Da nije ona dva dimnjaka u samom centru i dima koji štipa za oči i grebe grlo, da nije one rupetine duboke bezmalo pola kilometra, da nije onih gomila jalovine i šljake na horizontu, Bor bi bio sasvim pristojno mesto za život: grad pravljen po meri čoveka, izrazito urban, sa dobrom infrastrukturom, širokim ulicama i lepim drvoredima. Ali, da nije tih dimnjaka, rupetine i jalovine, ni Bor ne bi postojao.

Do pre 11 decenija na tom mestu nije bilo ničega ljudskom rukom napravljenog, sve dok Đorđe Vajfert nije otkrio brdašce bogato bakarnom rudom i dok nisu došli francuski koncesionari i počeli eksploataciju nalazišta i proizvodnju bakra: pored rudnika i primitivne topionice nikla je rudarska kolonija. Od svega par stotina najamnih radnika i inženjera koji su se tu naselili početkom prošlog veka, krajem osamdesetih Bor je narastao na skoro 50.000 stanovnika, a na mestu gde se nalazilo Vajfertovo brdašce iskopana je već pomenuta rupetina u koju se urušavaju kuće izgrađene pre sto godina i koja je stigla na par stotina metara od centra.

CRNO–BELO: "Ovde se teško živi i mnogo se umire", kaže čovek zagledan u oglasnu tablu sa umrlicama. "Podavi nas ovaj dim." Bor je posle sto godina postojanja tamo gde je bio na početku: čeka privatni kapital. Ali i to danas teško ide: nikako da mrdne sa mrtve tačke. Ljudi su razočarani, dodaje, uzdali su se da će se neko rešenje najzad iznaći ali, po svemu sudeći, za sada ništa od toga. Dodaje da je Sindikat sa Vladom potpisao sporazum da se svim zaposlenima isplati 200 evra po godini radnog staža. Mnogi su se uzdali u tih 200 evra, zaduživali se, podizali kredite… i sad su nigde.

"Ovo je ludnica", komentariše neuspešnu privatizaciju RTB-a prodavac povrća na pijaci. "Nema, izgleda, više pametnih ljudi. Ni u Boru, ni u Srbiji."

"Svi se bave visokom politikom, a mi živimo sve lošije i lošije", priključuje se sredovečna žena sa zembiljom u ruci. "Nemamo više autobusku stanicu, već samo stajalište: nema šaltera, reda vožnje, nema struje ni vode, autobusi ne staju na peronima već uz trotoar. Imamo železničku stanicu, ali vozova nema, osim jednog koji protutnji u gluvo doba noći, a naš predsednik opštine, umesto da se bavi takvim stvarima, raspravlja sa vladom o modelima privatizacije RTB-a."

"Nije sve tako crno", kaže recepcionarka hotela "Srbija" kojeg Borani od milja zovu "Evropa", u kome su, pored izbeglica iz Hrvatske, novinar i fotoreporter "Vremena" bili jedini gosti. "Recimo, popločan je trg ispred doma kulture, obnovljen je sportski centar, rade bazeni, a uskoro će početi sa radom i teniska igrališta, izgrađena još onomad, kad je Bor bio prosperitetan grad."

NADA U BOLJE: Porasle su i cene nekretnina: pre dve godine kvadrat stana u centru koštao je 150, a koji kolometar dalje od dimnjaka 250 evra. Sada su cene dva do tri puta veće.

"Tamo gde se neka perspektiva otvara, ili je bar u izgledu, cene nekretnina rastu", objašnjava Rudolf Navijalić, predsednik Ujedinjenog granskog sindikata Nezavisnost RTB-a BOR. "Imali smo ponudu jedne dobre kompanije koja se obavezala na 230 miliona evra investicija, od čega 80 miliona za izgradnju nove topionice, čime bismo dobili zdravu životnu sredinu, a Bor bi opet bio atraktivan grad za doseljavanje. Svi smo očekivali da će se privatizacija RTB-a u ovom cugu okončati uspešno, kad ono…"

Branislav Rančić, aktuelni predsednik borske opštine iz Srpske radikalne stranke, kaže za "Vreme" da je porast cena nekretnina isključivo njegova zasluga: "Nekoliko meseci po dolasku na vlast besplatno je dodeljeno građevinsko zemljište korisnicima Fonda za razvoj i privrednim delatnicima, izuzev trgovcima i ugostiteljima, tako da se sada u Boru gradi više od 40 privrednih objekata: gerontološki centar, benzinske stanice, servisi, fabrika boja i lakova… U svakom od njih radiće između 10 i 50 radnika. Iz Bora se više ne odlazi, već se u njega dolazi, kao što je oduvek i bilo. U ovom trenutku nedostaje između četiri i šest hiljada kvadratnih metara stambenog prostora. Logično je da su i stanovi poskupeli."

DVA VIĐENJA ISTOG: "Nije RTB poljoprivredna zadruga sa desetak zaposlenih, već gigant koji je svojevremeno imao 22.000 radnika", kaže Zvonko Živanović, predsednik Samostalnog sindikata metalaca za borski region. "Kupci koji su se do sada prijavljivali na tender su neozbiljni, hteli bi da kupe RTB ispod žita za sitne pare, a ni njih nemaju. Za nas je jedino rešenje ono što smo predložili na samom početku: da država bude vlasnik 51 odsto, da se zaposlenima, bivšim i sadašnjim, podeli 30 odsto kroz akcije, a da se 19 odsto ponudi strateškom partneru. U tome su sindikat i lokalna samouprava u potpunosti saglasni, ali vlada, iz nekog razloga, to odbija."

Rudolf Navijalić misli suprotno: "To bi bila privatizacija po Miloševićevom modelu i svi smo videli kako to izgleda. Pobogu, niko nije blesav da ulaže svoj novac, a da nema upravljačka prava. S druge strane, sve je moguće: ako, ne daj bože, radikali osvoje vlast, možda takav zakon i proguraju, ali u tom slučaju od privatizacije ni ‘p’ neće ostati. Interesantno je, međutim, da kad su prethodni put bili na vlasti, krajem devedesetih, čak imali i većinu ministara, ništa od toga što sad najavljuju nisu učinili."

EKOLOGIJA PRE SVEGA: Iako ima raznih viđenja modela privatizacije Rudarsko-topioničarskog basena, svi Borani su saglasni da ko god bude njime rukovodio moraće da poštuje ekološke propise. Dosta im je, vele, dima, prašine i kiselih kiša.

"Dosta je bilo", kaže Pajić Miroslav, potpredsednik Ekološkog pokreta. "Vršilac dužnosti generalnog direktora RTB-a Miodrag Conić, po obrazovanju ekonomista, pre neki dan izjavio je na lokalnoj televiziji da je lepo što ekološki propisi postoje, ali da poslovodstvo nije u stanju da organizuje proizvodnju a da propise poštuju. Štaviše, po njemu, poštovanje tih propisa vodi zatvaranju Topionice. To mislimo i mi: Topionica je u takvom stanju da novi vlasnik može samo da je sruši i da podigne drugu, ali na drugom mestu, izvan grada."

Uslov nad uslovima privatizacije RTB-a je ekologija. Deripaska je, zaključuje Pajić, za nas apsolutno neprihvatljiv. "Imam utisak da je on fingirano učestvovao na tenderu samo da bi bila dva ponuđača. Ne bi se inače sad od njega tražilo da ponudu popravlja. Po našem mišljenju, Rusi nisu ozbiljni kupci, a nemaju, izgleda, ni para. Sreća u nevolji, reklo bi se."

Branislav Rančić, predsednik opštine: Neka nova vlada

Deripaska očekuje poziv Agencije za privatizaciju i taj poziv će sigurno i uslediti. U pregovore treba ući, ali, s obzirom na ponudu koja je data, mislim da će biti neuspešni: neće doći do potpisivanja ugovora jer ni on nema bankarskih garancija. To je u stvari i najbolje rešenje. Očekujemo, naime, da će neka nova vlada shvatiti da je bakar strateška sirovina, da je to najvažniji prirodni resurs koji Srbija ima. Očekujemo da neka nova vlada na potpuno drugačiji način pristupi ovom problemu. Pre svega, skupštine opšina Bor i Majdanpek jednoglasno su odbacile strategiju privatizacije koju je Vlada namenila RTB-u. Posle dva neuspela pokušaja evidentno je da nije problem u ponuđačima, Agenciji za privatizaciju ili Vladi, već je strategija pogrešna: pored prodaje postrojenja, na kupca se, suprotno zakonu, prebacuju eksploataciona prava na dva ležišta, i to na neodređeno vreme, umesto da bude predmet koncesije na određeno vreme. U ležištu Borska jama ima tri i po miliona tona bakra overenih rezervi. Da bi bilo jasno koliko je to: za sve vreme eksploatacije bakra u Boru, dakle za 105 godina, ukupno je iskopano otprilike toliko, odnosno par stotina hiljada tona manje. Takođe, nisu ustanovljena dugovanja ni potraživanja RTB-a. Nijedan ozbiljan proizvođač bakra nije želeo da se prijavi na takav tender jer, prosto, tako nešto nigde u svetu ne postoji. Na ovakav tender se javljaju miševi koji bi hteli da progutaju slona, koji su mnogo manji od RTB-a u ovom stanju u kakvom je danas. Sa druge strane, sa svega 60 miliona tona bakra godišnje, koliko je RTB proizvodio za vreme sankcija, ostvarivao bi 300 miliona dolara godišnje čistog profita. Da bi se to ostvarilo potrebno je uložiti između 60 i 150 miliona dolara. Vlada koja u tome ne vidi interes države je neozbiljna.

(Ne)zgodno

Neki pametni urbanista je uz sam ulaz u Topionicu, tik ispod dimnjaka smestio gradsku zelenu pijacu, negde sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Kao, zgodno je skoknuti za vreme pauze i pazariti zeleniš, jedino što je začinjen svim onim gadostima što iz dimnjaka izlaze, istina samo kad topionica radi. Ekološki pokret je inicirao potpisivanje peticije za premeštanje gradske pijace dalje od dimnjaka, ali bez uspeha: usprotivile se žene zaposlene u RTB-u, sa obrazloženjem da je ionako sve zagađeno, a usput je usput.