1. Moji još obrađuju svu zemlju, imaju marvu, taj rad ih i održava…

Ovo sam čuo ne znam od koga, inače bih mu se obratio, ako je još živ, da malo porazgovaramo o toj mudroliji. Dakle, kad nisi do svoje sredovečnosti zaradio toliko novaca da ostarele roditelje šalješ malo u banju, malo na posedak kod rodbine (koja se osula i udaljila, ali koja još uvek ima nekoliko pripadnika radih gostima), nego ono što zaradiš trošiš na vlastito kostiranje i kiriju, jer nemaš ni stan usled čega se seliš od nemila do nedraga i praviš od toga bedne anegdote, kad upropastiš godine i godine tebe, onda ti kao melem legnu reči koje je neki isto tako nikakav sin smislio za svoje roditelje: taj ih rad valjda i održava… Jeste da oboje imaju išijas, da ih krsta bole, vidiš da ti otac jedva silazi sa traktora, da je naviljak sena koji nosi u štalu sve manji, da mu je hod sve sporiji i sve asimetričniji, mama ne može više da razvlači testo preko kuhinjskog stola nego kupuje kore, prsti su joj iskrivljeni od muže krava, ali zamisli kako bi bilo još da ne rade, nego ih taj rad održava…

Sad vidim kako je lepo biti održan: moji vršnjaci "ladom nivom" odlaze na Tamiš gde pecaju i zagađuju čovekovu sredinu toliko da se čoveku, tj. meni, smuče i obala i reka (miris paprati se jedini nije promenio za pedeset godina, i vetar u krošnjama topola ako zažmuriš), a ja još pevam pijancima koji prete da će ukoliko uskoro ne pređemo na neku rumbu iz Harisovog opusa oni zaspati. Ili se grbim nad tastaturom lupajući glavu šta bi pretplatnici voleli da pročitaju u ligeštulima, kafićima ili u stanovima koje su otkupili i okitili ih klimama (iz tzv. uređaja na ulicu cure bale kao iz ustiju slaboumnika, tako da slučajni prolaznik bolje neka otvori četvore oči kako mu na sladoled ne bi kanuo nusprodukt boljeg života). Kad bih imao ogromnu penziju počeo bih ili da pijem, ili da stalno raspaljujem neki roštilj, ili bih se odao putovanjima gde bih se na egzotičnom ostrvu šlogirao a šaman ne bi usled jezičke barijere mogao da mi pomogne, ovako sam bezbedan, u kondiciji, ovaj rad me baš održava…

2. Od muzike se ne živi

Išao sam u drugi razred kad je moj učitelj M. V. (nije Miloš Vasić) na čas doveo svog novog kolegu i meni zapovedio da otpevam neku pesmu. Odbio sam rekavši da nemamo muzičko, učitelj me je za zuluf koji mu beše bliži odigao sa skamije pokazavši da raspored časova nije tako važan kao raspored moći, novi učitelj (D.) nije me uzeo u zaštitu, te sam kroza suze i bes nemoćni otpevao dve strofe Moj konjiću, laki lagani. Uspomena na poniženje i na pravedni otpor u kojem nisam istrajao prati me evo do danas. Pet ili šest godina nakon nemilog događaja u svojstvu inspektora pojaviće se direktor zrenjaninske muzičke škole prezimenom Kirćanski (kao da bi i sama škola mogla tako da se zove: Slavenski, Stravinski, Kirćanski…); čuvši kako sviram (harmoniku: Melodija-Tango, 80 bas.), predložio je da se nakon kraćeg kursa koji bi mi on upriličio upišem pravo u srednju muzičku školu. Avaj, ja sam od nekoga koga isto sad ne mogu da se setim pa samim tim ne mogu ni da ga nađem čuo (tačno se sećam gde: preko puta crkve): "Drži se ti gimnazije. Od muzike se ne živi." Kako neko dete može da bude tako glupavo i šta se meni dopalo u tom apodiktičkom sudu?!

Nisam se nikad pojavio pred Kirćanskim koga mi je Alah poslao kao Muji čamac. U muzici sam manje-više dosegao ono što samouk stvor može da dosegne, kao član KUD-a pa kao član osamostaljenog septeta proputovao sam još neujedinjenu Evropu, u Šefildu sam kupio đubretarac koji nisam imao u doba kad sam ga smatrao vrhuncem elegancije, ali i da nisam ništa zaradio kao muzikant, i da nisam istamburao taj đubretarac, zar nije trebalo a priori da kažem: "Šta lupetaš ti! Od muzike kao i od svega drugog neko živi, neko ne živi. Ja ću muziku dobro da upoznam, ima da naučim štošta i o harmoniji, i o kontrapunktu, i o prstoredu za nekoliko nesrodnih instrumenata, školovaću glas, pevaću glatko tri i po oktave i neće mi se ni u jednom registru boja menjati! Koliko sutra upisaći se u muzičku školu, korisnije je svirati skale nego slušati ovu tvoju bedastoću!"

Ono što me sada tišti nije toliko prokl. pristojnost (koja mi ne dopušta da ljudima kažem ono glavno što mi prolazi kroz glavu), postiđuje me to što mi je rečenica pala kao deja vu, bio sam srećan što mi se vratila!

U postiđujućem opštem mestu br. 1 reč je, dabome, o potkupljivosti uma, o njegovoj upravo gnusnoj sposobnosti da se zavara i umiri tvrdnjom koja ga nije dostojna, br. 2 je nekoristoljubiva lakovernost, čista glupavost kojoj se ne vidi ni poreklo ni svrha. Uh. Radije se sećam predškolskog sebe i rasprava sa Miletom, komšijom četiri godine starijim od mene i samim tim naučno kudikamo naprednijim…

Heliocentričnoj teoriji usprotivio sam se kao najzadrtiji član Sv. Inkvizicije, Mile je strpljivo pobijao moje argumente (jeste tvoja kuća i noću naspram moje, ali to je zato što se i moja i tvoja kuća okreću, i ceo Farkaždin, pruga se okreće, stanica, obadve vekternice, ali zdravo sporo pa izgleda kao da se ništa ni ne okreće), bio sam pobeđen, ali sam barem pokušao da shvatim kako stvari stoje. Napokon sam (mesec dana posle Mileta i tridesetak godina pre Vatikana) priznao da se Sunce nema rašta svakog bogovetnog jutra izdizati iznad morske trske, endemske vrste primivše se samo u baba-Julinoj bašti (a od koje smo trske pravila udila, tj. štapove za pecanje); samim tim nije imalo potrebe ni da zalazi na utrinama iza kojih se za vedrih dana belasao toranj perleske crkve.