Svaka od epohalnih povesti kojima su omeđene koordinate istorije svetske književnosti, na ovaj ili onaj način priča je o potrazi za identitetom. Osvetnička strast kapetana Ahaba motivisana je koliko jednostavnom istinom da mu je život ozbiljno otežan otkako mu je Mobi Dik otkinuo nogu, toliko i gnevom zbog toga što je nestanak pomenutog ekstremiteta iz temelja uzdrmao kapetanovu predstavu o vlastitom ja; drama Olivera Tvista ne tiče se toliko njegovog materijalnog stanja i socijalnog statusa, koliko činjenice da ne zna ko su mu tata i mama; Raskoljnikov ubija staru lihvarku motivisan očajanjem siromaha, ali i željom da proveri koji ga to podstanar iz glave nagovara da to učini: Aljona Ivanovna tu je tek kolateralna žrtva. U ovim, kao i u mnogim drugim velikim pričama, površinsko pitanje da li je moguće biti neko drugi postoji pre svega zato da bi nas dovelo do onog suštinskog: da li je moguće biti bilo ko i bilo šta, i pri tom verovati u to.

Takvo pitanje opseda dvojicu glavnih junaka romana Vladislava Bajca Hamam Balkanija: Bajicu Sokolovića, istoriji znatno poznatijeg pod službenim imenom Mehmed-paša Sokolović, i neimenovanog pripovedača romana, inače profesionalnog pisca, znatno zagonetnijeg no što se to na prvi pogled čini. Hronika ratničkog i političkog uspona Mehmed-pašinog nameće se kao povest koja stoji u prvom planu ovog na više načina velikog i značajnog romana; u onom naizgled drugom nivou – u kome su mnogi poznati pisci postali ono što su verovatno oduvek želeli da budu: književni junaci – kroz prefinjena pripovedačeva preispitivanja smisla bavljenja književnošću u životu i bavljenja životom u književnosti, istkan je duhovni portret savremenog sveta, u koncentričnim krugovima koji se od naratorovog mikrokosmosa šire do nevesele globalne slike. Reč je, međutim, o duhovnom globalizmu plemenite vrste, koji u korenima veštački stvorenih, nametnutih razlika, pronalazi osnov suštinske veze Zapada i Istoka: spoznaja je jedna, samo su se putevi do nje s vremenom razdvojili, povremeno postajući pogubno i smrtonosno različiti. Veza između Bajice Sokolovića i Alena Ginzberga ili Džejmsa Džojsa, snažna je i neopoziva koliko i neočekivana. Izuzetni pojedinci uvek su pomalo preko mere ono što jesu.

KROZ PROSTOR I VREME: Kontrastiranje dveju epoha u ovom romanu razbija i poslednje zablude o potonjoj, savremenoj, kao visokocivilizovanoj. U onoj prošloj, junaku je oduzimanjem prvobitnog identiteta nametnut novi, čime mu je zapravo omogućeno da u Mehmed-paši sačuva i Bajicu; u savremenom svetu, identitet nam možda biva oduzet na način nešto suptilniji no što je onaj koji podrazumeva "danak u krvi" – ali zato zauzvrat ne dobijamo ništa. U suočavanju s mitski monumentalnom, ne i idealizovanom prošlošću, sagledana je i razotkrivena pogana suština današnjeg sveta, u kome su mehanizmi obmane dovedeni do savršenstva, do činjenica i brojeva koji se – bilo da je reč o bestseler-listama ili političkim nadmetanjima – ne mogu osporiti, premda tako uvredljivo zaudaraju na laž. Problem identiteta, kao jedan od ključnih u tom svetu, problem je u čijem se odgonetanju za nacionalnim ili verskim određenjem često poseže kao za spasonosnim rešenjem. Lažnim, dakako. Zato ga se tako fanatično i strastveno drže oni koji se boje da otkriju ko su zapravo. Problematičnost takvog određenja, međutim, bolno je uočljiva na primeru Mehmed-paše Sokolovića. Istovremeno, upravo se na primeru tog lika vidi i zašto je Vladislav Bajac kosmopolitski pisac u onom uzvišenom smislu, koji ne dopušta da unutrašnji svet njegovih junaka bude određen spoljašnjim, nasilno nametnutim oblicima kolektivne svesti. Privlačnost tih junaka zasnovana je pre svega na njihovom nepotkupljivom individualizmu.

Sličnim se individualizmom odlikuje i pripovedač ovog romana. I premda će mnogi pohitati da između pripovedača romana i pisca čije je ime ispisano na koricama knjige stave znak jednakosti, sa takvim poistovećenjima uvek valja biti obazriv. Bajac se, naime, uspešno odvaja od lika pripovedača, pored ostalog i tako što mu otmenom ironijom daje crtu naivnosti i detinje zapitanosti, koja izvanredno funkcioniše u sprezi sa andrićevski svedenom mudrošću poglavljâ posvećenih "savršenom robu", Mehmed-paši Sokoloviću. Svoj status i lik pisac zapravo mnogo češće određuje kroz likove drugih pisaca o kojima govori u romanu. Tako je priča o Džojsu, kao paradigmatična priča o identitetu u književnosti, unekoliko uporediva s pričom o Vladislavu Bajcu. Recipročno, naravno: Džojsovo delo bilo je takvo da su u njegovoj usredsređenosti na Irsku i Dablin mnogi propuštali da uoče njegov kosmopolitizam; kod Bajca je obrnuto: tu zbog geografskih i duhovnih širina njegove proze površni posmatrač neretko propušta da uoči koliko duboko on kao pisac pripada sredini iz koje potiče.

U tom donekle čudnom spoju, tanana autoironija i snažna samosvest pripovedača nikada ne dolaze u međusobni sukob. Jedino na temelju skladnog sklopa dveju takvih osobina, uostalom, pisac i može sebi da dopusti da početak svog romana smesti u Višegrad, kao jedan od mitskih toposa evropske, naročito južnoslovenske književnosti. Upravo na tom mestu započinje svojevrsni stvaralački dnevnik naratora romana. Načitali smo se, istina je, u proteklih nekoliko decenija, tolikih "dnevnika pisaca" koji su izvan zadovoljavanja autorovog egoizma teško pronalazili bilo kakav drugi smisao. "Dnevnik pisca" s kojim se susrećemo u romanu Hamam Balkanija uverljivo nas podseća na to da metafikcija može biti i te kako svrsishodna i umetnički plodna. Povrh svega i uzbudljiva, posebno onda kada je udružena s pseudoistorijskom povešću čiji se smisao širi kroz mnoge dimenzije prostora i vremena.

PETI JUNAK: Brižljivo osmišljena i precizno ostvarena struktura ovog romana, međutim, ni u jednom trenutku nije podređena nametljivoj, u umetnosti neretko pogubnoj globalnoj metaforici. Arhitektonika je ovde stavljena pre svega u službu piščeve želje da čitaoca nepovratno uvuče u obe priče – latiničnu i ćiriličnu – istovremeno, da bi mu na kraju pokazao da je u pravoj literaturi priča uvek i samo jedna, i da istorija nikada nije nešto što se događa samo drugima. Savremena priča, pri tom, uspešno prizemljuje onu o Mehmed-paši, tako da je u isti mah demitologizuje i pretvara u novi, živi mit, dajući joj savremeni, tačnije vanvremenski smisao. Književna i filozofska erudicija i ranije su Vladislavu Bajcu služile kao polazište za traženje izlaza iz duhovno posustale zapadne civilizacije. Tako je i ovde, u začaranom trouglu istorija-matematika-literatura, u čijem je središtu negde sakrivena istina za kojom traga pisac sa svojim junacima. Ono što je Mehmedu genijalni graditelj Sinan, pripovedaču je Orhan Pamuk: duhovni oslonac i orijentir, aktivni ili nemi sagovornik u sokratovskim dijalozima u kojima se razmatra suština postojanja. Simetriju dveju priča s po dvojicom glavnih junaka narušava peti junak: čitalac. Jer dok sa zadovoljstvom uviđa kako šavovi između dveju linija priče polagano postaju sve manje vidljivi, čitalac će u jednom trenutku postati svestan da su se konačno slile u jednu, njegovu vlastitu.

laž i istorija: Jer svi mi, ljudi i gradovi izloženi gnevu i sili svakovrsnih osvajača, vučemo sa sobom svoje prošle živote, vazda nesigurni u to da li želimo da ih se otresemo i oslobođeni krenemo dalje, ili da ih zauvek sačuvamo sa sobom. U pobedama i porazima u istoriji se, kao i u životu, ne može biti pametan i promišljen. Zapravo, može, ali to ničemu ne služi. Sve je stvar slučaja, sreće – igra brojki i zavera okolnosti. U istoriji, kako onoj "velikoj" tako i svakoj pojedinačnoj, sve se naizgled odigrava slučajno. To je i čini tako varljivom, i zato u njoj tako retko i teško prepoznajemo uzroke zbivanja. Istoriografska metafikcija istkana u romanu Hamam Balkanija plemeniti je oblik otpora istoriji kao teroru činjenica i brojeva. Istorija je laž, zato što je laž i politika koja je kroji i oblikuje prema svojim potrebama. Ovu nam istinu pripovedač saopštava manirom zen-učitelja, koji na pitanje "Ko će izvojevati pobedu?" daje neumoljivo logičan odgovor: "Pa, pobednici." Pobednici, međutim, bilo da su veliki rušitelji ili veliki graditelji i stvaraoci, uvek imaju i potrebu da za sobom ostave što trajniji trag svojih pobeda. Ista besmislena želja, zapravo, krije se u svakom od nas: svi mi imamo podrazumevanu, nametnutu obavezu da budemo pobednici, ili makar da budemo odrasli i zreli, dok su naše težnje prirodno usmerene suprotno, natrag u mladost i detinjstvo. Zato nam kao jedini prostor za ispoljavanje tog aspekta bića ostaju nevažne ili apsurdne situacije, poput razmene sličica fudbalera – prizora čiju ludističku suštinu u romanu Orhan Pamuk zajedno s pripovedačem u trenu uspeva da shvati i prihvati. Život nije igra, ali bi trebalo to da bude. Zbog toga su najživotniji oni gestovi koji se opiru ustaljenoj, rutinskoj logici – poput Mehmed-pašine odluke da kao svoju zadužbinu sagradi hamam. Odista, zašto ne hamam, i zašto ne najvelelepniji na kugli zemaljskoj, ako je već kao zadužbina namenjen onom delu sveta koji je sadržan u njegovom imenu? Balkanu je potrebno očišćenje, ne samo u književno-metaforičkom, već i u najdoslovnijem smislu.

Jedno od najvažnijih pitanja ove knjige, međutim, namerno je ostavljeno bez odgovora. Reč je o pitanju da li čovek može da se "uzdigne iznad sopstvene dvostrukosti" jedino ako pristane da bude ono što nije? Da li je ono što se na površini ispoljava kao samopouzdanje, tek uspešno poništavanje vlastitog "ja"? Na to pitanje odgovor ne može dati nijedna, pa ni ova knjiga, i sama zaokupljena borbom za opstanak u brutalnom svetu brojki i materijalno izmerivih rezultata. Nemoćan je – uči nas tome sudbina Mehmed-pašina – čak i jezik, kao sredstvo očuvanja izvornog identiteta. Štaviše, ukoliko se, kao među mladim janičarima na obuci, svesno koristi kao nešto što pripada nekom drugom svetu, onda još i dodatno doprinosi odvajanju i otuđivanju od tog sveta, i služi tek kao most za nepovratni prelazak na drugu obalu. Na toj drugoj obali započinje, negde pred njom se i završava epska, monumentalna povest o Bajici zvanom Mehmed ili Mehmedu zvanom Bajica, u ovoj knjizi tako plodotvorno suprotstavljena samozatajnosti i skeptičnosti one paralelne, savremene priče. Smrt je na početku, ona se nazire i na kraju romana Hamam Balkanija. Ono u sredini je život.