Sigurno nijedna rubrika u listu "Vreme" nije nailazila na toliko nerazumevanje i osporavanje kao što je to slučaj sa dvema stranicama stripa između "Pošte" i "Vremena uživanja" koje od 2003. redovno puni Saša Rakezić, čitaocima poznatiji kao Aleksandar Zograf. Najpre se u samoj redakciji vodila žustra polemika o tome da li u ozbiljnom političkom magazinu kao što je "Vreme" uopšte treba odvojiti toliko prostora za strip, a posebno takav čiji sadržaj ne korespondira direktno sa temama kojima se novine najčešće bave. Odmah zatim, nakon što su prve table ipak krenule, počeli su da stižu komentari čitalaca u rasponu od "Šta vam je sad ovo?" do "Zar niste mogli da nađete nekog ko ume da crta?". Danas, posle pet godina, Zografovi stripovi su se ustalili kao neizbrisiv deo vizuelnog identiteta "Vremena", a oni kojima još nije jasno o čemu se tu radi, kao i oni koji žele dublji uvid u proces nastanka Zografovih radova, preporučujemo izložbu koja će sledećih mesec i po dana biti postavljena u galeriji Magacin u Ulici Kraljevića Marka u Beogradu.

S druge strane, onima koji popreko gledaju na strip uopšte, a na Zografa posebno, verovatno neće mnogo značiti ako kažemo da je reč o umetniku koji je dobio mnoštvo svetskih nagrada, sa više od trideset albuma na nekoliko jezika: stripovi objavljeni u "Vremenu" dosad su u vidu albuma objavljeni u Francuskoj, Italiji i Hrvatskoj, ali nažalost, još ne i u Srbiji. Sem toga, naišao je na nepodeljeno oduševljenje kritičara, koji u njegovom crtežu prepoznaju nešto od genijalnosti Vindzora Mekeja i Džordža Herimana, a u naraciji nalaze tragove Vitolda Gombroviča i Kafke. Stoga postavka u Magacinu, koja nije ni prva ni najveća samostalna izložba ovog autora, ali jeste jedinstvena po koncepciji, predstavlja neponovljivu priliku, slobodno se može reći, za upoznavanje jednog od najznačajnih srpskih umetnika na prelazu prošlog i ovog veka.

Izložba, koju je osmislio Dragan Ambrozić (takođe redovni saradnik "Vremena"), najvećim delom se sastoji od radova koje su naši čitaoci već imali prilike da vide, ali uz izvesne dodatke: pored originalnih tabli na zidovima galerije, pred posetiocima se nalaze konkretni predmeti koji su Zografu poslužili kao inspiracija, od starih razglednica i sitnica napabirčenih po buvljim pijacama do artefakata pokupljenih sa raznih arheoloških lokacija. Jedan od tih predmeta – ikonu pronađenu u napuštenoj kući u mestu Krivi Vir u istočnoj Srbiji – autor je slučajno otkrio dan pre otvaranja izložbe, vraćajući se sa izleta u Gamzigrad, i mada se ona još nije uselila u strip, nema sumnje da ćete je videti u nekom od njegovih budućih radova.

Zograf je, dakle, pasionirani sakupljač svega i svačega, s tim što se njegovi motivi suštinski razlikuju od onih koje obično prepoznajemo kod kolekcionara. Kao što je Zoran Đukanović još pre nekoliko godina napisao na stranicama ovih novina: "Redovnim hodočašće(nje)m po buvljim pijacama Zograf na sebi svojstven meditativni način otkopava zaboravljena blaga, zaboravljene trenutke običnih postojanja. No, običnost i neobičnost najvarljivije su kategorije svekolike izražajnosti, a najvarljivije su upravo kod onih koji zasluže titulu majstora. I jedna važna napomena o vrsti autorovih naklonosti. Majstor Zograf kaže – kupujem samo jeftine stvari pošto se gadim kulture bogatih kolekcionara i preprodavaca."

Posebno mesto među tim predmetima zauzimaju stare fotografije, koje Zograf koristi kao krhke mostove prema zapretenom području sopstvenog uma, onom koji je, kako bi rekao V. B. Jejts, postojao i pre stvaranja sveta. "Možda je prednost što, za razliku od drugih koji su nekad čuvali te fotografije, ja sve to mogu da posmatram sa udaljenosti ne kao nekakav ‘sentimentalni zapis’, već kao valjda ‘umetničko delo’", kaže Zograf. Povremene neverovatne podudarnosti koje se prilikom tih traganja dešavaju – na primer, fotografija samog autora kao malog deteta otkrivena na pančevačkom buvljaku, ili pedesetak godina stara slika na kojoj se dva nepoznata mladića blesave na potpuno identičan način kao Zograf i njegov drug iz mladosti na mnogo skorijoj fotografiji – daleko su od toga da budu puke slučajnosti: to su diskretni signali podrške i ohrabrenja upućeni umetniku "sa one strane" pojavnog sveta.

Takođe nije nimalo slučajno što je Zografu, kada je pre nekoliko godina primljen u Svetsko udruženje Indijanaca, dodeljeno ime Dream Watcher, koje se sa engleskog može prevesti na dva načina: kao Posmatrač (ili kao Čuvar) Snova. To je zato što, i pored svega izloženog, glavni izvori Zografove inspiracije nisu predmeti, pa čak ni neobični doživljaji sa dalekih putovanja – a Zograf je, otkad je stekao izvesnu svetsku slavu, postao i strastan putnik – već ono slabo omeđeno područje između budnog i svesnog uma. Ta zona, kao što je umetnik sa ne malim čuđenjem otkrio već kao zreo autor, ima svoje naučno ime: stanje hipnagogije. "To je stanje u koje ulazimo pre nego što sasvim utonemo u san, ili pre nego što se probudimo, koje je drugačije od snova u REM fazi", objasnio je Zograf u intervjuu Krisu Lenijeru, uoči izložbe koju je 2003. postavio u Lisabonu. "Neki teoretičari ga nazivaju ‘zona sumraka’, a naša svest vidi nešto što je više nalik na seriju slajdova, nego na ‘filmove’ koje gledamo u dubokom snu. Moram da dodam da neke od mojih hipnagogičkih halucinacija uopšte nisu vizuelne, već su taktilne ili zvučne, a ponekad vidim i kratke filmske sekvence… Sakupio sam na stotine crteža zasnovanih na tim vizijama. Moja supruga se više ne čudi kad vidi kako se naglo budim iz dremeža, grabim blokče i skiciram nešto što sam pre nekoliko trenutaka video u polusnu. Ponekad od toga nastanu dva-tri kadra, a ponekad cele strane čudnih stripova koji su i meni samom misteriozni."

To je, znači, ono što Zograf radi: on se poput stalkera iz istoimenog filma Tarkovskog otiskuje u slabo istražene pogranične predele i odatle se vraća sa zbirkom čudesnih predmeta koji svedoče o postojanju prostorno i vremenski dalekih svetova i bića, a koji ipak dotiču nešto duboko u svakom od nas. I opet kao stalker, on to čini za praktično ništavnu nagradu (skroman honorar ili poziv na festival stripa negde u inostranstvu), a uz popriličan lični rizik, jer mnogi se sa izleta u ovu zonu uma nikada nisu vratili.