Kome se nije desilo da zove neku službu i da mu se niko živi ne odaziva? Nakon par sati okreneš 988, automat ti osam puta kaže da su svi operateri zauzeti, deveti put dobiješ operatera i dođe ti da ga pitaš ne ono što si hteo (da li ona neprobojna tvrđava od državne ustanove ima još koji broj), nego bi da ga ni krivog ni dužnog saletiš: "Je li, majke ti, koliko ima vas operatera kad ste stalno tako zauzeti!?"

U Srbiji svakog dana uprazno zvrji 123.456 telefona u državnim ustanovama, bankama, železničkim stanicama, aerodromima, domovima zdravlja, elektrodistribucijama… Činovništvo nerado razgovoru deli se na dve grupe, jedni utišaju zvono i obezbede si spokoistvie na radnom mestu, druga grupa, da ne kažem druga škola, odloži podignutu slušalicu ostavljajuć građanstvo u zabludi da je broj bog zna kako zauzet, pa kakav je to razgovor koji se nikad ne prekida, pita se građanin zaintačen da ne ode na lice mesta nego da se obavesti telefonom oko čijeg se pronalaženja Mihailo Pupin onoliko pokidao.

Po mom proračunu PTT usled mrzovolje i osionosti činovništva svake godine gubi između jedanaest i trinaest miliona evra: broj nedogođenih razgovora koji bi u proseku trajali devedeset sekundi pomnožite sa cenom impulsa (trećina poziva bila bi iz međugradske mreže, svaki četvrti poziv bio bi poziv sa mobilnog telefona) i videćete sami.

Idemo dalje. Zbog nepodizanja slušalice u Srbiji se godišnje izgubi 9.876.543,21 sat, potroši se 12.345 barela naftnih derivata; svaku devetnaestu saobraćajku izazove osoba koja je u nemoćnom besu odlučila da se odveze na lice mesta (i ne više da pita kad ide taj i taj autobus nego da svojim očima pogleda tajanstveni ofis i stvorenje neverovatno koje ne zna se šta radi ako je uopšte i tamo).

One koji nisu telefonom doznali ništa nego su ka nadleštvu ili stanici krenuli nogu pred nogu poređaj u jednu kolonu – dobićeš čitav egzodus.

&

Pre nekoliko godina patentirao sam trubomer, merač vremena provedenog u pritiskanju autobomobilske sirene, MUP-u i Ministarstvu zdravlja predložio sam da osobi koja je trubeći premašila zakonom propisanu granicu oduzme vozačku dozvolu na godinu dana. Dopuštena kvota trubljenja između dva tehnička pregleda je dvadeset dva minuta, ispostavilo se da ste na sireni proveli dva i po sata, molim vas, pa vi ne vozite, vi režite na sugrađane, lečite svoju poremećenu psihu načinom koji zagađuje sredinu, bacate u još veću nervozu nesigurne i mlade vozače, možete da registrujete vozilo, jer je ispravno, ali vi niste ispravni i dozvola vam se oduzima!

E, po uzoru na ovaj izum, tu crnu kutiju koja snima poremećenost vozačevog uma, ja bih da se reformiše telefonija: o svim telefonima u ma kojoj javnoj ustanovi svaki zainteresovani građanin ima pravo da retroaktivno dozna sve! Zovem železničku stanicu, opštinu, autobusku stanicu, aerodrom, svejedno, i niko mi se ne odaziva, ali ja sutradan imam pravo da pitam: koliko je juče telefonskih razgovora obavio taj ko je bio dežuran? koliko razgovora otpada na received calls, koliko na dialled calls? Dalje: i ti sa kojima je službeno lice divanilo ko su – familija, svojta, davaoci oglasa? Ili su anonimni potencijalni klijenti kao ja što sam, samo su imali više sreće?!

Može biti da kompanije i državne ustanove znaju koliko su obaveštenja njihovi nameštenici pružili telefonom, ali zašto ne bi i mušterija mogla makar naknadno da ustanovi zbog čega nije doprla do mitološkog stvora na centrali! Treba li tu cepidlačku uslugu posebno da platim?! Platiću je, kao što plaćam listing, jer je to kod nas luksuz. Na zapadu je listing besplatan i prirodan, baš kao račun iz samousluge. A milion stvari tamo možeš da obaviš telefonom. Student se telefonom, pritiskajući odgovarajuće brojeve na telefonskoj tastaturi, upisuje na koji mu drago kurs, pri čemu ni to ne plaća ako zove iz kampusa. Naš student mora lično da dođe, lično mora da stoji u redu i lično mora da plati prijavljivanje svakog ispita (što je namet koji bi trebalo ukinuti! ah, da sam sada student, kako bih buntovan bio!)! Uostalom, nekorišćenje telefona za komunikaciju sa studentima donosi našem univerzitetu ogromnu dobit, a ovo je studija o telefonima na kojima svi gube – osim možda onoga kome je taj telefon osnovna alatka!

Dođe mi da sad odem na stanicu i da sa mobilnog zovem obaveštenja, da se osvedočim zvoni li igde išta i hoće li se iko mašiti slušalice, barem da je podigne i neoslušnutu opet zalupi. Sa bankom sam već obavio naučni opit: uđem u njihov mermer-hol, krišom pozovem broj koji su mi dali, moja mi slušalica govori da telefon zvoni, slobodno uvo veli da ne čuje ništa, oči isto ne vide da se iko laća slušalice…

Da sam kojim slučajem pošta, kakav bih doušnik i huškač bio! Hranilac mnoge porodice možda bi bio i otpušten! Uočim da služba obaveštenja tu i tu ima slab promet. Imam naravno direktorov broj, halo, druže direktore, PTT ovde, kojim dobrom, evo kojim: vaša službenica koja treba da daje obaveštenja primila je u maju samo osam poziva! Time što potencijalne putnike nije izveštavala o redu vožnje samo u tom mesecu oštetila je preduzeće za cirka sto hiljada dinara (direktori vole reč "cirka"), mogu moji saradnici da vam izračunaju tačno taj vaš gubitak, šta kažete, šta se mene tiče učinak vaših zaposlenih? Kako da me se ne tiče, pa svi ti koji uzalud vrte vaš broj mušterije su PTT-a! Mi smo životno zainteresovani i da ljudi zovu i da im se na pozive odgovara! Ako vam telefonski broj nije potreban, slobodno ga odjavite, ima ko jedva čeka, kod vas je, kako ono beše u Svetom pismu, da, mnogo zvanih, malo odazvanih!