Nakon sada već legendarnog filma Šesto čulo i još boljeg Nesalomivi, magazin "Njusvik" je 2002. godine izašao sa slikom reditelja M. Najta Šamalana preko naslovne strane i sa velikim naslovom "Novi Spilberg". Ostvarenje Znaci, koji je izašao te godine, nije bio u rangu prethodna dva, ali je M. Najt i dalje imao pozamašan kredit kod publike, kritike i studija. Kada je 2004. godine izašao film Zabit već se pričalo da Šamalan više nije jedan od najperspektivnijih reditelja sa A liste. Posle zabavnog, pretencioznog i konfuznog ostvarenja Gospa iz vode pričalo se da u Holivudu više neće moći da dobije sto u restoranu a posle njegovog poslednjeg filma Pretnja, koji se trenutno prikazuje u domaćim bioskopima, neće moći da uhvati ni taksi.

Triler je "filmski film". Što će reći, potpuno je autoreferencijalan, odnosno, usko zavistan od iskustva publike sa gledanjem filmova. Krajem devedesetih triler je došao u ćorsokak jer je iscrpeo paradigmu koju mu je u nasleđe ostavio njegov izumitelj Alfred Hičkok. Svako ko je proveo neko vreme ispred televizijskog ili bioskopskog ekrana već je sve video i sve znao. Deca osnovnoškolskog uzrasta mogla su da predvide kraj svakog trilera. Krajem prethodnog i početkom tekućeg milenijuma ovaj žanr je krenuo u pravcu razvoja jedne svoje varijante koju bismo mogli nazvati ontološki triler. Naime, snimljena je nekolicina veoma dobrih i gledanih ostvarenja u kojima se ključ za rasplet junakove nepogode nalazi na drugom nivou realnosti koji njemu po ustrojstvu zapleta, nije dostupan. Naravno, najbitniji film ove vrste je Matriks, braće Vačovski (koji nije samo triler, ali je osnovni zaplet trilerovski), tu je i Trumanov šou Pitera Vira, eXistenZ Dejvida Kronenberga, blizu tome je i nekoliko filmova Dejvida Finčera, a jedan od najboljih bilo je i Šamalanovo Šesto čulo. Dakle, on je bio jedan od nekolicine reditelja koji su reformisali američki triler i udahnuli mu novi život. Ali kako to biva, jučerašnja novina je današnja rutina, te i M. Najtova karijera, u upornim pokušajima da ponovi uspeh Šestog čula sličnim sredstvima, odlazi dođavola.

Film Pretnja je dobar primer poetike majstora jeze. Reč je o još jednom slučaju bezrazložne i nagle apokalipse. Ali čekajte da čujete šta ju je izazvalo, tu počinje zabava. Nemušto i uzgredno, ali ipak se sugeriše, da su biljke (da, biljke!) napale ljudski rod i to tako što su odlučile da počnu da ispuštaju nekakve hemikalije u vazduh, a ove pak kod ljudi suspenduju nagon za samoodržanjem, te, ne kažu ali valjda, nagon smrti prevlada i osoba izložena tom toksinu brže-bolje pohita da se ubije bilo čime što joj se nađe pri ruci. Da nevolja bude veća, napad je ograničen samo na severoistočnu obalu Amerike uz objašnjenje da biljke ne žele da nas sve pobiju već da nas samo upozore. Međutim, kako biljke: 1) znaju šta je severoistočna obala i 2) ako i nekako mogu da nas kazne, kako mogu da odluče da nas samo delomično kazne da bi nas naučile pameti. Pojam upozorenja je relativno komplikovan koncept koji zahteva znatne mentalne sposobnosti. Čini se da biljke misle rediteljevim mozgom koji je sklon moraliziranju i ekološkim lekcijama. S pozitivne strane, film ima odličnu atmosferu tihe i zlokobne apokalipse, vešto pliva kroz more horor klišea B horora, ponešto humora i solidne glume. Vrhunac Pretnje je kada begunci sreću par matorih hipika koji zagovaraju ishranu viršlama i bez problema razgovaraju sa svojim biljkama.

Pretnja ili "događaj", kako bi glasio bukvalan prevod filma, upravo je obeležen odsustvom događaja ili objašnjenja. Iako se kaže za biljni svet da je baš nešto ljut na nas, iz toga ne proizlazi nikakva veza sa samim događajima na filmu, čak ni najlabaviji pokušaj da se događaji povežu sa ovim objašnjenjem. Ono što je vidljivo to su posledice koje su jezive i dobro režirane, ali kada stoje same za sebe, otvaraju veliku prazninu koja može da se popuni sa nekoliko sledećih, prilično oprečnih, tumačenja: a) potpuna glupost, kao biljke su nas napale, hmm… b) ingeniozni rediteljski potez, takoreći mekgafin bez mekgafina, Ptice bez ptica, namerno izostavljeno objašnjenje jer bi svako moguće bilo previše banalno; tehnika kojom serija Lost opstaje već čitave četiri sezone. c) po sebi dovoljna ekološka metafora, kritika energetske neodgovornosti kojom je ljudska vrsta dovela svoju planetu do ruba propasti. Problem je u tome što nijedna od opcija ne obuhvata film u potpunosti. Dešava se kada nešto ne možete uhvatiti ni za glavu ni za rep da je to zbog toga što mu i jednoga i drugoga manjka.