udaraju do besvesti, dok inertni lokalni pandur polovinu tuče posmatra sa bezbedne udaljenosti. Po običaju, oni tek naknadno reaguju i ta zakasnela reakcija je najčešće neopravdano brutalna. Stvarno ružno. Niko ne kaže da svugde mora biti prisutan fazon "Peace, brother", ali koncerti alternativnih izvođača novokomponovane muzike ne bi trebalo da služe za izbacivanje agresije u sedamnaestogodišnjaka.

A sam pevač? Bio je izuzetno lepo raspoložen, i primetilo se da mu je srce puno. Kao pravom emotivcu, u jednom trenutku su mu krenule suze, što je već redovna pojava na svakom od ovih velikih koncerata. Evo nekoliko njegovih citata koje sam upamtio:

"Drago mi je da volite ove stare" (posle pesme Sklonite čaše sa stola), "Evo sad nešto staro, najstarije" (pred Miko, druže moj),

"A ova je teška… Ova je najteža" (pred pesmu Sine moj). "Je l’ volite isto što i ja? Ma, znam, bre… znam dušu!" (pred A mi smo bili, koja je nakon tri sata svirke i zatvorila koncert)

Specijalni gosti bili su takođe iz pripadajućeg okruženja – B3, Vanesa Šokčić i izvesni Rule. Ono što će vam svaki obožavalac JuVe zvuka reći jeste da ništa na svetu ne može da se poredi sa ONOM emocijom, kad se začuje refren pesme "Ne traži je, siiiiiiiiiiineeeeeeeeeeee" a publika počne da se hvata za glavu od neke čudne nemoći, da krši ruke, a mnogi jedva kontrolišući suze nategnu još jedan gutljaj rakije… HEAVY.

Moj drugar sa početka ovog teksta, sad već davne 1997. godine, rekao mi je sabirajući utiske posle koncerta: "Vidiš, to je taj svet: svet teških tekstova, virtuoznih solaža, marginalnih društveno-ekonomskih grupa i njihove supkulture; svet odbačenih i prezrenih." Ništa tačnije.