Ko ne razume Coraxa – ne razume Srbiju. Jerbo Corax dokazano "ume da razume" (D. Kojić Koja) ne samo šta se dešava, nego i kuda to vodi. Tako je pre neki dan objavio antologijski autoportret umetnika u drugoj mladosti: sedi tako Koraksić Predrag za crtačkim radnim stolom i ratosiljava se stvari koje mu više neće trebati: uzima Koštunicu za vrat kao neko mače, pa ga baca u kantu za otpatke, iz koje viri ranije već odbačeni Milošević… Tu je, naravno, i legendarni šnaucer, dobri pratilac iz loših devedesetih, da svojim nožnim ritualom zapečati presudu.

Ovu briljantnu karikaturu, u kojoj je umetnik izložio samog sebe kao neku vrstu medijuma opšteg stanja stvari, možemo posmatrati kao istančanu analizu trenutka, bez obzira na to što je ona istovremeno pomalo i bajanje: kao da se autor pomalo i nada da je Koštunica trajno napustio galeriju njegovih likova, kao da to jednim katarzično-egzorcističkim crtačkim činom priziva; jer, to bi nestajanje iz Koraksićevog vidokruga zapravo značilo da dojučerašnji premijer nezadrživo klizi ka političko-društvenoj irelevantnosti ili tek marginalnoj relevantnosti. Što je, pak, baš ona pozicija sa koje su ga pre osam godina kolektivno zgrabili za vrat kao mače ("nije došao – doneli smo ga", što bi rekao Đinđić, negde na vrhuncu njihovog svetonazornog i političkog sraza, u kojem je jedan pobedio, a drugi preživeo) i izvikali ga za Najprihvatljivije Antimiloševićevsko Oruđe, dovoljno bezlično, mutnjikavo konzervativno i nemušto da može da prođe kod Tihe Većine, a da pri tome kroz njega svako može da isprojektuje baš ono što mu treba.

Osam godina kasnije, Koštunica odlazi s vlasti, ali to ne bi bilo tako važno – evo vam Berluskonija, čas ode, čas se vrati – da nema jednog mašala raširenog osećanja da je Koštuničina zvezda trajno potamnela, i da je na putu gašenja. Kako je došlo do toga? Priču o (mogućem) kraju ne vredi pričati bez povratka na početak. I sâm sam se onih septembarsko-oktobarskih dana 2000. znao naći u masi koja je pevala "Spasi Srbiju iz ludnice, Koštunice", pa sam pripevavao i ja, prosto ne verujući šta činim; daleko od toga da sam jedini tamo bio svestan koliko je to ironično: naime, V. K. po svom "habitusu" nikako nije bio pogodan za spasioca iz ludnice, ako ni zbog čega drugog onda zato što je njegovo delovanje u devedesetima potvrđivalo da on nema ništa protiv ludnice kao takve, nego mu se samo ne sviđa upravnik. Docnije je čak i upravnika nekako prigrlio… Ipak, pojava civilnog lica kao frontmena opozicije bila je – uz sve druge faktore – sasvim dovoljna: jedan "običan" smoreni profesorijalni lik, ni mahniti prorok, ni usukani komesar, lako je postao maskota promene. To ne bi bilo moguće da je ta žuđena Promena, pak, bila išta drugo doli povratak običnoj normalnosti u zemlju razjedenu godinama opasnog (i opasno kretenskog) življenja. "Uz ovoga ćemo se najzad slatko nadosađivati", mislili su mnogi od nas; ni on nije bio s raskida da nam to obeća. Sećam se kako je reditelj Goran Marković u jednom od prvih postpetooktobarskih Peščanika, rekao da Koštunica bensedinski deluje na Srbiju. Bila je to, da se razumemo, pohvala; nije da ofiram Markovića: skoro svako od nas potpisao bi tada tu dijagnozu.

Šta se to onda desilo u međuvremenu, kako je Koštunica zabasao dovde, a i Srbija s njim? Tja, ništa spektakularno: samo se držao svojeg obećanja da ga "vlast neće promeniti". Bog te pita zašto, našim ljudima ovakav zavet deluje kao vrhunac čestitosti. U stvarnosti, to je pre recept za katastrofu: vlast nužno menja razumnog čoveka, ali ne tako što ga "korumpira", nego naprosto tako što iz jednog sasvim drugačijeg ugla sagledava stvari. Sasvim konkretno: jedno je disidentovati, pisati "opasne" knjige ili besne kolumne, drugo je opozicionarčiti po Skupštini i po trgovima, a nešto sasvim treće "državnikovati". Koštunica nikada nije primetio tu razliku; tačnije, nije želeo da je primeti. To je moglo nekako da taljiga dok je njegov zadrti, u intelektualnom smislu baš tugaljivo trivijalni nacionalistički konzervativizam imao delatnu protivtežu u Zoranu Đinđiću; kada je Srbija, posle 12. marta, spala na Koštunicu, to se pokazalo kao katastrofa i za njega i za nju: možda ne odmah, ali utoliko razornije. Nije da je Koštunica "zanatski" bio tako loš učenik škole vladanja ili "stejt-menadžmenta", ali na duži rok nije se mogla održati vlast bazirana na sve bizarnijim i sve tvrdokornijim fiks-idejama čoveka koji se sve jače i sve otvorenije ponosio svojom sistematskom nekorespondentnošću sa stvarnošću. Tačka definitivnog sloma bilo je "kosovsko pitanje": stvarnost je elegantno skrenula na krivini kod poslovičnog Albukerkija, a Koštunica i njegovo okruženje gordo su nastavili pravo, sleteli s druma i zabauljali kroz sve neprohodniju travuljinu, sve dok nisu zveknuli o banderu. Sada vidaju rane, popravljaju mašinu i besno čine brrrm-brrm, čvrsto rešeni da nastave tim putem, kroz sve gušću šikaru. Neka ih: Srbija je ipak dovoljno jasno poručila da ih neće pratiti na tom putu, čime oni prestaju da budu sveopšti problem.

Ako ste radi da primite dozu optimizma, evo jedne. Koštunica je pao baš tamo gde se Milošević uzverao u zvezdane visine: na iracionalnom mahnitanju oko Kosova. Kako je, krajem osamdesetih, raslo agresivno ludilo Miloševića i okoline, tako im je rasla i podrška. Sa Koštunicom se desilo obrnuto: zimus i proletos, dobar je deo nacije u blagoj neverici posmatrao jedno do neke mere izrežirano flipnuće, ali ga ama baš ništa nije mamilo da se tome pridruži. Ona kristalna noć 21. februara bila je završni čin: suštinski, Koštunica je te noći pao sa vlasti, jer je nedvosmisleno pokazao da na vlasti postaje opasan za sebe i druge, da postaje gorući regionalni ekološko-bezbednosni problem. Gde je tu onaj obećani optimizam? Evo ga: to pokazuje da je današnja Srbija najverovatnije razvila ona neophodna samozaštitna antitela, ona kojih krajem osamdesetih i ranih devedesetih nije bilo ni za lek. A tajna svakog dobrog života je u imunitetu!