Kakva prilika za najzad prvo gostovanje Gang Of Four (dalje: GoF) u glavnom gradu Srbije, nekad i Jugoslavije: Dan pobede (nad fašizmom), Dan Evrope, dva dana pred multiizbore, otvaranje sezone nekad (u novotalasno doba) čuvene bašte Studentskog kulturnog centra/SKC-a, i isti dan kad u Novom Sadu nastupaju Damned! O Istoriji sveta obe grupe imaju ponešto da otpevaju… Osnovani 1977, nulte godine panka, u industrijskom, neveselom Lidsu, politizovani i filozofijom i sukobima s britanskim neonacistima, studenti koji su ritam-i-bluz voleli previše da bi se zadovoljili art-rokom, GoF su ostali među najboljim i najuticajnijim sastavima novog talasa, otelotvorenje dragocenih dometa onog doba kad su ne samo rokenrol nego i muzička štampa zaista značili, i menjali oko sebe. Nikada bend pametnih momaka nije zvučao žešće, bez obzira na to da li su naziv uzeli po kineskoj ili francuskoj Četvoročlanoj bandi, a naslovi nekih članaka o GoF-u su nezaboravni Gabba, Gabba Hegel i The Debate Goes On.

Sredinom osamdesetih su GoF svoj besprekorni, ubitačni beli fank i kriptične, kontroverzne stihove, gotovo IQ-slogane, već utopili u smirujući novi talas i u severnoameričko tržište, nestavši ka glavnoj struji s promenljivim ritam sekcijama i bleđim albumima. U prošloj deceniji dva puta su se obnavljali bez puno efekta, da bi 2005. započeli u nenadmašenoj originalnoj postavi, posle dvadesetak godina: prva pobegulja Dejv Alen (Dave Allen, kasnije My Spine (Is The Bassline), Shriekback), zdepasti Hjugo Burnem (Hugo Burnham), koji je zvučao kao da vrhom palice ubija muve na koži doboša, pevač Džon (Jon) King i gitarista Endi Gil (Andy Gill, ali ne novinar kao njegov prezimenjak). Iako su njihov uticaj u međuvremenu obznanili U2, R.E.M., Nirvana i RHCP (čiji je debi-album producirao Gil), a koristili mnogi drugi (do – nije li smešno? – Franza Ferdinanda), iako su izveštaji veličali sklad i uigranost Četvorke uživo, međusobni odnosi četiri solidno zaposlena gospodina mahom u SAD – mediji, marketing, tehnologija, ekologija, univerzitet, muzika (Gil producirao i Killing Joke) – opet ih nisu predugo držali na okupu. Osnivačko-autorski, vitki tandem Gil/King u hodu je zamenjivao ostale, a nisu krili ni da neće biti novih pesama, samo kompilacija, novih verzija/snimaka i sl. Ako krećete s ovog kraja, probajte Return The Gift (2005, V2) i A Brief History Of The Twentieth Century (1990/2004, EMI – Dallas).

No, i ondašnje numere stameno stoje, možda stareći bolje od svih nas, postavljajući i većinu današnjih ključnih pitanja. Priliku da to lično provere iznenada su dobili i poklonici raznih uzrasta u Beogradu, pa ni visoka cena ulaznica (2000 dinara) nije sprečila više od 1000 ljudi da se podvrgnu zvuku sravnjenom sa vrhuncem GoF-a, drugim albumom Solid Gold, oko kojeg su stilski ujednačene i numere s prvog, kritičarskog ljubimca Entertainment! (1979, EMI), i s kasnijih albuma. Tako se npr. At Home He’s A Tourist bešavno naslanja na čisto zlato kao Paralysed (Endijev monolog!), i dalje previše zdravo i živo da bi se predali utisku straćene mladosti. Kao i obično, u demodiranim odelima, King demonstrira sve od orangutan plesa do poze Širi dalje, dok Gil uz nešto više mikrofonije u svom "uglastom" (pred-digitalnom?) tretiranju gitare pokazuje kako jeste jedan od preteča trenda Guitar noize. Ali ne zavaravajte se, manje to ima veze s Hendriksom, nego je neposredni nastavak važne britanske loze koju je započeo Mik Grin (Mick Greene, The Pirates), a mutirao i proslavio Vilko Džonson (Wilko Johnson, Dr. Feelgood). Danas, Gil se na bini i kreće donekle kraboliko kao Vilko, a odnekle kao "postpank Pit Taunsend".

Nažalost, jedva nekoliko dana ranije, GoF su opet ostali bez prvobitnih majstora u drugom redu (Alen je to objavio na svom blogu, tri dana pred koncert kod nas), ali mlađi bubnjar Mark Hini (Mark Heaney) i basista Tomas, odlično reinkarniraju moćni, valjajući i praskajući zvuk koji neretko nosi te pesme i bez gitare. Uspon Goa neizbežno se završio intimistički, trećim LP-om Songs Of The Free (‘82, Warner Bros/EMI), pa jezivo lepa We Live As We Dream, Alone odatle svodi jednočasovni program. Kratko, efektno, ništa slabije no nekad… oduševljeno primljeno. Prvi bis počinje I Love A Man In A Uniform, drugi I Found That Essence Rare. Ono što su nam uništili, i ono što nam nisu oduzeli, najzad ono što smo sami od sebe napravili… Živimo kao što odrastamo, svoji.

Dražen Vrdoljak (1951-2008)

Na ulasku u legendarne, sad već preuveličane Osamdesete uticaj GoF na tadašnju svežu, novotalasnu rok scenu Jugoslavije neprocenjivo je uvećan brzim licencnim objavljivanjem izvanrednog albuma Solid Gold (1981, EMI – Jugoton), a posebno tada još retkim, pravovremenim gostovanjem. Uvaženi zagrebački umetnički Bijenale u maju 1981. otvorio se ka modernom rokenrolu, a zahvaljujući neposrednom angažovanju Dražena Vrdoljaka – jednog od pionira domaće rok kritike, a svakako i jednog od najboljih i najvažnijih promotera te muzike i kulture u celoj Jugoslaviji – zvezde koncertne večeri bili su baš Gang Of Four. U naponu snage, pred odlazak u Ameriku promovišući Solid Gold – koji je u SFRJ imao tiraž osetno veći nego na bilo kom tržištu van anglosaksonskog – GoF su održali jedan od svojih dotad najvećih nastupa, ujedno jedan od doživotno najboljih za većinu nas kojima se posrećilo da mu prisustvujemo, i da nas zagreju uzleteli Haustor i Šarlo akrobata. Oduševljenje publike pretočilo se u dugotrajniji uticaj na brojne prisutne muzičare i novinare, kreativno žigošući naraštaj.

Neko veče u Beogradu, Kingovo pozivanje na "pre 27 godina…ovde" odnosilo se baš na taj trijumfalni nastup na Bijenalu u Zagrebu. Tužno, samo dan pre nego će GoF pohoditi neke od glavnih gradova bivših YU republika, Dražen Vrdoljak preminuo je posle duge bolesti.