Slušaj, jednostavno ne mogu dovoljno da budem sam. Masa je uvek tu – u mesari, u fabrici, na hipodromu, na ulicama. Ja sam protiv nepravde prema svakom čoveku pojedinačno, ali se nekako svi ti ljudi skupe u masu, smrde i viču besmislice, i ponekad pomislim da je atomska bomba najveći čovekov pronalazak.

(1967)

Poslednjih godina, svaki put kad Flavio Rigonat – naime, skoro uvek je to Flavio Rigonat – objavi nešto "novo, do sada nepoznato" iznad čijeg će se naslova kočoperiti ime famoznog tvorca pijanog ženskaroša Henrija Kinaskog, pomislim "e, sad ga je preterao; dosta, bre, više s ceđenjem tog Bukovskog"! Na sreću, obično se prevarim: Palp ili predsmrtni Dnevnici Čarlsa B. najbolji su dokazi tome u prilog.

U redu, no to su ipak autorska dela jednog u duši čednog kalifornijskog džangrizala, ali zaboga – stari intervjui?! Kome to treba?! Pa, nije Č. B. – daleko bilo – Noam Čomski ili tako neki progresivni pametnjaković, koji će nam u nekoliko uzgred izrečenih rečenica objasniti Stanje Sveta, lahko i lapidarno, taman koliko je potrebno šašoljenju naše sujete, snaženju vere da smo na Pravoj Strani… Tačno – nije. Autor Post ofisa je nešto mnogo bolje i vrednije od toga: on je pisac vulgaris, čovek bez ikakvih pretenzija osim one da "napiše sledeću rečenicu", posmatrač života i sveta koji se dosledno kloni bilo kakvog propovedništva, a još doslednije pripadanja bilo kojem izmu: političkom, pesničkom, kontrakulturnom, seksualnom… I upravo to daje njegovoj verbalnoj ekspresiji dodatnu snagu i verodostojnost: intervjuisani Bukovski nije Bukovski Koji Daje Intervju, nastojeći da udovolji nekoj pretpostavljenoj javnoj slici sebe samog; naprotiv, on je na mnogim mestima, naročito u poznijim intervjuima, nekad s radošću a nekad bogme i s besom dekonstruiše. Izlizani arhi-stereotip Bukovskog kao danonoćnog seksualnog predatora i viski-dragstora koji usput stigne još i da se izviče i pošiba jedna je od omiljenih žrtava samog autora: sve to, naravno, jeste deo njegove bi(bli)ografije, ali to nije ni glavno, kamoli jedino važno u vezi s njim, i piscu je zato više nego mrsko da povazdan igra samog sebe, i on taj otpor prema jednoj blesavoj predodžbi (suštinski sličnoj onome: "‘ej glumac, ajde reci nešto smešno!") ume da iskaže na neodoljivo gunđav način… No, važnijom od toga izgleda mi zadivljujuće dosledna otpornost Bukovskog na bilo koju vrstu – što bi rekli Ameri – hajpa: Bukovski se ni u ludilu ne pajta s bitnicima, iako ga mnogi s njima povezuju, ravnodušan je prema rokenrol ikonama, mrzi rat i sve što uz to ide ali se posprdno izražava o srednjoklasnom fensi "antiratnom aktivizmu" (period rata u Vijetnamu); stari Buk naprosto nije timski igrač, i ne veruje u Kolektivitete – nacionalne, ideološke, generacijske, estetske etc. – koji ljude uvek, po svojoj prirodi, dele na Naše i Njihove, i koji nasušno potrebnu pojedinčevu intelektualnu slobodu nužno ukalupljuju i na duži rok umrtvljuju, ma koliko naizgled baršunasto to radili.

Za Čarlsa Bukovskog važi da je vrlo komunikativan pisac, no to je tačno samo ukoliko se želi reći da je važno recepcijsko svojstvo njegovog poetskog i proznog teksta da je "prohodan", da nije hermetičan. U svakom drugom smislu, ovaj se autor drži odbojno prema bilo kakvom "spoljnom" zahtevu i uplivu na svoje pismo: "Ne pišem da bih komunicirao. Pišem kao što kenjam ili kao što se češem. Zato što moram. Ako je neko voljan da mi da novac za to – odlično. Ali ja u osnovi pišem da bih spasio sebe. To je veoma sebično zanimanje. Sada dolaze levičari – traže da se složim s njima. Pankeri dolaze – i oni traže da se složim s njima. Ali ja nisam ovde da bih se s nekim slagao. Ja sam ovde da bih napisao sledeću stranicu." (1978) Rekao bi neko – pih, otkrivanje rupe na saksiji; no, ako je tako, pogledajte oko sebe: zašto se tako prokleto malo intelektualaca toga pridržava?! Reći ću vam zašto: zato što je to vraški teško, eto zašto. Niko ne voli da ga šutiraju sleva i zdesna, odozgo i odozdo. Uvek je lakše i lepše ritualno odstreljivati izdajnike i otpadnike u ime nekog zamišljenog Mi, neke iz neopranog prsta isisane Naše Stvari. Enivej, Bukovski je imao veliku komparativnu prednost: provevši tolike godine i decenije sasvim blizu egzistencijalnog dna, nagutao se toliko hiperstvarnih, fizičkih bubotaka, da svakako nije mnogo mario za one simboličke.

Kako god pogledate, iščitavanje ove kolekcije intervjua – davanih od ranih šezdesetih pa do koju godinu pred piščevu smrt – nije traćenje novca i vremena: i kada otresete plevu Čarlsovog "psovačkog" repertoara, na ovih stotinu i pedesetak stranica ostaje niz zanimljivih i dragocenih piščevih iskaza o svemu što je za njega bilo i moglo biti relevantno: od njega samog i načina na koji piše, do književnih simpatija i antipatija, odnosa prema piću, ženama, Americi i Evropi, i koječemu još. Flavio, pobedio si: obećavam da ću sledećeg "novog" Bukovskog prihvatiti bez početne rezerve!