Poslednjih nedelju dana Liban potresaju najžešći unutrašnji sukobi otkako je završen građanski rat (1975–1990). Ulične borbe između milicija odanih vladi i Hezbolaha izbile su u zapadnim delovima Bejruta, koji važe za uporišta sunita, kao i u Tripoliju na severu zemlje i u planinskim oblastima južno od Bejruta, gde žive Druzi, čiji lider Valid Džumbalat podržava aktuelnu vladu. Od prošlog četvrtka do utorka (dan nastanka ovog teksta) poginulo je 60 osoba, a nekoliko desetina je povređeno. Libanska armija izašla je na ulice u subotu u nameri da spreči širenje sukoba, koji ipak nisu prekinuti.

Do najnovijeg zaoštravanja situacije došlo je nakon odluke libanske vlade da ugasi telekomunikacionu mrežu Hezbolaha i da otpusti šefa bezbednosti aerodroma u Bejrutu, optuženog za bliskost sa Hezbolahom. Lider Hezbolaha šeik Hasan Nasrala vladin potez je ocenio kao objavu rata i naoružani pripadnici njegove organizacije napali su zapadna predgrađa Bejruta. U sukobima koji se vode "kalašnjikovima" i "zoljama" bombardovana je kuća Saada Haririja, sina ubijenog premijera Rafika Haririja, čije je ubistvo i dovelo do aktuelne krize. Zatvorena je i lokalna televizija čiji je Hariri vlasnik. Premijer Fuad Siniora prvih nekoliko dana sukoba proveo je u dobro utvrđenoj zgradi vlade. Napade Hezbolaha vlada je ocenila kao pokušaj državnog udara, dok je Saad Hariri izjavio da je reč o "nesporazumu" i pozvao obe strane da se povuku i "sačuvaju Liban od pakla". Premijer Libana je napade Hezbolaha i njegovih saveznika nazvao "oružanim i krvavim pokušajem državnog udara čiji je cilj da vrati Siriju u Liban i proširi iranski uticaj do Mediterana". U obraćanju naciji preko televizije izjavio je i da "zemlja neće pasti pod uticaj pučista". Posle početnog napredovanja Hezbolaha, koji je porazio provladine snage, vlada je pozvala vojsku da interveniše i da odluči o tome da li treba sprovesti sporne odluke ili ne. Načelnik Generalštaba general Mišel Sulejman poništio je vladine odluke i Hezbolah je potom obećao da će se povući. Vojska je izašla na ulice Bejruta, Tripolija i ostalih gradova što je dovelo do primirja koje nije potrajalo dugo. Ulice Bejruta i dalje su blokirane, barikade postavljene, dok su aerodrom i luka još zatvoreni. Povodom aktuelne situacije u Libanu u subotu je održan sastanak ministara inostranih poslova zemalja Arapske lige. SAD su ponovo naglasile svoju podršku vladi Fuada Siniore. "Staćemo uz libansku vladu i miroljubive građane Libana dok traje kriza i obezbediti im potrebnu podršku da prevaziđu ovu oluju", izjavila je američki državni sekretar Kondoliza Rajs. Na Bliski istok bi tokom nedelje trebalo da stigne i američki predsednik Džordž Buš, koji je već ponudio pomoć libanskoj vojsci da bi mogla da razoruža Hezbolah. SAD svrstavaju Hezbolah u terorističke organizacije i "oruđe" Sirije i Irana u regionu. Sirijske vlasti zvanično su ocenile da je aktuelna situacija u Libanu "unutrašnja stvar te zemlje". Situacija u Libanu ima uzroke u ratu između Izraela i Hezbolaha, koji je vođen u leto 2006, i u atentatu na premijera Rafika Haririja februara 2005. godine. Koreni libanskih sukoba su mnogo dublji, i datiraju još od perioda sticanja nezavisnosti 1943. Kada je zemlja postala nezavisna, sklopljen je sporazum o podeli vlasti, po kome predsednik države mora biti hrišćanin maronit, premijer sunit, a predsednik parlamenta šiit. Međutim, struktura stanovništva se od tada promenila i hrišćani, koji su nekada činili većinu, postali su manjina u Libanu, dok je sporazum ostao. U Libanu postoji 18 različitih sekti, koje su od 1975. do 1990. učestvovale u građanskom ratu koji je potpuno razorio zemlju. Na situaciju u Libanu veliki uticaj imaju i strani akteri. Bivša kolonijalna sila Francuska, uz SAD, podržava aktuelnu vladu Fuada Siniore, dok susedna Sirija i Iran podržavaju Hezbolah. Sirija je do aprila 2005. u Libanu imala 30.000 vojnika, koji su se tamo nalazili još od građanskog rata. Iz Libana se povukla nakon atentata na premijera Rafika Haririja, koji se protivio daljem sirijskom vojnom prisustvu u zemlji. Međutim, iako je povukla vojsku, Sirija je zadržala politički uticaj u Libanu. I Izrael je nekoliko puta intervenisao u Libanu, da bi zaštitio svoju severnu granicu od bombardovanja ili drugih neprijateljskih akcija sa libanske teritorije. U leto 2006. došlo je do sukoba između Izraela i Hezbolaha, koji je trajao oko mesec dana. Od izraelskog bombardovanja stradao je ceo Liban, ali Hezbolah ipak nije uništen i tvrdio je da je odneo pobedu. Libanska vlada i vojska osudile su bombardovanje, ali se nisu direktno uključile u sukob. Izrael je dobio tampon zonu duž svoje severne granice, gde su raspoređeni plavi šlemovi. Posle rata postavilo se i pitanje razoružanja Hezbolaha, u skladu sa rezolucijom SB UN-a 1701, kojom je okončan sukob. Ubrzo se pokazalo da je to i suviše težak zadatak i za libansku vladu i za vojsku, što samo pojačava unutrašnje podele u Libanu. "Ne možete narediti šiitima u libanskoj vosci da pucaju na pripadnike Hezbolaha, a ako to kažete nekoj drugoj grupi, onda je to građanski rat", smatra Stiven Kuk, iz američkog Saveta za spoljne odnose. Rat je imao velike posledice na odnose unutar Libana. Hezbolah je iz rata izašao sa naraslim autoritetom, kao najjača partija u zemlji, sposobna da blokira svaku vladinu odluku. Kao organizacija koja tvrdi da postoji samo zbog uništenja Izraela, ima sopstvenu vojsku. Poene stečene u ratu sa Izraelom brzo je materijalizovao u unutrašnjoj politici. Tako su otvorena vrata dugotrajnoj političkoj krizi u kojoj se Liban nalazi. Od novembra 2007. država nema predsednika, jer sukobljene frakcije ne mogu da se dogovore oko sastava vlade, koja bi trebalo da bude formirana posle njegovog izbora. Aktuelni načelnik Generalštaba general Mišel Sulejman je glavni kandidat, koga prihvataju sve frakcije, ali je dosadašnjih 18 pokušaja da se izabere predsednik propalo. Posle ubistva Rafika Haririja i rata sa Izraelom duhovi unutar Libana ponovo su se pokrenuli.