Postavka drame Mleko autora Vasilisa Kacikonurisa na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, predstavlja jedinstvenu priliku da bar nešto saznamo o savremenoj grčkoj drami, o kojoj ovde znamo još manje nego o savremenom grčkom teatru; dakle – ništa. Što se tog čisto informativnog značaja tiče, ova drama nas upoznaje i s konkretnim društvenim kontekstom o kome takođe malo znamo: sa sudbinom Grka koji su iz bivšeg Sovjetskog Saveza emigrirali u svoju postojbinu. Specifičnost konteksta nije, međutim, prepreka u razumevanju i prihvatanju komada, jer je mukotrpna izbeglička sudbina univerzalna pojava, a nama posebno bliska iz iskustva poslednjih ratova i svega onoga što je iz njih proisteklo. Takođe, izbeglištvo je samo društveni okvir i jedan od problema koji pritiska malu zajednicu, čija se sudbina prati u ovoj porodičnoj (melo)drami.

U središtu radnje nalazi se vrlo složen psihološki odnos između neobičnog mladića Lefterisa, za koga lekari kažu da ima šizofreniju, i njegove majke Rine, proste i skromne žene, koja, opsednuta problemima i budućnošću mlađeg sina, zanemaruje svog starijeg, zdravog i snažnog sina Andonisa i njegove napore da se, makar i ženidbom s gazdinom ćerkom Natasom koju baš i ne voli, spase izbegličke sudbine i integriše u novo društvo. Psihički problemi su nezahvalan dramski materijal jer se iz njih, zbog njihove posebnosti i "ekskluzivnosti" teško izvode univerzalni sadržaji. Zato je dobra pozorišna "upotreba" ovog materijala obično ona u kojoj je, kao što bi rekla Suzan Zontag, bolest metafora nekih opštijih "rascepa" od onih kakve susrećemo u pojedinačnoj psihi, ili krivo ogledalo u kome se sagledavaju različite kontroverze "normalnog sveta".

Tako se u Lefterisovoj bolesti sustiču i spajaju i sindromi nevoljenosti, izbegličkog nepripadanja, nasilja nad decom (siluju ga), izopštenosti onih koji su senzibilni i drugačiji i koji, recimo, sanjaju da lete. Ipak, najjača metafora je ona iz samog naslova: Lefterisova priča postavljena je kao tragična predestiniranost dečaka kome je od rođenja nedostajala životna snaga, jer mu majka nije imala mleka. Očito je da ovi motivi imaju autentičan emocionalni naboj, ali i to da nose rizik od zapadanja u ljutu, slavjansko–pravoslavnu patetiku u scenskom tumačenju.

U predstavi Beogradskog dramskog pozorišta problemi su, međutim, još bazičniji od ovog izaziva patetike i tiču se zanatskih standarda. Ti problemi počinju već na planu scenografije Igora Vasiljeva, čiji je željeni realizam ugrožen već nekom improvizacijom u realizaciji (kupatilo i hodnik odvojeni samo zavesama!), a posebno time što je nameštaj star, iako se iz pozivanja na Kameronov Titanik vidi da se radnja dešava devedesetih (i u najsiromašnijem domu postoje detalji koji ukazuju na savremeno doba). Isti istorijski anahronizam javlja se i u kostimima Jelisavete Tatić-Čuturilo koji, pored toga što malo govore o likovima, još i vuku na pedesete ili šezdesete. U komadu ima scena koje, iako nevešto i bojažljivo, ipak prizivaju scensku začudnost, ali su one, u postavci rediteljke Đurđe Tešić, bile još nemaštovitije, neveštije i bezbojnije – kao vrlo loša završna scena u kojoj Lefterisa na silu vode u bolnicu – a da i ne pominjemo preduge i muljave promene.

Ipak, najozbiljniji problemi ove vrste javljaju se u rediteljkinom radu s glumcima na oblikovanju radnje, situacija, likova, odnosa. Najdramatičniji momenat radnje, od kog kreće tragičan rasplet, jeste scena u kojoj Lefteris pokušava da poljubi Natasu; i u drami je Natasina, kako sam autor kaže, "histerična reakcija" nedovoljno opravdana, ali je ona u predstavi potpuno apsurdna i groteskna, jer je glumica Danijela Štajnfeld nije pripremila, nijednog trenutka nije uspostavila odnos prema Lefterisovom očito bizarnom ponašanju (nelagoda, strah…), već je igrala – ništa. Ni dramaturški problemi Andonisovog lika, kao što je kasno i trbuhozborno tumačenje njegove odbojnosti prema bratu, ne pružaju puno opravdanje Pavlu Pekiću što je više igrao spoljašnji stav nadrndanosti, nego pravi odnos.

Najveće zamke patetike nosi lik Rine, majke bez mleka, jer su u njemu spojeni složeni i veoma jaki motivi: panični strah za dete, osećanje krivice, grčevita težnja da se porodica potpuno utopi u novi svet, neko skoro patološko saučesništvo u Lefterisovom problemu. Vesna Čipčić nije omašila nijednu od ovih zamki, pa je tako, preigravajući i gazeći, napravila gotovo karikaturu heroj-majke iz jedne, za promenu, savremene grčke tragedije… Najpotpunije umetničko ostvarenje u predstavi ostvario je, bez ikakve sumnje, mladi Petar Benčina u veoma složenoj ulozi Lefterisa. I pored nekih oscilacija, glumac je napravio ubedljivu ravnotežu između stvarnih napada bolesti i iskričavih reakcija jedne osećajnosti i pameti koja, svojom različitošću, raskrinkava društvene laži i uznemiruje metafizičke istine u rasponu od mogućnosti boljeg života, preko ljubavi prema bližnjem do, naravno, samog Boga.