Trećeg juna 1968. ujutru poslalo me je na specijalistički pregled zbog "mladalačkog šuma" na srcu.

Majstor iz autobusa stao je negde kod novobeogradske opštine. Dalje se nije moglo: na železničkom nasipu i kod podvožnjaka stajala je policija, ne baš zaposlena, više onako. Prelazeći peške, zaobilazno, mogla se videti u ono vreme nezamisliva slika brda cipela, čarapa, ostavljenih torbica… U ogromnim količinama, ili je samo tako izgledalo.

To jutro vojni kardiolog mi je saopštio dijagnozu "nije to ništa, proći će" i upisao "sposoban".

Podvožnjak sam ponovo video kad su ga bageri iskopali iz peska gotovo tri decenije posle, pri gradnji novobeogradskog YU biznis centra, lokalno poznatijeg kao "Crvenkapa". Nekako, ličio je na fosilnu školjku.

Ideju da ga, pleksiglasom pokrivenog zajedno sa zgradom SIV-a, ostave na novobeogradskom pesku i naplaćuju ulaz kao u muzej – nisam nikada ostvario.