Sadnicu smokve petrovače darovao mi je Tomislav. U jesen, po mojoj želji. Sade se mladice i u proleće, ali ja sam želela da smokva tokom jeseni prigrli moje gradsko dvorište. I bačku klimu. I da se odmah primi.

Preko zime da miruje, na proleće da krenu izdanci, a na jesen – da uberem prve plodove. Tomislav me nije gledao kao neverni Toma. Samo mi je objasnio do kog okca da zasadim granu i da vodim računa da preostala okca, koja kukucaju iz zemlje, tom istom zemljom dobro ušuškam. Kao u perinu. Na proleće, mladice će same naći svoj put.

U mom dvorištu, to jest našem, to jest zajedničkom, šest stanova. U svakom drugom stanu, po jedan Dalmatinac. Pljušte saveti kada i kako se smokva sadi i kako je, ako se uopšte primi, svake zime treba čuvati od mraza. Stogovima slame ili kukuruza. Može se stablo zaštititi i kartonima ili novinama, onda se mora utopliti i najlonom… Ali ja tvrdoglavo verujem Tomislavu, a nije Dalmatinac – i prihvatam njegov savet.

Sve treba prepustiti smokvi.

Možda se neke zime grane i smrznu, možda i stablo, ali koren sigurno neće. Smrznuto se na proleće poseče, iz korena niknu novi izdanci, a stignu i novi plodovi.

I bogami, krenule grančice na proleće. Vidim pupove, s nestrpljenjem očekujem cvet, a najviše me kopka – kako taj cvet miriše? Komšije se ironično smejulje i glasno komentarišu, iako im ja ništa ne govorim, niti ih išta pitam. Krenulo i lišće, a cvetova nema. Mislim, ništa od ploda, moram se strpeti do sledeće jeseni, smokva je ipak premlada…

Izgleda da se i ona smejuljila.

U julu, rodila pet. Sada se ja smeškam i razdragano javljam Tomislavu. U septembru, smokva je rodila još pet. Začuđena otkrićem da smokva u jednoj godini dva puta rađa, opet javljam Tomislavu. Sada se on smeška. Naravno da on to zna odavno i da uopšte nije iznenađen.

Sledećeg proleća naučila sam još jednu lekciju. Neshvatljivu. Smokva ne cveta. Bar vidno. Ispod pazuha lista, a i on je još nevidljiv, krene malecki pup i odmah se razvija u plod, a lepezasti list natkrili ga kasnije. Plodovi su ogromni, sočni, slatki, prste da poližeš, ali ne smem previše da se hvalim. Setim se Peđe i njegovog komentara o onima kod kojih se sve zasađeno brzo primi i brzo rađa: "Što veća budala, veći krompir."

A sledeće zime, smokva se smrzla. Komšije se opet zadovoljno kikoću i zasipaju me savetima. Na proleće, ćutke seckam smrznute grane. Pojavljuju se nove, a pojavljuje se i više plodova. Posle dve zime, smokva je opet poklekla. Ja ne. Verujući Tomislavu, smokvi i sebi, stablo sam na proleće odsekla skoro do korena. Novorođene mladice pustila sam da rastu kako hoće.

I usput, ovaj put ne od komšija, slušala sam i priče o jabukama. Petrovačama. Da se ne jedu pre Petrovdana i zašto se ne jedu, strpljivo su mi objašnjavali. Svako na svoj način. A nikoga ništa nisam pitala! I niko nije umeo da mi objasni kako "katoličke" jabuke znaju da je katolički Petrovdan i ko "pravoslavnim" jabukama javlja da zrelo zamirišu petnaest dana kasnije?

Kada je moja smokva petrovača počela izdašno dva puta da rađa, a to čini već osmu godinu, bez smrzavanja, i ja sam izdašno počela svim komšijama i prijateljima da poklanjam plodove. I stalno sam zaboravljala da proverim da li je smokva "katolik" ili "pravoslavac". Ove godine, merkam stablo sa svih strana, na katolički Petrovdan. Grane su prepune plodova. Ogromnih. Liče na zrele, a ipak nisu. Posle par dana komšinica Mira me upozorava da odsečem jednu granu: "Nešto ju je napalo, na vrhu, propadaju plodovi, sve se žuti, ako ne odsečeš granu, propašće i stablo."

Na lotrama sam, da bolje vidim i, dobro vidim. Mravi! Veći katolici od pape. Jednu zrelu smokvu marljivo su pojeli, a sa druge dve – goste li se, goste. Iznad je još pet. Smokvi. Potpuno zrelih. Pa još tri. Ni zrele, ni zelene. A ostale, isprepadane najezdom mrava, pobegle su u "pravoslavce". Još se zelene. Posle pravoslavnog Petrovdana, nisam morala da tragam za zrelim plodovima. Nudili se sami. Po deset, petnaest dnevno.

Najveći plod sam izvagala. Znam da zvuči kao pecaroška priča, a može i kao potvrda Peđine priče o velikom krompiru, no strelica od vage gordo je zaplesala, pa stala – na dvesta grama.

Na granama stabla su i mašnice. Za komšije, koji se više ne smejulje. Da se ne otimamo. Na "Zorinoj" crvena. Na "Mirinoj", pošto je Mira mlađa, podrazumeva se – roze. "Marijina" je bez mašnice. Marija slabo vidi. Uberem joj odakle stignem, odakle hoću i kada hoću. Ne sa "tuđih". Tako i Radi.

Ostale grane su Sinišine i moje. Ima i za svakog gosta. I za one koji u prolazu ukradu, a peteljku pošteno bace pod stablo. Nisu deca. Niti se ljutim, niti se čudim. Nisam sigurna da li bih ja odolela da se nađem u sličnom iskušenju. Uostalom, kakvo je to voće ako ga niko ne krade!

Još uvek ne znam da li je raskošna smokva ispred mojih prozora žbun ili drvo. Ali! Sa nižih grana sve zrele smokve smo obrstili. Sa ovih viših, a nisam "meter i žilet", plodove moram brati stojeći na lotrama. Onim dvokrakim, molerskim. Stojeći na petoj prečki, a sve češće i na platformi, sa žaračem u ruci, sa onom savršenom kukom, lovim grane i savijam ih, da bih ubrala plod. Siniša, kao i svi mladi, a može im se, stalno je u trku, nema vremena da bere, ali još kako ima vremena da jede.

A na stotine plodova sprema se za drugo sazrevanje. I potvrđuje Kecmankinu rečenicu. Ni ona nije komšijska.

Voće se jede kada je zrelo.