Poslednjih meseci Bliskim istokom duvaju nešto drugačiji vetrovi. Pregovori Izraela i Sirije oko sporne Golanske visoravni, prekinuti pre osam godina, ponovo su pokrenuti uz posredništvo Turske. Mirovni proces sa Palestincima, obnovljen posle konferencije u Anapolisu u novembru prošle godine, ponovo je aktuelan. Posle sastanka prilikom osnivanja Unije za Mediteran u Parizu 13. jula, izraelski premijer Ehud Olmert i palestinski predsednik Mahmud Abas zajedno su izjavili da postizanje dogovora nikada nije bilo bliže. Sirija i Liban uspostavili su diplomatske odnose, prekinute posle atentata na libanskog premijera Rafika Haririja i prvi put u istoriji razmenili ambasadore.

U talas povoljnijih vetrova trebalo je da se uklopi i prošlonedeljna razmena ostataka dvojice izraelskih vojnika za petoricu Libanaca koji su služili kazne u izraelskim zatvorima i ostatke 200 libanskih i palestinskih boraca. Diplomatske i posredničke zasluge za ovaj čin nosi Nemačka, dok je sama razmena u izraelskom, libanskom i svetskom javnom mnjenju dočekana sa suprotnim osećanjima. Izrael je bio u žalosti, koja je bila utoliko veća jer se do dva dana uoči razmene nije znalo da su oba vojnika mrtva. Prilikom obdukcije utvrđeno je da su obojica ubijena još prilikom otmice. Sahrani Ehuda Goldvasera i Eldada Regeva prisustvovalo je nekoliko hiljada ljudi, među njima i Ehud Olmert i ministar odbrane Ehud Barak. Posle sahrane Barak je izjavio da će Izrael uvek nastojati da vrati svoje vojnike kući. Ako se "najgore desi bilo kome od vas, Izrael će učiniti sav mogući i legitiman napor da vas vrati kući", izjavio je Barak. On je dodao i da Izrael neće oklevati da vodi dalji rat protiv terorizma. "Mi nemamo drugog izbora već da živimo pod pretnjom mača u neprijateljskom regionu."

SLAVLJE I TUGA: Dok se u Izraelu tugovalo, u Libanu se slavilo. Hezbolah je isposlovani dogovor proglasio za veliku pobedu. Šeik Hasan Nasrala, vođa organizacije, prvi put se pojavio u javnosti od septembra 2006. i u društvu libanskog predsednika dočekao kolonu sa oslobođenim Libancima. Među njima najozloglašeniji je Samir Kuntar, koji je u Izraelu služio doživotnu kaznu zbog ubistva troje Izraelaca, jedne troipogodišnje devojčice, njenog oca i jednog policajca. Prema informaciji koju je preneo britanski BBC, Kantarovo oslobađanje bilo je povod za otmicu Goldvasera i Regeva, koja je dovela do rata između Izraela i Hezbolaha 2006. "Period poraza je završen i vreme pobeda je pred nama", izjavio je Nasrala.

Izraelski političari izjavljivali su proteklih dana da su oni moralni pobednici u tom ratu, koji je na izvestan način završen tek prošle nedelje. Šlomo Goldvaser, otac Ehuda Goldvasera, rekao je da ne razume razloge libanskog slavlja. "Ne mogu da razumem zašto su Libanci tako srećni zbog ovoga. Žrtvovali su više od 700 svojih najboljih ratnika i čitavu svoju ekonomiju, i za to što su uradili dobili su hladnokrvnog ubicu troipogodišnje devojčice i njenog oca – i zbog toga prave takvo slavlje, zbog toga su toliko žrtvovali. Zato osećam samo sažaljenje prema njima."

Izraelska država i vojska imaju čvrst stav da ne ostavljaju poginule na bojnim poljima, zbog kojeg su morali da plate visoku cenu, razmenjujući žive za mrtve. Tokom svoje kratke istorije, prošarane čestim ratovima koje je vodio, Izrael se uvek odlikovao brigom za svakog vojnika, a u ovom primeru se vidi da nije važno da li je živ ili mrtav. Stalno imajući na umu tešku istoriju i užase holokausta u kome je jevrejski narod izgubio gotovo polovinu svojih pripadnika, svaki ljudski život je još dragoceniji u njihovim očima. Zbog toga je u izraelskoj vojnoj strategiji naglasak uvek bio na planiranju, obuci, taktici i inovacijama, sve sa ciljem da se smanje žrtve. Uz jedinstvenu poziciju vojske u ovoj zemlji i (razume se) veliku stranu pomoć, uspeo je da postane najveća vojna sila u regionu.

Izrael je zemlja sa približno 7.000.000 stanovnika, što je jako malo u poređenju sa stotinama miliona Arapa u njihovom susedstvu. Po toj računici, ekvivalent za jednog izgubljenog izraelskog vojnika bio bi nekoliko desetina arapskih. U proteklim decenijama, tokom kojih se iskristalisao arapsko-izraelski sukob, jedna od taktika arapskih država, izraelskih suseda, bila je konstantno uznemiravanje. I u doba mira (koje se na Bliskom istoku često poistovećivalo samo sa odsustvom otvorenog rata) one su često preduzimale manje akcije ili granatiranja sa namerom da se Izraelu "nanese što više bola", kako bi se naterao na ustupke. U takvim "sitnijim" incidentima stradao bi poneki izraelski vojnik ili civil. Kasnije su militantne organizacije iz regiona preuzele takvu taktiku, među njima i Hezbolah. Naravno, Izrael je sa svoje strane odgovarao odmazdom, a njegov odnos prema Palestincima na okupiranim teritorijama nikako mu ne služi na čast.

Razmena živih za mrtve sa Hezbolahom nije prvi takav slučaj. Najveća razmena zatvorenika dogodila se 2004. godine, kada je Izrael oslobodio 400 Libanaca u zamenu za oslobađanje jednog pukovnika u rezervi i tela trojice poginulih vojnika. Nakon poslednje razmene u izraelskim zatvorima nema više nijednog pripadnika Hezbolaha.

VISOKA CENA: Ovaj događaj je poslednjih dana izazvao velika preispitivanja, i ocene da je plaćena prevelika cena u razmeni, što se naročito odnosi na oslobađanje Samira Kuntara, koga pojedini izraelski autori nazivaju psihopatom i arapskim teroristom. Izraelski bezbednosni stručnjaci upozoravaju da bi Hezbolah mogao i u budućnosti da teži sličnim akcijama. Otmica Regeva i Goldvasera i ubistva još dvojice izraelskih vojnika koji su patrolirali duž granice sa Libanom 12. jula 2006, bili su povod za otpočinjanje sukoba između Izraela i Hezbolaha. U ratu koji je trajao 34 dana poginulo je 160 Izraelaca, uglavnom vojnika i oko 1200 Libanaca, mahom civila. Gubici Hezbolaha nikada nisu saopšteni. Većina analitičara smatra da je Izrael izgubio taj rat, jer glavni cilj – uništenje Hezbolaha – nije postignut. Izrael je ipak dobio tampon zonu u dubini od trideset kilometara duž granice sa Libanom, u kojoj su raspoređeni plavi šlemovi – da bi se onemogućilo neko novo granatiranje sa libanske teritorije. Dogovoreno je i razoružanje svih neregularnih oružanih formacija u Libanu, pri čemu se pre svih mislilo na Hezbolah, ali ono nikada nije sprovedeno u delo. Ubrzo je postalo i stalan izvor unutrašnjih libanskih trvenja, koja su pre nekoliko meseci mogla ponovo da prerastu u građanski rat.

Razmena sa Hezbolahom ponovo je intenzivirala priču o oslobađanju Gilada Šalita, izraelskog vojnika koga je Hamas zarobio 25. juna 2006 godine. Stav koji je Izrael zauzeo prilikom poslednje razmene može da ima velikog uticaja i na Šalitovu sudbinu, za čije je puštanje Hamas do sada tražio cenu koju Izrael nije bio spreman da plati. Prema informaciji koja se pojavila u izraelskom dnevniku "Jerusalim post", Hamas je za Šalita tražio oslobađanje 1000 zatvorenika, pri čemu bi on odredio 450 imena, a Izrael ostala. Za razliku od Regeva i Goldvasera, za koje se gotovo do samog kraja nije znalo da li su živi ili mrtvi, u medijima se relativno često pojavljuje informacija da je Šalit živ. Pitanje puštanja zatvorenika je česta stavka u pregovorima između Izraela i Palestinaca. U izraelskim zatvorima nalazi se oko 9000 Palestinaca, među kojima je najpoznatiji Marvan Barguti, jedan od lidera Fataha.