Portret mandatara – Mirko Cvetković
Poslovođa sa »zlatnim glasom«
Ko god je otišao od Cvetkovića smatrao je da je dobio šta je hteo, a u stvari je uvek bilo po Mirkovom. Videćemo. Jer, jedno je bočiti se oko racionalnih interesa, a drugo je usklađivati političke apetite
Posle jedne "političke minijature" unutar sopstvene stranke, predsednik Srbije Boris Tadić je u protekli petak uveče (27. jun), preko svoje službe za odnose sa medijima, saopštio da je za mandatara Vlade Srbije izabrao Mirka Cvetkovića, koji je u dosadašnjoj Vladi Srbije bio ministar finansija. Pošto je gotovo ceo sastav buduće vlade, koju treba da izglasa nova skupštinska većina na čelu sa Demokratskom strankom i Socijalističkom partijom Srbije, prethodno već procurio u javnost – odlukom o ličnosti premijera praktično je zaokružen proces dogovaranja o novoj reprezentaciji izvršne vlasti koja bi u narednim godinama trebalo, pre svega, da ekonomski konsoliduje državu i vrati je na put tranzicije, kako bi se i Srbija mogla pripremiti za ulazak u Evropsku uniju.
Ova personalna odluka, mada ne predstavlja nikakvo iznenađenje, jer je Cvetković još pre majskih izbora indirektno najavljen kao kandidat za budućeg premijera (u jednom Tadićevom televizijskom intervjuu), ipak je doneta zanimljivom političkom tehnologijom. Tadić je, prvo, od svoje stranke dobio ovlašćenje da se sam odluči za ime novog mandatara, ali je, verovatno, osećao da stranačkom rukovodstvu sve više smeta što za istaknuta mesta sve češće bira ljude iz svog kabineta ili one koji samo njemu lično i, dakako, poslovnim krugovima koji ga podržavaju, mogu zahvaliti visoku promociju. Tako se može pretpostaviti da je još izbor Cvetkovića za ministra finansija, maja prošle godine, izazvao unutarstranačke rezerve. Da bi se te rezerve otklonile, morao je biti pušten glas da je Tadićev favorit za premijera Vuk Jeremić, koji je za stranačka shvatanja već napredovao prebrzo i koji se, kao kakav odlikaš, suviše revnosno bavi očajno dosadnim kosovskim spoljnopolitičkim rebusom. U takvoj situaciji, stranački prvaci su ponudili kao alternativu Bojana Pajtića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine i čoveka sa najviše uspeha u rukovodstvu DS-a. Po starom političkom pravilu da se svaki sukob oko dve ličnosti najelegantnije rešava trećom – otvoren je bezbolan prolaz za Mirka Cvetkovića.
Ova minijatura se može ispričati i "drugim rečima". Na primer, može se poći od sada već čuvene Linekerove izjave da je fudbal zanimljiva igra koju svi vole da igraju, a u kojoj na kraju uvek pobede Nemci. Parafrazirajući tu izjavu, sada bi se moglo reći da Srbija ponovo postaje normalna zemlja, jer se na njenu glavnu scenu vraća pravilo da je politika zanimljiva i dramatična igra u kojoj u Srbiji svi vole da učestvuju, a u kojoj na kraju uvek pobede poslovni krugovi. Jer, Mirko Cvetković je sigurno izbor poslovnih krugova Srbije.
Opozicione stranke to verovatno razumeju, ali, dakako, primedbe na Cvetkovića ne formulišu baš otvoreno kontra i sopstvenim finansijerima, nego izražavaju bojazan da Tadić ovim naimenovanjem zapravo sam postaje i premijer – to jest da on bira neafirmisanu, poslušnu, ćutljivu, neambicioznu i politički "tanku ličnost", kako bi instalirao predsednički sistem u Srbiji. Bolji poznavaoci novog mandatara, međutim, tvrde da će se većina u tom pogledu prevariti – kada je u pitanju Mirko Cvetković, možda i sam Tadić.
Na primer, sada se u kuloarima raširio glas da Mirko Cvetković i sam početak karijere na najvišim državnim poslovima duguje pokroviteljstvu nekadašnjeg ministra za privredu i privatizaciju u Đinđićevoj vladi – Aleksandra Vlahovića. Kada se, međutim, stvari pogledaju bliže i sa više poznavanja – videćemo da je početkom devedesetih godina prošloga veka u Ekonomskom institutu u Beogradu Aca Vlahović zapravo bio asistent Mirku Cvetkoviću i da je tada smatrao da je njegov stručni mentor zapravo "patrijarh konsultantskih poslova" u Srbiji. Zar je otuda čudno što ga je Vlahović uzeo za svog zamenika ministra, a kasnije postavio i za direktora Agencije za privatizaciju. Nikako ne potcenjujući Vlahovićeve sposobnosti (naprotiv), ipak ovde dodajemo da je niz prozaičnih i teških poslova koji su pratili mučne početke tranzicije u Srbiji više obavljao Cvetković nego njegov mlađi saradnik, ali na ministarskom položaju. Čak i ako je ova ocena preterana, u svakom slučaju može se lako pretpostaviti da Mirko Cvetković nije pokvario odnose sa Vlahovićem i celim društvom iz Ekonomskog instituta (u koji je Cvetković došao kada se u njega utopio Institut za ekonomiku industrije) ni kada su napustili državnu službi 2004. godine. A za taj institut, podsetimo, uvek su radili oni koji su davali softver svim srpskim vladama poslednjih nekoliko decenija (Đunić, Savić, Cvijetičanin, Bajec, Labus, Pitić i drugi).
Sličnu reputaciju, da je konsultant broj 1 Srbije, Mirko Cvetković je imao i u jednoj stručno doista jakoj ekipi beogradske konsultantske kuće CES Mekon (u vlasništvu Zvonka Nikezića), sredinom devedesetih godina, u kojoj je bio i jedan od naših najuglednijih makroekonomista Pavle Petrović, a prethodno i Svetozar Rikanović, ministar finansija u nekadašnjoj saveznoj Mikulićevoj vladi. U toj ekipi opet je vodeći "mikroekonomista" bio Mirko Cvetković, a uz ovu dvojicu stasala je ekipa ekonomista koja i danas dominira stručnom javnošću – Boško Živković, Danica Popović, Dijana Dragutinović (sada kandidat za Cvetkovićevog naslednika u Ministarstvu finansija), Željko Bogetić, pa i, kao spoljni saradnik, Božidar Đelić, kao i neki drugi.
Zašto navodimo ove podatke? Da pokažemo da Mirko Cvetković nije nepoznat prvoj ekonomskoj ligi Srbije, to jest da on sam veoma dobro poznaje tu ligu i da pri tom, po raširenom mišljenju, ima sposobnost da izabere ljude sa kojima će se konsultovati. A, naravno, preko konsultantskih poslova, Cvetković je sigurno imao prilike da se dobro upozna i sa vodećim igračima u srpskoj privredi – i obrnuto, oni su imali prilike da se upoznaju sa njegovim glavnim karakteristikama.
Jedan deo prvih kritika upućenih odluci da se Mirko Cvetković izabere za novog premijera Srbije polazi od teze da on ima "psihologiju izvršitelja tuđe volje" i da zapravo nema sopstvenu ekonomsku filozofiju. Pošto Cvetković očigledno nije "prolivan" čovek (da upotrebimo jedan stari izraz za političke brbljivce koji je voleo da koristi nekadašnji ministar policije kralja Milana, dok se nisu zavadili, Genčić), utisak da je ćutljiv i stidljiv produžio se u uverenje da je povodljiv i da lako odstupa od svog mišljenja i svojih uverenja. Oni koji su mu prijatelji tvrde suprotno, pa jedan čak kaže da upornijeg i strpljivijeg pregovarača nije imao. Uglavnom, kaže naš izvor, ko god je otišao od Cvetkovića smatrao je da je dobio šta je hteo, a u stvari je uvek bilo po Mirkovom. Videćemo. Jer, jedno je bočiti se oko racionalnih interesa, a drugo je usklađivati političke apetite.
Kad je reč o temeljnim ekonomskim pogledima, jednostavno se može primetiti da je Mirko Cvetković bio veoma prihvatljiv za vrhove Svetske banke u Vašingtonu, pa je nakon konsultantskih poslova za ovu firmu u Indiji, Pakistanu i Turskoj imao ponudu i da se preseli u samu centralu Banke u Vašingtonu. Uostalom, ko je ako ne Cvetković primio na svoja leđa famoznu "privatizaciju 88 firmi u Srbiji" što mnogi već čitavu godinu dana smatraju velikom pljačkom Srbije. No, svako mora priznati da je na teške uvrede tog tipa, već prvog dana useljavanja u kabinet ministra finansija, pre godinu dana, odgovorio mirno i lakonski rečenicom da je reč o ideološkoj kritici koja polazi od teze da je privatizacija sama po sebi pljačka. Cvetković se očigledno nije odrekao svojih pogleda na funkciju privatizacije – jer je pre desetak dana u intervjuu "Politici" mirno nagovestio i nastavak privatizacije javnog sektora u Srbiji, pa i EPS-a (što se doskora samo po sebi smatralo nacionalnom izdajom).
Mirka Cvetkovića u narednom razdoblju čeka težak posao. Mnogi smatraju da će najteže biti uskladiti socijalne ciljeve koje koalicionoj vladi nameće penzionerska stranka, sa potrebom da se Srbija konačno obračuna sa inflacionim žarištima i suzbije opštu potrošnju. Cvetković je o tom problemu bio dosta neodređen u predizbornim i postizbornim danima pa je rekao: "Razmatraćemo šire izmene u penzionom sistemu. Moramo da sagledamo kompletno stanje u penzionim fondovima i mislim da bi bilo fer da penzioneri dobiju penziju koja se indeksira ne samo sa troškovima života već i sa rastom plata. Ima osnova da se nađe srednje rešenje, ali ne u ovoj godini." Dakle, to je taj njegov stil – ima rešenja, ali pod određenim uslovima i ne odmah.
U intervjuu "Politici" (8. maj) o ekonomskom programu ZES-a Cvetković je, između ostalog, rekao: "Veća zaposlenost, brži razvoj i bolji standard građana. Za to bi morao da se obezbedi dovoljan dotok stranog kapitala i dovoljan rast društvenog proizvoda, da bismo imali iz čega da dajemo podsticaje i subvencije i snižavamo poreze. Da bismo mogli da ispunimo obećanja.
Napravili smo računicu. Ali neke od tih mera, kao što su podsticaji za veće zapošljavanje, primenjivale bi se odmah, iz postojećih stavki i nakon rebalansa budžeta koji se očekuje, a većina, koja zahteva prethodne zakonske izmene, realizovala bi se iz budžeta za narednu godinu.
DSS-ov program se u najvećoj meri, naizgled, poklapa sa našim. Razlika je što mi smatramo da je glavna podrška ostvarenju tog programa brzo približavanje Evropi, podizanje atraktivnosti tržišta, strana ulaganja, a oni su ga bazirali na strategiji privrednog razvoja koji je vlada usvojila, izbacujući pri tom glavni preduslov za njegovu realizaciju – a to je ulazak u Evropu. Bez toga njihov program je neostvariv. Nema materijalnu osnovu."
Konsultantska karijera
Cvetković je rođen 1950. godine u Zaječaru, od oca Srboljuba i majke Stane. U ovom gradu, koji je već iznedrio jednog srpskog premijera, Nikolu Pašića, završio je osnovnu školu i gimnaziju, ali i nižu muzičku školu za duvačke instrumente i klavir. Potom odlazi u Beograd gde je završio Ekonomski fakultet, na kome je i doktorirao. Sa ženom Zoricom ima ćerku Olgu (diplomirani pravnik) i sina Aleksandra (diplomirani ekonomista). Mirko ima i rođenu sestru Ljiljanu, koja je, kao i on, završila ekonomiju i živi u Beogradu.
Počeo je da radi u Rudarskom institutu u Beogradu, gde je bio deset godina. Potom prelazi u Ekonomski institut, gde je radio oko šest godina, da bi karijeru u narednih sedam godina nastavio u CES Meconu. Od 1998. do 2001. godine radi kao savetnik za ekonomska pitanja u Rudarskom institutu, a kasnije je kao konsultant za Svetsku banku radio u Pakistanu, Indiji i Turskoj. Od januara 2001. godine na mestu je zamenika ministra u Ministarstvu za privredu i privatizaciju Vlade Srbije. Potom je 2003–2004. direktor Agencije za privatizaciju. Bio je i specijalni savetnik u CEO Intercon Consalting/CES Mecon (2005. godine).
D. B.
Fizika vlasti: Zašto Vlada ne sme imati više od dvadeset članova
Pre više od mesec dana, tri fizičara istraživača pronašla su zavisnost kvaliteta političkih odluka od broja članova Vlade. U radu, objavljenom na ArXiv.org pod nazivom "To how many politicians should government be left?", Peter Klimek i Rudolf Hanel iz Grupe za istraživanje kompleksnih sistema na Medicinskom univerzitetu u Beču, zajedno sa Stefanom Tarnerom sa Instituta Santa Fe zaključili su da je optimalna veličina za telo koje upravlja državom – dvadeset članova. Taj rezultat nije povezan sa javnom potrošnjom i visokom cenom mnogočlane vlade, već samo sa mehanizmima koji su u pozadini kolektivnog donošenja odluka i sposobnošću grupe od dvadeset ljudi da zajednički donosi najpametnije odluke.
Uostalom, nije prvi put da se zaključuje kako je najpogodnije da kabinet ima baš dvadeset članova. Svojevremeno je britanski pomorski istoričar Siril Nortkot Parkinson (1909–1993), poznat po duhovitom zakonu da se "rad širi tako da popuni dostupno vreme", sredinom XX veka istraživao veličine britanskih kabineta od 1257. godine i došao do takozvanog koeficijenta neefikasnosti, po kome vlada postaje nesposobna za efikasno donošenje odluka kad je veća ili manja od kritičnog broja od 19-22 člana.
Klimek, Hanel i Tarner su prvo obavili empirijsko istraživanje. Na osnovu detaljnih i prilično pouzdanih podataka o sastavu svih vlada na svetu (koje je prikupila CIA za 2007. godinu) istraživači su odredili broj članova kabineta u 197 država. Ne obraćajući pažnju na formalne podele uloga i to što neki ministri vode dva ili više resora, brojali su isključivo ljude koji odlučuju. Ispostavilo se da se broj ministara u vladama kreće od pet do čak 54, ali da u većini zemalja vladu čini između 13 i 20 ljudi, a da nijedna vlada na svetu nema osam članova – ovaj broj se izbegava u poslednjih pola veka, a u istoriji je upamćeno da je osmočlani kabinet imao neslavni engleski kralj Čarls Prvi (1600–1649).
Kad su našli veličine vlada, trebalo je brojčano izmeriti koje su od njih najefikasnije. Klimek, Hanel i Tarner su se odlučili za parametre koji su univerzalni za sve države na svetu, a da pri tom ne uključuju nikakvu unapred zadatu zavisnost od veličine kabineta. Jedan takav pokazatelj je ocena društvenog razvoja (Human Development Indicator, HDI) koju vladama daje UNDP. Uz njih, korišćena su tri indikatora koje daje Svetska banka za političku stabilnost, slobodu govora i efikasnost vlasti. Kad je iz svih ovih indikatora isključen uticaj veličine zemlje, dobijene su zavisnosti uspešnosti vlada od broja članova. Pokazalo se da efikasnost vlade opada sa brojem ministara, a da je optimalna veličina kabineta – dvadeset ljudi.
Potom su Klimek, Hanel i Tarner napravili model koji objašnjava kako je to povezano sa procesom donošenja odluka i zašto je baš ta veličina garant dobrih odluka i pravog razvoja zemlje. Napravili su računarski model koji simulira grupno donošenje odluka u zavisnosti od veličine grupe. Ispostavilo se da se u grupi konsenzus teže dobija sa njenim povećanjem.
Dok raste veličina tela, raste i mogućnost da se ne dobije konsenzus i da se sve teže donose odluke. No, najzanimljivije je da se javlja kritična tačka – nagib zavisnosti za nedobijanje konsenzusa menja se kad broj čvorova postane upravo dvadeset. To ne zavisi od odluka koje grupa donosi, tako da one mogu biti i pogubne kad se suviše lako donose. Manji kabineti nemaju dovoljnu reprezentativnost u širokim narodnim masama i ne mogu da predstavljaju sve grupe i sve interese, dok sa povećanjem tog broja vlada postaje neefikasna i prespora.
S. Bubnjević
