Usred zabrektale izborne kampanje raspravljati o "prvim", odnosno "poslednjim uzrocima" pada u politički, društveni, moralni, nacionalni mulj u kojem se radosno kaškamo poslednjih dvadesetak godina, verovatno deluje kao larpurlartističko iživljavanje nad ono malo preostalih prisebnih Srbalja, a raspravljati o takvoj jednoj raspravi (koja, dakle, sabranim teorijskim govorom pokušava nešto da kaže o stvarnosti koju zapremamo) izgleda kao potpuno beznadežna iščašenost iz zgloba sadašnjosti. Polazna pretpostavka knjige Aleksandra Molnara Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine? (izdavač: Fabrika knjiga i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2008), međutim, tvrdi nešto drugo: srpska politička elita is out of joint, u kojem bi slučaju, pak (to jest ako je zaista reč o iščašenosti), teorijski diskurs kojem pribegava Molnar bio možda jedinim delotvornim subverzivnim poduhvatom u histeroidnoj dinamici ničega, tim pre što je, u ovom slučaju, reč o vrhunskom teorijskom izrazu. Pomahnitalom praznoslovlju (predizbornom, a i inače) Molnar suprotstavlja sadržajem ispunjen govor, opuštenom odnosu prema srpskom jeziku suprotstavlja siguran jezički izraz, muljanju i lovu u mutnom nedvosmislen i proziran diskurs, neobaveznim logičkim konstrukcijama smisleni govor, kreativan pristup znanju (moglo bi da bude, al’ ne mora da znači) silinu erudicije. Doduše, sve ove odlike Molnarevog izraza važe od kako se, početkom devedesetih godina prošloga veka, pojavio na domaćoj teorijskoj sceni i utoliko nisu novost, ali ono što ovu knjigu autora monumentalnog, kapitalnog petoknjižja Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi čini posebnom, jeste delotvornost strogog teorijskog izraza u dnevno-političkom kontekstu. Molnarev tekst proizvod je visoke teorijske kulture i on se, uprkos tome što obrađuje temu od vitalnog političko-civilizacijskoj značaja za ovu zemlju – obezbeđivanje pretpostavki demokratskog uređenja, odnosno stvaranje osnova za jednu ustavnu demokratiju koju Molnar smatra najvišim izrazom prosvetiteljske tradicije – ne suprotstavlja toliko banalnom političarskom praznoslovlju koliko čitavom jednom parateorijskom nanosu patriotsko-patrijarhalne makulature koja svojim muljevitim, banalnim sadržajem nepokolebljivo osvaja javni prostor Srbije. Ili, da ostanemo u šekspirovskom kodu, da li se Srbija, svemu uprkos, može uzglobiti, da li može sopstveno vreme da vrati u zglob?

Teško, ako je suditi po Molnarevim analizama.

KONSTITUCIONALNO MULJANJE: Tekstovi sabrani u ovoj knjizi pisani su od maja 1998. godine do maja 2007. godine i, kako autor kaže, svojevrsna su hronika "javljanja, jenjavanja i gubitka nade da će nova partijska politička elita Srbije, koja je stupila na vlast 5. oktobra 2000, biti u stanju da se izbori sa opštim društvenim haosom koji su stvorili komunisti, a produbio Slobodan Milošević, kao i sa velikim preprekama koje su se u proteklim godinama nagomilale na putu priključivanja Srbije (i Crne Gore) Evropskoj uniji" (str. 9). Već u ovoj formulaciji izložena je čitava "poetika" Molnarevog poduhvata, iscrtani su osnovni ideološki pravci kojima se kreće njegov teorijski govor. Za razliku od "teoretičara" lažne ekvidistance ("nezavisni" teoretičari patriotsko-patrijarhalne provenijencije) koji će, kao zalog (kvazi)objektivnosti, ubeđivati sebe i druge da se kreću putem između dve krajnosti (na primer: ako je glupost krajnost, onda je i pamet ekstrem, pa je istina negde na sredini!), ostavljajući pri tom iza sebe uočljiv trag sluzi, iza Molnara ostaje trag sličan onom koji ostavlja buldožer: njegov nesvakidašnji talenat za organizaciju erudicije i sasvim jasna (prosvetiteljska) perspektiva čine ga suverenim i, svim nijansiranjima uprkos, često i robustnim komentatorom političkih i društvenih prilika ovdašnjih.

Molnar je izričit: nikakvo dobro ni komunistička, a potom ni Miloševićeva vladavina, nisu donele, niti su, po definiciji, mogle da donesu Srbiji: autoritarna vlast koja počiva na volji "dobrog" vladara institucionalno je porozna i na duži rok nema šansi za uspeh. Postmiloševićevska vlast, posle revolucionarnog 5. oktobra, nije uspela da raskine sa prethodnim režimom ("demokratske tiranije"), a Koštuničine vlade, posle ubistva Zorana Đinđića, uspostavljaju kontinuitet sa Miloševićevim režimom. Utoliko se Molnar zalaže za sazivanje ustavotvorne skupštine koja bi, kao proveren prosvetiteljski recept, potvrdila odlučnost političkih elita za raskid sa zločinačkom prošlošću. Umesto toga, međutim, već 6. oktobra 2000. počinje konstitucionalno muljanje, stari režim se konsoliduje, da bi Ustav iz 2006. godine, na Kosovo prikačen kao na aparat za dijalizu, i formalno potvrdio kontinuitet sa starim režimom.

SILINA ERUDICIJE: Manje ili više, sve ovo zvuči kao nakupina opštih mesta, što bi i bilo da nije jednog bitnog momenta: Molnar ne samo da zna šta govori, što je već osvežavajuća novina u odnosu na prevlađujući diskurs ovdašnji, nego je njegova, nepokolebljivo prosvetiteljska pozicija, ugrađena u čitav njegov poduhvat. A to pak u konkretnom slučaju znači sledeće: za svaki iskaz pružiti tekstualnu podlogu, odoleti predrasudama, ne uzmicati pred pukim ideološkim zamagljivanjima, detaljno poznavati ideju prosvetiteljstva i njegove istorijske mene, a što, dalje, znači da je Molnareva kritika upravo ispitivanje uslova mogućnosti održivosti sadašnjeg srpskog političkog, a, usput, i teorijskog momenta. Iako je ideja ustavotvorne skupštine nit vodilja Molnarevih teorijskih napora, u ovoj ćemo se knjizi susresti i sa njegovim polemičkim briom – polemika sa, kako je Molnar zove, neoboljševičkom sociološkom školom, u kojoj autor ne gubi vreme na ritualne uvrede i praznoslovlje, već energično navodi na samu stvar – sa sjajnim, istorijsko-teorijskim odlomcima o ključnim idejama epohe prosvećenosti, o istoriji konstitucionalizma, ali i sa preciznom i žestokom kritikom anti prosvetiteljskih poteza SAD. Ovaj poslednji gest ne samo što se razlikuje od sveg što se na račun Amerike može čuti iz piljarsko-DSS-patriotskog tabora, već je verovatno najsadržajnija kritika erozije prosvetiteljskih pretpostavki na kojima počiva Amerika, a koju je ponudio jedan autor koji piše na srpskom. Molnar, naime, ubedljivo pokazuje da sadašnja američka politička elita najdirektnije ugrožava sopstvene prosvetiteljske i konstitucionalne pretpostavke, što je, pak, tu administraciju, sasvim približava srpskoj patriotskoj administraciji.

Najzad, Molnar ne propušta ni da se osvrne na ulogu Kosova u tekućoj patriotskoj retorici, do u sitna crevca dekonstruišući mitski diskurs predsednika vlade. Kao svojevrsnu istorijsku pouku u vezi s Kosovom pak autor će u Epilogu ponuditi iskustvo francuske Treće republike posle gubitka Alzasa. (Ništa, dabome, od tog iskustva ne dopire do patriotizmom opijene (ne)inteligencije, a moralo bi, ako već veruju da je moguće Kosovo ikada povratiti.)

Da nije reč o mračnoj perspektivi na koju upućuje, Molnareva bi se knjiga čitala sa zadovoljstvom. Ovako, ona stoji kao opomena teoretičarima koji su, zarad zova dnevno-političkih muza, odustali od svake teorijske odgovornosti. I kao spomenik propuštenoj šansi.