Milan Gorjanc: Od Kipra do Kosova i Čada

Za razliku od Srbije, Slovenija ima bogata iskustva u učestvovanju u mirovnim misijama, počev od 1997. godine na Kipru. To je bilo turističko putovanje. Svi ministri su odmah otrčali dole da posete te vojnike, jer je bila dobra atmosfera, sunčalo se po ceo dan, između Turaka i Grka je bio mir… No, sledeća misija je bila Albanija. Tamo je otišla sanitetska ekipa. Tu smo imali problema naći lekara, jer niko nije hteo da ide. Na kraju smo jedva našli lekara koji je bio u JNA i pristao da ode. Pripreme za Albaniju su trajale mesec dana. Čak je u vojnom školstvu napravljen brzi kurs albanskog jezika, gde je većina naučila bar neke osnovne fraze. Imali smo i slovenačkog oficira albanskog porekla, koji ih je učio.

S ulaskom u Partnerstvo za mir, zadaci su postali odgovorniji. Na red je došla Bosna, prvo s vodom vojne policije pod italijanskom komandom, a onda s četom pod portugalskom komandom. No, kada smo ušli u NATO, došli su ozbiljni zadaci. Jedan od njih je Kosovo. Ta misija je počela još ranije, ali više u fazi posmatranja od strane oficira u raznim komandama. Kad smo ušli u NATO, tamo je prvo otišla četa, pa bataljon. Sada su tamo gotovo dve čete, oko 360 vojnika.

Druga velika misija je Avganistan. U Avganistanu se stalno pojavljuju novi zadaci, mada je i prva misija tamo bila jako opasna. Momci koji su tamo otišli bili su pripremljeni za dubinsko izviđanje. Međutim, pošto je bilo oštrih reakcija u slovenačkoj javnosti, oni nisu angažovani za stvarno dubinsko izviđanje, ali jesu za patroliranje. Sadašnje dve smene su uglavnom stražari. Čuvaju bazu. Kažu da gotovo da nema nedelje a da se zastava ne spusti na pola koplja za nekog poginulog vojnika u Avganistanu, tako da je ta misija dosta opasna.

Pre dve godine su nas zamolili za Irak. Poslali smo četiri čoveka. Reakcija na to u Sloveniji je bila velika, tako da su sad tamo samo dvojica. Sada se ide u slabo poznatu, opasnu misiju u Čadu, gde faktički nije postignut dogovor sa stranama o potpunom primirju i postavlja se pitanje šta će biti.

Činjenica je da su ljudi koji idu u te misije u početku odlazili dobrovoljno. Više nije tako. Za Irak se, na primer, tražio major sa odgovarajućim kvalifikacijama. Dobrovoljca nije bilo, pa su jednom majoru naredili da ode. Sada se, dakle, odlazak u misiju svodi na naređenje, koje vojnici moraju da poslušaju jer su potpisali ugovor.

Ljudima se to ne dopada i nama je već pri odlasku na Kosovo više od 90 ljudi najavilo istupanje, odnosno prekid ugovora odmah po završetku misije. Portparol Ministarstva odbrane je zvanično rekao da ih je odustalo 25, ali nezvanično – više od šezdeset ljudi je odustalo od dalje službe i napustilo vojsku.

Slovenački vojnici su u Bosnu rado išli iz banalnog razloga – poznaju jezik. Tada su helikopterima organizovano prevoženi u Sloveniju na odmor, a usput se na pijaci "Arizona" ili negde drugde kupovala jeftina roba, tako da su momci bili jako zainteresovani. Ti prvi kontingenti su imali povišen koeficijent. Sada je, na primer, koeficijent sedam, što znači sedam puta veća plata nego kod kuće. Međutim, interes više nije ni nalik onome kakav je bio u početku.

Ipak, moram reći jednu stvar: možda NATO ne traži toliko od nas koliko mi nudimo. Evo jednog primera. Na sastanku u Briselu svojevremeno je bilo postavljeno pitanje ko će obezbediti transportnu četu za Kosovo. Jedan naš oficir je odgovorio: "Slovenija." I, šta je posle bilo? Trebalo je kupiti deset kamiona kod Nemaca, onih velikih "manova", jer mi takvih svojih kamiona za te potrebe nismo imali. Ta prevelika želja da se ističemo u NATO-u je, pre svega, stvar politike. Vojska nema ni te snage, niti moći, niti volje da kaže da nešto nije u stanju da izvrši. Mislim da će odgovorni i kod nas morati malo da sednu i razmisle, posebno ako ne bude više dovoljno vojnika za te misije.

Kada je u pitanju međusobna vojna saradnja u regionu, dosta dobro se radilo u Bosni, i to sa svim stranama. Čak mogu da kažem da su oni koji su se nalazili na teritoriji Republike Srpske bili nekako zadovoljniji od onih koji su bili u Federaciji. Doduše, nisu toliko bili okolo, osim onih koji su bili na području Tuzle i u Sarajevu. Što se tiče Kosova, tamo je problem jezik, jer Albanci neće da govore srpski, a naši ne znaju albanski, plaše se da progovore srpski, tako da se sporazumevaju na engleskom – a Albanci ne znaju engleski. U Avganistanu nema nikakve saradnje sa stanovništvom, jer je jezik najveći problem. Međutim, u medijima nema nikakvih zapisa ili reči o tome da naši s nekim sarađuju, jer oni uglavnom izvršavaju naređenja Italijana.

Igor Tabak: Terenski dodaci i druge koristi

Za razliku od Slovenije, u Hrvatskoj vlada popriličan interes za Avganistan, zato što ta misija nosi velike terenske dodatke. Osim toga, ovo je jedna od retkih misija u kojoj se mlad čovek u NATO lancu može staviti u zapovednu situaciju. To je posebno primamljivo mladim ljudima koji su završili školovanje u SAD, gde je veliki naglasak stavljen na izvođenje dužnosti na terenu. Po tom pitanju mi zapravo nemamo problema s manjkom ljudi za misije.

Postoji razlika između misija u koje ide vojska, misija koje šalje država i misija u koje idu policija i neko od državnih službenika, diplomate na primer. Vojska podleže saborskoj kontroli. Za bilo kakvo raspoređivanje hrvatske vojske traži se dozvola i pristanak Sabora, dok ove druge misije vlada može da šalje po želji. Time je Hrvatska, recimo, indirektno učestvovala u ovoj situaciji oko Iraka, tako što je hrvatska policija u Jordanu obučavala iračke policajce.

Hrvatska učestvuje u trinaest misija Ujedinjenih nacija, između ostalog i u famoznom Avganistanu. Ove misije počele su, ako se ne varam, krajem devedesetih. Od trinaest sad aktivnih mislim da su dve ili tri u međuvremenu završene. Tu većinom idu naši posmatrači.

Priprema kadra se odvija u centrima za obuku gde se drže tečajevi sa međunarodnim atestima. Prema tome, obučavamo i vojsku drugih zemalja. U principu, šalju se namenski sastavi, posebno u Avganistan. Hrvatska je u Avganistanu do kraja prošle godine imala oko dvesta ljudi. Taj broj je varirao, zavisno od ritma rotacija, ali je dvesta ljudi granica. Ove godine će hrvatskim trupama u Avganistanu biti dodato još sto ljudi. Do sto ljudi će biti poslato i na Golan, verovatno negde pred leto. Ipak, Avganistan je za Hrvatsku najveća misija. Naš kontingent u Avganistanu nije jedinstven. On je rascepkan na dosta različitih delova i u njegovom sastavu je i vojna policija koja je otišla prva i koja učestvuje u obezbeđenju Kabula i nekih važnih ljudi. Osim toga, Hrvatska ima dosta pešadinaca na severu. Ako se ne varam, Kabul je danas pod Francuzima, a sever je čvrsto pod Nemcima s kojima smo krenuli u Avganistan. Onde imamo četu pešadije koja obezbeđuje veliki kamp kod Mazar el Šarifa.

Na severu Avganistana, mislim da je reč o Hajdebadu, Hrvatska ima i policijsku misiju i nekoliko diplomata. Na tom području ima i vojnih komponenata – s jedne strane su timovi za obuku avganistanske narodne armije, a s druge timovi kakve je Slovenija slala, zaduženi za dubinsko izviđanje. Hrvatski vojnici su poslednjih godina stvarno radili dubinsko izviđanje i to rade i dalje.

Što se obuke tiče, to je trebalo biti jedna prilično nedvosmislena stvar, a podigla je možda najviše prašine. U pitanju je obuka mentorisanjem – tim pripadnika naših oružanih snaga se pridodaje avganistanskoj pukovniji koja time bude ojačana, pa se onda radi obuka u hodu, na terenu. Hrvatski mediji su bili jako začuđeni kada se jedan naš mentorski tim našao u Kandaharu, usred borbenih delovanja, gde je bilo i ranjavanja, srećom ne teških. I onda je obuka mentorisanjem na terenu privremeno smanjena.

Tu dolazimo do pitanja statusa tih raznih saveznika u misiji u Avganistanu, a to je misija koja ima malo kompleksniji pravni status. Ona je pod mandatom UN-a, ali je pod operativnim zapovedništvom NATO-a, što u principu znači da se operativno primenjuju NATO pravila i procedure. U odlučivanju o slanju takve misije, ostale učesnice se pitaju za granice do kojih žele ići. Nemačka je odlučila da ne idu u borbene misije, nego da budu na severu zemlje šta god taj sever bio, budući da se situacija menjala. Hrvatska nije postavila granice. Dakle, u trenutku kad se naši faktički nađu na terenu pod zapovedništvom nadređenog, ide se kud se mora. Srećom, do sada nismo bili u otvorenim čistim borbenim akcijama. Međutim, po trenutnom pravnom stanju nema nikakvih prepreka da u takve akcije idemo.

Ipak, trebalo bi napraviti razliku između hrvatskih misija pod UN-om i misije u Avganistanu. U Hrvatskoj se poslednjih godina dosta stvari oko vojske svodi na novce. Misije UN-a plaća UN, a NATO misije plaćate sami. Time zapravo naš Avganistan ne samo da vuče najviše ljudi koje imamo napolju, nego ujedno predstavlja i najveći deo troškova naših misija koje će iduće godine koštati oko 40 miliona evra, ne računajući skrivene troškove. Koju korist je Hrvatska do sada imala od učestvovanja u mirovnim misijama? Učešće u mirovnoj misiji u Avganistanu je jako uticalo na procedure rada naših kontingenata. I, u principu, Avganistan nam je poprilično dobro došao. S jedne strane, odlazak u Avganistan pod NATO zapovedništvom doneo nam je pluseve pri priključivanju NATO-u, poprilično nas je naterao da pazimo na opremu, ponovo smo počeli aktivno da se bavimo bespilotnim letelicama, što je nakon rata jedno vreme bilo potisnuto, operativno sarađujemo sa NATO-om na terenu, što znači da smo kao saveznik dobili pristup nekim bazama i sistemima razmene podataka i sve to će se do kraja formalizovati našim članstvom.

Aleksandar Radić: Plata s čvarcima

U srpskoj javnosti, koja je bila tradicionalno naklonjena vojsci, postoji ubeđenje kako je vojska pre ratova bila jako privilegovana, pošto je dobijala velike plate. To nisu bile loše plate, ali nisu ni bitno odskakale od ostalih ni omogućavale da se postigne neki visoki standard. Ipak, postojala je uljuljkanost u taj neki zajednički naziv standarda. Mislim da je izlišno da ja govorim o tome kolika je vojna plata u Srbiji, jer postoji zvaničan podatak. U svakom slučaju, ta plata je, po mišljenju većine pripadnika vojske – loša. Za april treba da usledi naredna povišica od desetak procenata. Ali, do sada je bio problem debalans. Oficiri, koliko god da su nezadovoljni platama, bili su dosta privilegovaniji u odnosu na, recimo, profesionalne vojnike. S jedne strane, doneta je odluka da se ide u profesionalizaciju vojske, što podrazumeva da treba primiti vrlo ozbiljan broj ljudi – 1500, kasnije još više. Ti ljudi bi u vojsci trebalo da grade karijeru, a nudi im se jako malo. Nedefinisana je njihova dugoročna karijera i oni mogu da produžuju ugovore zaključno sa 35. godinom života onda odlaze u rashod i prepušteni su sami sebi na jedan socijalno prilično otvoren način. S druge strane, njihove plate su najniže.

Stručnjaci svih profila su bili slabo motivisani za službu u vojsci, jer su u unutrašnjoj socijalnoj lestvici bili manje vrednovani nego pripadnici aktivnog kadra. Razlog je što je u većini naučnih i istraživačkih ustanova uslov bio da na svim komandnim i vodećim dužnostima budu ljudi koji su aktivni oficiri. I onda se dešavala apsurdna situacija da aktivni oficir, zato što ima neku specijalnost, može da vodi taj posao, a da zapravo možda i nije toliko kompetentan i da je nadređen stručnjacima koji su civili na službi u vojsci, stručno mnogo kompetentniji. Nije lako osloboditi se tih navika i onda se dešava, kada se vojska pohvali sa prosecima plata, da shvatite kako je prosečna oficirska plata za oficira, kapetana, viša nego plata doktora nauka koji je civil na službi u vojsci. To su neki problemi koji se sada pokušavaju rešiti.

Ostoja Barašin: Status, funkcija i razne plate

Već sam rekao – kakva država, takva i vojska, tako da se i u ovom socijalnom trenutku odražava komplikovana situacija. Svakako, u Bosni i Hercegovini imate nekoliko kategorija i, generalno gledano, sve su u prilično nezavidnoj situaciji. Postoji Zakon o vojsci i Zakon o odbrani, odnosno Zakon o službi u oružanim snagama u Bosni i Hercegovini i Zakon o odbrani, koji definišu status u svakom pogledu – zdravstveni, socijalni, penzioni i tako dalje. Međutim, ti zakoni su više zbir definicija određenog statusnog značaja nego što oni istinski određuju status.

Problem imaju pripadnici vojske koji su ostali u aktivnoj službi nakon prestanka entitetskih i prelaska vojske na državni status. Te plate su, prema podacima kojima raspolažem, u rasponu od 500 konvertibilnih maraka koliko prima profesionalni vojnik do 3500 koliko imaju nosioci najviših funkcija u vojsci. To je komandant zajedničkog štaba i neki ljudi koji imaju neki status, Predsedništvo ili ministar odbrane. Disproporcije su velike. Te razlike postoje čak i u generalskom koru, zavisno od toga ko je na kojoj funkciji. Na primer, komandant brigade ima oko 1500 konvertibilnih maraka, a funkcioneri u zajedničkom štabu mogu dostići i do 3500 konvertibilnih maraka.

Ovih dana u Bosni i Hercegovini je aktuelno donošenje zakona koji bi definisao plate državnih službenika. Taj zakon podrazumeva definisanje svih plata zaposlenih koji su na budžetu. Međutim, zbog znatnog povećanja plata izbornih državnih funkcionera – poslanika, ministara i onih koji učestvuju u izbornom procesu – podigla se ogromna bura. Tako da se sad pitanje plata uređuje nekakvim privremenim uredbama, odredbama i tako dalje, ali pitanje plata ne samo vojnika već i državnih službenika – sistemski nije rešeno.

Milan Gorjanc: Malo, ali za sve

U Sloveniji se profesionalni vojnici tretiraju kao radnici u državnoj upravi. Imaju jednaka prava kao svi drugi radnici državne uprave, a to znači da imaju male plate. Na drugoj strani, imaju sve dodatke koje ima radnik u državnoj upravi, ali ih ministarstvo ne isplaćuje. Prekovremeni rad se teško naplaćuje, a rad na terenu sve manje i manje.

Ne mogu reći kolike su plate najviših vojnih činova. Prvo, ne znam jer je to tajna. Drugo, čak i kada bih znao, po zakonu ne bih smeo reći jer bih time povredio pravo zaštite ličnih podataka. Kolika je plata načelnika Generalštaba, ne znam. Ne mogu ni da pretpostavim.

Obično vojno lice, međutim, ima platu od oko 200.000 tolara. To je, otprilike, oko 800 evra sa svim dodacima, ispod proseka, jer prosečna plata u Sloveniji sad iznosi oko 1800, a najniža 860 evra.

Igor Tabak: Javno, ali neprivlačno

Za razliku od Slovenije, kod nas su plate najviših oficira – javne informacije. Iz liste imovinskih kartona može se videti da hrvatski načelnik glavnog stožera ima platu u visini od oko 2000 evra. Još neki vršioci visokih vojnih funkcija moraju prijaviti imovinu, odnosno platu, i pri dolasku na funkciju i pri odlasku sa funkcije.

Zaposleni u hrvatskoj vojsci dele se na delatne vojne osobe i na civilne osobe. Civili su potpuno integrisani u sistem državne uprave koji ima razrede plata. Delatne vojne osobe u praksi imaju malo veću platu od civila. Činjenica je da su te državne plate toliko neatraktivne da naša država i u konkursima za prikupljanje vojnog kadra, koje je u poslednje vreme počela raspisivati, ima malo uspeha. Interesovanje je slabo i za zaposlenje u sklopu oružanih snaga, ali i u samoj državnoj upravi, jer je tako niskim platama teško pridobiti ljude sa visokim stepenom obrazovanja. Naročito ako je fakultet koji su završili atraktivniji. U privredi je situacija sa platama mnogo drugačija. Recimo, ako je prosečna početna plata državnog službenika u rangu 500 evra, u privredi je taj iznos bar duplo veći.

Nikola Dončić: Obećanja i smanjivanje

Pitanje vojne plate u Crnoj Gori gotovo da još nije na dnevnom redu. U stručnom suštinskom smislu svakako nije. Nedavni protesti profesionalaca u crnogorskoj vojsci jasno govore da situacija nije dobra i da je daleko od idealne. Međutim, primanja profesionalaca u crnogorskoj vojsci su na nekom srednjem nivou, slične prosečnim zaradama u Crnoj Gori. Interesantno je, u negativnom smislu, da Ministarstvo odbrane već duži period obećava povećanje zarada, a čini mi se da je pre jedno mesec ili dva dana došlo do protesta jer te zarade ne da nisu povećane, nego su još i smanjene, tako da nikako nisu u skladu sa ambicijama Ministarstva odbrane da na pravi način izvrši profesionalizaciju vojnih struktura.

Rešavanje stambenog pitanja je veliki problem. Kada se uzme u obzir da u Crnoj Gori ni najugroženiji slučajevi, nevezano za vojsku, ne mogu da reše svoja stambena pitanja, onda je jasno da se u samoj vojsci o tome čak i ne razmišlja. Početkom devedesetih godina dešavalo se da su neki ljudi, pogotovo u Tivtu, napuštali svoje domove. Pripadnici vojnih struktura koji su došli u Tivat uselili su se u te stanove, ali to je na kraju završeno sudskim sporovima.

Ostoja Barašin: Državna i komesarska otimačina

Stambena problematika je vrlo komplikovana i dobrim delom je uslovljena nasleđem ili ostacima bivše Jugoslavije. Najteži problem trenutno imaju bivši pripadnici vojski, pre svih bivši pripadnici Vojske Republike Srpske koji su do rata bili na teritoriji Federacije, u Sarajevu i drugim gradovima Federacije, a koji su se u toku rata povukli na srpsku teritoriju. Njihove stanove su zaposeli najviši državni funkcioneri koji, jednostavno, neće da ih napuste.

Istovremeno, neku godinu posle rata, visoki predstavnik je doneo uredbu kojom je naredio da se svi stanovi moraju vratiti vlasnicima zatečenim 18. ili 19. maja 1992. godine ako se konstatuje da je razmena izvršena pod prinudom. To znači da vojna lica iz Republike Srpske moraju vratiti stan koji su oduzeli od, recimo, Hrvata, ali ne i da će njima biti vraćen stan koji su izgubili u Hrvatskoj. Uredba se ne odnosi na Federaciju, tako da vojna lica iz Republike Srpske ne mogu vratiti stan ni u Federaciji. Hrvatska nije potpisnik tog zajedničkog sporazuma o međusobnom priznavanju sudskih akata, tako da ne pokreću nikakvu aktivnost po tom pitanju.

S druge strane, trenutni status onih koji su sad profesionalno zaposleni u vojsci po pitanju stanova je u stanju – mirovanja. Jednostavno, ne postoji politika u toj oblasti, ne postoji nikakav stav, niti se bilo šta čini u pogledu rešavanja stambenih problema pripadnika vojske u Bosni i Hercegovini. Snalazi se kako ko zna i ume, tako da je trenutna situacija nepodnošljiva.

Igor Tabak: Razni slučajevi

Današnja hrvatska vojska ima vrlo mali stambeni fond. On je dat na korišćenje nosiocima visokih dužnosti. U principu se poslednjih godina uspeva postići da ljudi i nakon odlaska s funkcije stvarno isprazne stan, što je prilična novost.

Raspadom Jugoslavije na prostoru Hrvatske ostalo je oko 32.000 stanova koji su se onda vodili u vojnom fondu. I tu je, ponovo, izbijanje rata jako uticalo na to kako su prošli neki ljudi u vojnim stanovima. Ljudi u vojnim stanovima, koji su u tom momentu bili penzionisani, u principu su bili u prilici da ih privatizuju, budući da je većina stanova otišla u privatizaciju po nekakvim beneficiranim cenama i popustima.

Vojna lica koja su prešla iz JNA u hrvatsku vojsku nisu imala, takoreći, nikakvih problema. Dakle, ostali su u stanu i mogli su ga vremenom privatizovati. Drugo je pitanje ljudi koji su se, budući da je to bilo pred izbijanje sukoba, opredelili za druge opcije. Neki od njih su ostavili porodice (što je bilo najbolja varijanta), jer je porodica uzevši državljanstvo zadržala i stan. Ljudi koji su Hrvatsku napustili zajedno sa porodicama u principu su ostali bez stana.

Međutim, bilo je i čudnih situacija. Ljudi, na primer, vide stan, vide nekog unutra, taj neko im se ne svidi, pa provale. To su stvari koje su završile na sudu. Isto tako ljudi koji su otišli sa porodicama i ostavili stan, mogu da se obrate hrvatskom pravosudnom sistemu za pomoć ako protiv njih nije pokretan nekakav postupak za ratni zločin. Postupak koji usledi je, nažalost, ekstremno dugotrajan. U poslednje vreme neki ljudi su polako dobili svoje stanove nazad i to daje nadu.

Milan Gorjanc: Kvaka 22

Slovenija je nasledila veliki broj stanova od JNA. Uzela ih je, reći ću sasvim otvoreno, na "hajdučki način". Jednostavno su iselili ljude, izbacili ih na ulicu i nisu im dozvolili otkup. Bilo je i tužbi za vraćanje tih stanova, nekima od nas stanovi još nisu vraćeni, ali je nada postojala jer bi po sukcesiji stanovi trebali biti vraćeni. Upravo ta sukcesija i brine gospodu u vojnom vrhu. Od stanova koje je vojska kupila do sada sporan je bio samo jedan – petosobni stan za ministra koji na njega nije imao pravo i taj stan je i danas prazan jer po pravilniku niko nema pravo na toliku stambenu jedinicu, čak ni načelnik Generalštaba.

Kuću, takođe, ne možete sagraditi jer kao profesionalni vojnik imate ugovor na pet godina i ne dobijate nikakav kredit ni od jedne banke – jer nemate stalni radni odnos.

Aleksandar Radić: Stanovanje i lečenje

Najslabija tačka, kao i u svim ostalim zemljama bivše Jugoslavije, jeste rešavanje stambenih pitanja. Znamo kako je to funkcionisalo pre rata i kako je izgledalo. Stan se mogao dobiti, postojala je solidna zdravstvena zaštita, postojale su neke kompenzacije. Tokom devedesetih godina sve je nestalo. Ko je dobio stan pre ratova, dobio ga je. Sada postoji problem u tome što je jako veliki broj oficira, ne samo srpske nacionalnosti, koji su došli u ovu zemlju 1991/92. godine po sili političkih događanja ostao bez stana. To sad ne može biti vraćeno i oni nikada neće dobiti stan.

Na vojsci je sada prilika da rešava stanove za nove generacije koje dolaze jer, naravno, Generalštab mora sada nastojati da zadrži postojeći kadar i da motiviše one koji treba da se pojave kao kandidati. S druge strane, te hiljade ljudi koje su stizale iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije – ostale su na cedilu. Ko je bio socijalno snalažljiv, učinio je nešto za sebe i, naravno, to je stvorilo jednu grupu ljudi koji su prilično ukaljali lik vojske, jer bili su prilično skloni da rešavaju taj problem, od stanova pa do svojih finansija, na načine koji nisu bili legalni ili bar nisu bili moralni.

Ali, to nije tako drastično kao recimo u slučaju Hrvatske, gde je zaista bilo ozbiljnih problema sa moralom ljudi iz vojnog vrha. Činjenica je da su neki ljudi dozvolili sebi jako mnogo i ta informacija koja je doprla u medije doprinela je ozbiljnom narušavanju ugleda vojske. U ovom trenutku Ministarstvo odbrane pokušava da razreši problem stambene krize za nove generacije i za ljude koji treba da dobiju stambene kredite. Taj problem se rešava u koordinaciji sa vladom i vlada je odobrila milijardu dinara za prvu tranšu subvencionisanih kredita.

Zdravstveni sistem u Vojsci Srbije ostao je negde između. On više nije onakav kakav je nekada bio, jer se pokušava redukovanje sanitetske službe u skladu sa sadašnjim dimenzijama vojske, ali to onda nailazi na veliki otpor. Menja se broj garnizonskih mesta i u nekim garnizonima se pokušalo ići na redukciju saniteta, pokušavalo se ukidanje garnizonskih ambulanti za vojne penzionere. Oni su se, pak, vrlo dobro organizovali i tražili svoja prava, jer u slučaju ukidanja garnizonskih ambulanti ne bi imali gde da se leče. Vojnomedicinska akademija postoji, postoje vojne bolnice u Nišu i Novom Sadu, postoji i mreža garnizonskih ambulanti ali, s druge strane, vojni zdravstveni sistem je postao otvoren i prema civilnom društvu.

Nikola Dončić: Neko drugo mesto

I za vojsku Crne Gore veliki problem predstavlja obezbeđivanje zdravstvene zaštite. Nakon protesta u decembru usledio je zajednički sastanak predstavnika Ministarstva odbrane i vojnih penzionera na kojem je odlučeno da se Ministarstvo odbrane, Ministarstvo zdravlja, rada i socijalnog staranja, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Javna uprava za finansije dogovore na koji način bi se u tom jedinstvenom sistemu javnog zdravstva vojnim penzionerima pružila neka bolja pozicija. Međutim, od tog sastanka je prošlo skoro već pola godine, a nije urađeno ništa. Tačno je da u Meljinama i civili mogu da koriste medicinske usluge, ali najava prodaje i, na neki način, zatvaranja tog postrojenja uz izgradnju ogromnog turističkog kompleksa jasno govore da vojni penzioneri i pripadnici vojnih struktura zdravstvenu zaštitu moraju da potraže na nekom drugom mestu.

Milan Gorjanc: Isto ali gore

Zdravstvena zaštita vojnih lica u Sloveniji je potpuno jednaka zdravstvenoj zaštiti svih drugih građana. Nema nikakvih posebnih mogućnosti, osim što se prilikom povrede na radu ili za vreme vežbe ili boravka u kasarni može otići kod lekara. Međutim, specijalisti su civilni lekari i na preglede kod njih čeka se mesecima, što nije bio slučaj u JNA, kada smo bili u privilegovanom položaju.

Ostoja Barašin: Elementi

Ni u Bosni i Hercegovini nema privilegija kada je zdravstvena zaštita u pitanju. Trenutno važi jedinstven sistem zdravstvene zaštite, a u vojnim jedinicama postoje samo elementi primarne zdravstvene zaštite.

Milan Gorjanc: Samouki načelnici

Najveći problem kojeg slovenačka vojska još nije svesna, mada se na njega ukazivalo, jeste problem šta činiti sa čovekom posle četrdesete, odnosno četrdeset pete godine. Kuda s njim? Otpremnina nije dovoljno visoka da bi mogao da počne neki biznis, plate su male da bi mogao da uštedi za starost, a da u petoj deceniji stvori neku egzistenciju, takođe ne može.

Istovremeno, glavni problem većine profesionalnih vojnika je – kako zaraditi van radnog vremena. Svi se bave ponekim malim poslom. Moj sin (inače bivši oficir) otvorio je tokom rada u vojsci elektro-firmu. Kratko je radio "na crno", uvideo je da vojska i privatan posao ne idu zajedno i – napustio je vojnu službu.

Nikakve dokvalifikacije ili prekvalifikacije se ne omogućavaju. U 45. godini se ne možete vratiti svom pozivu, jednostavno jer vas niko ne prima. Problem kod dobrovoljne rezerve je, na primer, što poslodavci ne puštaju dobre radnike da idu na tu višednevnu obuku jednom godišnje po nedelju dana.

Trebalo bi slediti primer vojski u okruženju koje se dobro staraju za svoje pripadnike. Austrijska vojska se dobro pobrine bar za podoficire. Kod njih nema profesionalnih vojnika. Vojska ih doškoluje i u drugoj fazi podoficirske škole ili podoficirske akademije daje im civilno zvanje u ruke. To rade i Nemci.

Intelektualni nivo rezerve u vojsci Slovenije je na nižem stupnju. Tu nema ljudi školovanih za upravljanje sofisticiranim sistemima za šta su potrebna visoka stručna znanja – civilna, ne samo vojna. Problematičan je i oficirski kadar. Od nekadašnje teritorijalne odbrane nasleđeno je mnogo oficira, s tim što je i iz JNA zaposlen jedan broj oficira, uglavnom mlađih. Oni niti su se školovali na odgovarajućim školama u JNA pre toga niti su bili na odgovarajućim dužnostima. Zbog toga se postavlja problem stručnosti, jer glavni fakultet je takozvano "odbranoslovlje" ili "opštenarodna odbrana", studije opštenarodne odbrane. Tu se, na primer, izučava pet sociologija, a ne izučava se nijedan vojni predmet.

Mi sada imamo četvrtog načelnika Generalštaba koji nema nijedan dan završene visoke vojne škole. Jedan jedini je imao vojnu akademiju i bio je školovan za pilota – i ništa više. Ostali su došli sa školom rezervnih oficira i bez ikakvog daljeg obrazovanja. Sadašnji načelnik Generalštaba ima nekakav generalštabni kurs, ali su ta gospoda sama sebi predavala.

Igor Tabak: Otpremnina za zanimanje

Čitav vojni sistem Hrvatske u startu je bio napravljen s idejom da smo napadnuti, da se moramo braniti i da nam za to trebaju vojnici. Već od 1995/96. godine dogodilo se masovno napuštanje sistema i tu se, u principu, baš i nije postavljalo pitanje nekakvih posebnih prava. Naravno, ljudi beleže staž. S druge strane, branitelji su kod nas klasa unutar društva, na neki način su privilegovani i imaju nešto drugačiji tretman od nebranitelja.

Najviše ljudi je vojsku napustilo u periodu od 1996. do 2000. godine. Mnoge od njih je čekao drugi posao ili su imali dovoljno znanja i spretnosti da se sami snađu.

Nakon 2000. vojska se ponovo počela sistematski smanjivati. U Hrvatskoj se taj program redukovanja vojnog kadra zove Spektra. Program je zasnovan na podsticanju ljudi da se uključe u neku granu privrede, da počnu da se bave poljoprivredom i sličnim stvarima, što je prilično suvislo za starije i za ljude s niskim stepenom obrazovanja.

S druge strane, poslednjih godina je dosta ljudi otišlo na otpremnine. Otpremnine su bile prilično primamljive, ali izvesno je da će se sa praksom velikih otpremnina postupno prestati.

Ostoja Barašin: Bez obaveze

Odziv u vojsci je veći nego što su potrebe, zato što je opšta socijalna situacija teška i to je prilika da ljudi nešto rade. U najtežoj situaciji su profesionalni vojnici. Ista je situacija kao i u Srbiji – posle 35 godina starosti on prestaje da bude profesionalni vojnik i time prestaju sve obaveze države prema njemu, s tim što je obavezan da ostane još pet godina u aktivnoj rezervi. Status aktivne rezerve podrazumeva da se vojnik pozove u službu po potrebi i da se isplati za vreme koje je proveo na tim poslovima, ali više od toga ne.

Veliki problem u Bosni i Hercegovini su i demobilisani borci i demobilisani profesionalni pripadnici vojske, koji su se zatekli tu po osnovu racionalizacije, smanjenja brojnog stanja ili profesionalizacije vojske. To su ljudi koji su sa 40 godina starosti ili dvadeset i nešto godina radnog staža došli u kategoriju za penzionisanje. Onaj broj koji nije mogao biti penzionisan dobijao je neke simbolične otpremnine, pa se snalazio sa nekih par hiljada konvertibilnih maraka onako kako je znao i umeo.

Aleksandar Radić: Najskuplje

Kad je reč o smanjenju kadra, u Vojsci Srbije nije došlo do dramatične redukcije zato što je vojska korak po korak smanjivala brojčano stanje. Preduzete su mere da se obezbedi prekvalifikacija, ali su mnogi ljudi u hodu sami sebe prekvalifikovali. Desilo se kao i u svim drugim zemljama bivše Jugoslavije, što je jako opasno za svaki bezbednosni sistem, da su ljudi morali da sede na dve stolice. Ako su želeli da osiguraju kakav-takav solidan standard, morali su da pronađu neki dodatan izvor prihoda mimo svojih osnovnih obaveza, a mislim da bi bilo trošenje vremena analizirati koliko je to opasno za instituciju kao što je vojska.

S druge strane, broj vojnih penzionera je ogroman u odnosu na broj pripadnika aktivnog sastava. Njihov broj je akumuliran dugo i to je jedno od nasleđa koje datira još iz vremena JNA i predstavlja veliko opterećenje za budžet. Ministarstvo odbrane rešava problem penzija mimo jedinstvenog državnog fonda i sad se nalazimo u prelaznom periodu. Bez obzira na to što se sve vreme razvlači kao žvakaća guma, već par godina se odugovlači sa tim presekom, bližimo se trenutku kada će vojni penzioneri primati penzije iz jedinstvenog fonda. I, za sad, posledica svega je zapravo to da se te penzije više ne uvećavaju u odnosu na plate aktivnog sastava kao što se pre činilo, nego se vezuju za mehanizme određivanja penzija koji su stvoreni i za sve druge penzije u Srbiji.

Ipak, treba istaći da je kod penzionera najozbiljniji problem stambeno pitanje, zato što jedan ozbiljan broj penzionera za vreme svoje aktivne službe nije dobio stan. Oni kao penzioneri nisu više interesantni i nisu prioritet vojske u rešavanju stambenog problema, a stanarine u Srbiji su strašno visoke. Pri tom je veoma mnogo tih penzionera u Beogradu, gde su stanarine najveće, a nemaju socijalnu podlogu u Srbiji, iz drugih su krajeva zemlje i onda, samim tim, nemaju motiv da se premeste u neko manje mesto i sreću potraže negde drugde.

Nikola Dončić: Zaostalo

Osim aktivnih vojnih lica, zbog nezadovoljstva tretmanom protestovali su i vojni penzioneri. Izrazili su nezadovoljstvo zbog isplate, pre svega, zaostalih primanja i iznosa tih primanja. Njihovi protesti su naterali Ministarstvo odbrane Crne Gore da razmišlja o njihovoj situaciji. Međutim, od kraja 2007. još uvek ništa nije preduzeto. Takođe, u Ministarstvu odbrane su odlučili da moraju konkretne aktivnosti da preduzmu sa kolegama iz srpskog Ministarstva odbrane, naročito po pitanju vojnih penzionera iz Crne Gore koji imaju potraživanja iz Srbije upravo da bi se zaostala primanja isplatila i da bi se njihov iznos povećao.

Ostoja Barašin: Na kratkom lancu

Penzioni fond u Bosni i Hercegovini nije vezan za vojni budžet. Znači, vojni budžet apsolutno ne finansira penzije, nego to čini penzijsko-invalidski fond države. I tu je sada isto malo komplikovanija situacija nego kod drugih. Jedan broj bivših oficira koji su bili pripadnici Vojske Republike Srpske su nakon stvaranja jedinstvene vojske penzionisani. Oni koji su bili pripadnici Vojske Jugoslavije ili Vojske Srbije i Crne Gore penzionisani su i još uvek primaju penziju odavde. Dokle, to niko ne zna. Njima se stalno govori "dobili ste ovu penziju, a ne znamo ko će vam dati sledeću" i tako ih stalno drže na kratkom kanapu.

I oni koji sad budu penzionisani, koji su bili pripadnici Vojske Srbije, Crne Gore i Jugoslavije a sad su u Bosni i Hercegovini, kompletan teret njihovog penzionisanja preuzima Bosna i Hercegovina. Isto tako, ukoliko je neko napustio vojsku (a nije penzionisan), danom penzionisanja njegova penzija neće biti rešavana solidarno kao nekada. To znači da, ako je bio određeni period u Sloveniji, pa deo karijere proveo u Hrvatskoj i onda se penzioniše u Bosni i Hercegovini, svaka država plaća taj deo obaveze. Za pripadnike vojske danas kompletnu obavezu preuzima BiH. Koliko se para prikupi u budžet, toliko se podeli, tako da penzioni fond savršeno funkcioniše. Sad, da li penzioneri od toga mogu da žive, to je druga stvar.

Milan Gorjanc: Trudnica na straži

Jedan od problema slovenačke vojske jeste i veliki broj žena. Pre dve-tri godine bilo je čak do 17 odsto vojnikinja, baš onih koje su nosile uniformu i bile u vojsci. Međutim, najčešće se dogodi da one izdrže tri meseca obuke, pa izdrže još godinu dana, onda sklope ugovor na pet godina i – ostanu u drugom stanju. U trudnoći se ne može na stražu, ne može se na vežbu. Samohrane majke ne mogu da rade godinu dana, jer su na porodiljskom bolovanju. Posle, opet kao samohrane majke, ne mogu da idu na stražu, ne mogu raditi po podne, ne mogu raditi noću i tako dva puta, istekne pet godina i za to vreme se devojke prekvalifikuju.

Iz tih razloga su u vojsci sad malo popustili u tim demokratskim standardima gde su žene ravnopravne, pa ih više ne primaju oberučke, kao što su imali običaj.

Taj problem se sada pojavljuje i u slovenačkoj policiji. Nakon Šengenskog sporazuma trebalo im je mnogo policije – momaka nije bilo, pa su došle devojke. I taj isti problem je sad kod njih.

Ipak, vojska se dobro pobrinula za porodice kad je u pitanju verska podrška. U kasarni, uz vojnog vikara možete krstiti dete, možete se venčati, a porodica može da dođe da se ispovedi. S druge strane, druženja i neki zabavni kontakti koji su nekada bili karakteristični za vojsku, ostvaruju se u individualnoj režiji i bez ikakve organizacije. Pre nekoliko godina sam čitao da je u nemačkoj vojsci žena komandanta pozvala sve žene na zajednički piknik. Samo žene. U slovenačkoj vojsci takvih druženja, nažalost, nema. Deca mogu da dođu i da vide gde im roditelji rade jedino kada je dan otvorenih vrata u kasarnama.