Od početka sezone godišnjih odmora, vesti gotovo redovno počinju izveštajima o saobraćajnim nesrećama na putevima Srbije. Vidimo auto-kartu, označeni putni pravac, minijaturnu eksploziju na mestu nesreće i nakon toga snimak polupanih i isprevrtanih vozila. Zatim saznamo mračni bilans, a posle toga se vraćamo svakodnevnim temama – konstituisanju Skupštine, kursu evra i kreditima. Saobraćajne nezgode su u ovo doba godine vest samo ukoliko broj poginulih nadmaši prethodni rekord, ili ako u njima učestvuju poznate ličnosti, poput nesrećnog Ikodinovića, za čiji život se još bore u Novom Sadu. Broj sudara u Beogradu po ovoj vrućini se već broji desetinama, a zatim slede Ibarska, te niški i novosadski autoput. Očigledno naša divljačka vožnja sada postaje ludačka i izveštaji o žrtvama počinju da liče na brojke iz Bagdada u doba intenzivnih auto-bombi.

Ono što me kao gledaoca i vozača potpuno zbunjuje jeste činjenica da su televizije (apsolutno sve), ali i društvo u celini potpuno nespremni da se ovom temom ozbiljno bave. Zakon o bezbednosti nije promenjen, nema dugotrajne, ozbiljne i dosledne kampanje o sigurnoj vožnji, osim povremenih sponzorskih akcija. Uobičajeni izlaz TV urednika jeste da se nakon nesreće pojavi lice iz saobraćajne policije, lekar ili retko neko iz vlasti da bi, kako se to kaže, "identifikovali problem". Problem nas svakoga dana šamara, a mi smo kao društvo i mediji u fazi identifikacije.

Moram priznati da javne ličnosti nisu do sada učinile mnogo za promociju sigurnije vožnje – jer se u tabloidima i tabloidnim TV emisijama sa kikotanjem obično priznaje kako on/ona vole da nagaze svoje ljubimce do daske, pa ih onda zaustave panduri – pa ih prepoznaju – pa im progledaju kroz prste. Koliko ste samo puta čuli na televiziji ovakvu anegdotu? Niko se nikada nije ogradio od ovakve antikampanje.

Verujem da dugotrajna TV promocija sigurne vožnje u kombinaciji sa oštrim kaznama može da pokaže pozitivne promene. Spotovi u kojima se preporučuje sigurna vožnja moraju biti brutalno realistični, a kazne drakonske.

Kao primere mogu navesti TV kampanje u dve zemlje koje su česte turističke destinacije. Grčka je uvela ozbiljne kazne za saobraćajne prekršaje nakon godina sa tragičnim bilansima nastradalih u saobraćajnim nesrećama. Španska televizija svakoga dana u informativnim emisijama ima ozbiljan deo posvećen saobraćaju. Dakle nema koncepta – raport AMSS-a, već reporteri obrađuju aspekte sigurnosti u saobraćaju uz izveštavanje sa kritičnih tačaka i mesta nesreće. Čak je i Hrvatska sa puštanjem u promet famozne auto-ceste ka Primorju uvela neku vrstu opširnijeg pregleda saobraćaja.

Na španskoj televiziji sam gledao svakodnevne emisije koje nude praktične savete o bezbednosti vozačima i putnicima. Možda će vam zvučati glupo, ali dobićete savete šta je dobro jesti ili piti tokom vožnje po vrućini, kako voziti u koloni, kako pakovati prtljag, jer verovali ili ne – znatan broj nesreća se dešava zbog, recimo, zaklonjenog zadnjeg stakla, gde se natrpaju drangulije. Većina šofera u početku će pomisliti kako su to gluposti, ali verujte važno je čak i kako ste se obukli. Video sam, recimo, kakav je rizik vožnja u neadekvatnim papučama, ili kada je neko preterano odeven – kad prokuva čovek pre motora. Takođe, skreće se pažnja i majstorima nudistima – to su čike što voze goli, ili gluvonemi od raspičene muzike u kabini. Kako putovati sa bebom, kako sa decom, kako fiksirati stolice za decu, a da ne govorim o gorivu, kočenju, svetlima (uglu i jačini), dakle materijala ima za celo leto. Takođe, putnici su savršeni reporteri, koji sa lica mesta mogu poslati fotografije, snimke ili se javiti telefonom, brže od bilo koje TV ekipe.

Sve važne evropske putne linije imaju obično i radio gde vozači mogu čuti važne informacije. Iz mog dosadašnjeg iskustva sa našim radio-stanicama najvažnija informacija je obično broj i raspored patrola saobraćajne policije koje kontrolišu brzinu vozila.

Umesto svega ovoga, naši mediji se bave isključivo posledicama saobraćajnog haosa, kada se priča razvodnjava i prenosi u bolnicu (Ikodinović) ili sudnicu (Zablaćanski). Tada je po pravilu već kasno.