Svi kojima do sada nije bilo jasno šta zapravo znači "tabloidizacija medija" mogli su prošle sedmice da uživaju u vrlo sočnim primerima takve prakse, utvrde svoja znanja i praktično se uvere kakva moć leži u tabloidnom pristupu realnosti. Pošto je izborna kampanja tek počela, dalo se očekivati da ovakvih primera neće manjkati – ta stvar bila je predvidiva. Ono što ovaj put ipak iznenađuje, jeste činjenica da je upravo na početku kampanje "rampa" između tabloida i tzv. "ozbiljne štampe" spuštena kao retko kad do sada.

Prvi slučaj otvoren je u redakciji dnevnika "Pravda", nastavljen u "Kuriru", da bi svoje veliko finale doživeo, od svih mesta, baš u "Politici". Drugi slučaj započet je kaficom u stanu Mlađana Dinkića, a završen prebrojavanjem CD-ova i jastučića na bračnom krevetu – ovaj put, bila je prisutna većina prestoničkih medija, a tabloidizaciji je najviše doprineo sam domaćin skupa. Iako je u jednoj priči provlačen, navodno, prljav veš jednog čoveka, a u drugoj novinarima ponuđeno da provere ima li prljavog veša, obe su se zapravo svele na – veš. Što, imajući u vidu sveto pravilo o geometrijskoj progresiji takvih sadržaja u medijima, znači da ćemo se u ovoj izbornoj kampanji, a verovatno i posle nje, do mile volje nagledati prljavih gaća.

OD 20 DO 42: Kada je "Pravda" objavila da se imovina pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića procenjuje na višemilionsku deviznu sumu, prva medijska reakcija bila je sasvim očekivana. Samo dan po objavljivanju te priče, "Kurir" opravdava svoju titulu jednog od najviđenijih tabloida i dodatno začinjava inače živopisne detalje. Za razliku od "Pravde" koja se zadovoljila tezom da je Bogdanovićeva zaostavština vredna približno dvadeset miliona evra, "Kurir" tu cifru duplira: pod naslovom "Gde su milioni?!", ovaj dnevnik 24. marta objavljuje da među izvorima iz pravosudnih organa "kola priča kako se zapravo radi o 42 miliona evra". Iako u ovom tekstu postoji obilje tipično tabloidnih fraza, "Kuriru" se ipak mora priznati da se, koliko se to može očekivati od tog lista, relativno pristojno i vrlo jasno "ogradio" od onoga što objavljuje: "Da li je imovina koju je iza sebe ostavio gradonačelnik zaista tolika, nemoguće je zaključiti iz dokumenata koje objavljujemo… Da bi se otkrila istina i razvejale sumnje i kontroverze koje su pratile karijeru pokojnog gradonačelnika, apelujemo na državne organe da u interesu javnosti obelodane kolika je imovina ostala iza Nenada Bogdanovića." U prevodu: mi objavismo, a vi vidite šta ćete sad sa tim.

U tom smislu, priča o Bogdanovićevim bankovnim računima, uz objavljivanje njihovih brojeva i datuma otvaranja, kao i navodnog faksimila rešenja o ostavinskom postupku, mogla je delovati kao privlačna tema za dalji novinarski rad – bilo da se potvrdi kao tačna ili bude u korenu osporena, ona je školski primer teme koja je od "javnog interesa" i samim tim, legitimno bi mogla da zauzme mesto u bilo kojem mediju. Slična stvar se već dešavala s nekim tekstovima objavljenim u "Kuriru": bez obzira na praktično svakodnevno kršenje etičkih kodeksa novinarstva, bez obzira na činjenicu da je "Kurir" zaista politički tabloid (sa svim što taj pojam podrazumeva), ovom listu ipak se mora priznati da je otvorio nekoliko većih afera i da su se cifre koje su se u tim aferama pominjale, a koje je "Kurir" prvi objavio, ponekad potvrđivale i kao tačne.

Međutim, između objavljivanja u "Kuriru" i objavljivanja u drugim, ozbiljnijim medijima, obično je prolazilo bar nekoliko dana, povremeno i po nekoliko meseci – mediji koji su pretendovali na status profesionalnih, jednostavno su morali da potvrde ono što je "Kurir" puštao na svoje stranice, i to (kako nalaže svaki novinarski udžbenik i svaki novinarski kodeks) iz više nezavisnih izvora.

PODSTICANJE SUMNJE: Ovaj put, to se nije dogodilo. Samo dan posle teksta u "Kuriru", 25. marta 2008, "Politika" na naslovnoj strani objavljuje tekst "Nasledstvo na tri dela" u kojem suštinski samo ponavlja ono što su "Pravda" i "Kurir" već objavili. Već u podnaslovu, jasno je čime će se "Politika" u nastavku teksta baviti: "Sud nije utvrđivao vrednost zaostavštine Nenada Bogdanovića, već samo to da će je podeliti dvoje njegove dece i zakonita supruga, a nagađa se da je reč o imovini vrednoj između 20 i 25 miliona evra". U kontekstu "nagađanja", "Politika" dalje navodi adrese Bogdanovićevih stanova, broj njegovih računa, kao i činjenicu da sadržaj dva Bogdanovićeva sefa "nije utvrđivan" – sve, dakle, što se već pojavilo u štampi. Od novijih "saznanja", u drugom delu teksta citiraju se reči "našeg izvora iz suda" koji kaže da, iako su sada poznati brojevi bankovnih računa, "nijedna banka neće dati podatke, budući da svaka od njih štiti interese svojih klijenata, a naročito u ovom slučaju". Ipak, da bi stvar izgledala koliko-toliko "istraživačka", "Politika" piše i sledeće: "Sumnju da se nešto krije kada je reč o Bogdanovićevoj imovini podstakao je i gest njegovog advokata Slobodana Beatovića na ostavinskom ročištu." Dotični Beatović se, kako se navodi, pobunio zbog toga što je sudskom postupku ostavine prisustvovao i jedan novinar. Advokat je intervenisao, sutkinja mu je objasnila da je "postupak javan i da je to zakonski regulisano", a on se, "zatečen prisustvom novinara…naglas zapitao…ko je to novinarima rekao tačan datum održavanja rasprave". Iako goreopisana scena jeste zanimljiva za novine, pitanje je i dalje kakvu ona "sumnju" podstiče – skoro je sigurno da bi se svaki advokat pod kapom nebeskom pobunio ukoliko bi mu u sudnici sedeo nekakav novinar. To, naravno, ne znači da bi taj novinar bio udaljen, ali isto tako ne znači ni da je advokat želeo da zataška bilo šta. Konačno, čak i da je želeo, to blage veze nema s pričom o milionima evra – ili, tačnije, ne predstavlja nikakav dokaz o postojanju tolikih suma.

Pred kraj teksta, "Politika" takođe navodi da je Vesna Sekulić, sutkinja i portparolka Prvog opštinskog suda, osporila autentičnost navodnog rešenja o ostavinskom postupku koji su objavili beogradski tabloidi, jer to rešenje "još nije izrađeno, niti potpisano". Neposredno posle tog navoda, ovaj list se opet vraća na početak: uprkos rečima Vesne Sekulić, uprkos tome što nikakav konkretan dokaz nije iznet, tvrdi se da "ovaj slučaj neće završiti na otkrivanju podataka iz Bogdanovićeve ostavine". No, prosečnom čitaocu ne dozvoljava se da se tu, što bi razum nalagao, upita šta je to zapravo otkriveno i o kakvom se "slučaju" govori. Odmah posle teze o "slučaju", "Politika", ne pozivajući se ni na kakav konkretan izvor i na kakvu zvaničnu najavu, piše: "Istražni organi će detaljno ispitati građevinske poslove koji su sklapani u vreme dok se Bogdanović nalazio na čelu Beograda. Osim toga, proveriće se i ‘protok’ novca sa i na račune koji su se vodili na njegovo ime."

Opšta impresija, dakle, ista je kao i posle čitanja teksta u "Pravdi" i "Kuriru", s tim što bi "Politika" za "umjetnički dojam" dobila nižu ocenu čak i od tih tabloida. Za razliku od njih, koji su se bar potrudili i otkrili nešto novo (brojeve računa, nazive banaka, navodni faksimil), najstariji domaći dnevnik nije učinio čak ni toliko.

PREPISKA: Tri dana posle objavljivanja teksta o milionima evra, počela je javna prepiska. Prvi se oglasio Boris Tadić koji je od direktora "Politike" Srđana Janićijevića i glavne urednice Ljiljane Smajlović zatražio da "nadležnim organima hitno dostave sva saznanja na osnovu kojih je pisan tekst o imovini" Nenada Bogdanovića. Tadić je u pismu istakao da je, "ako su tačne sumnje o Bogdanovićevom imovinskom stanju… u pitanju ozbiljno krivično delo koje nadležni organi moraju u najhitnijem roku da rasvetle. Istovremeno, predsednik je naveo da se, "ukoliko navodi nisu tačni, radi o pokušaju narušavanja ugleda preminulog gradonačelnika i dovođenja u opasnost njegove porodice".

Sutradan, 29. marta, "Politika" na naslovnoj strani objavljuje i Tadićevo pismo, i odgovor Ljiljane Smajlović. Već na početku, ona objašnjava zašto se ta prepiska našla na tako istaknutom mestu: "Vaše pismo, međutim, objavljujemo na naslovnoj strani, ne zbog značaja Vaše funkcije, već i zato što ono, po našem mišljenju, predstavlja pokušaj mešanja vlasti u uređivačku politiku." Ističući da "informacije ne prikupljamo za potrebe državnih službi, već isključivo u interesu javnosti da zna", ona je pozvala državne organe da se o saznanjima novinara "Politike" informišu na stranicama tog lista i izrazila nadu da novinare "vaša intervencija s vrha državne i političke vlasti neće zaplašiti". S novinarske strane najproblematičniji je deo pisma u kojem Ljiljana Smajlović piše da su "kontroverzne informacije o zaostavštini pokojnog Nenada Bogdanovića dospele u javnost i pre nego što ih je ‘Politika’ prenela": "Mi nismo stvorili tešku situaciju u kojoj se našla porodica, kao i lični i politički prijatelji Nenada Bogdanovića. Mi smo o njoj samo obavestili čitaoce, što oni i s pravom očekuju od nas." Tu, zapravo, dolazimo do razloga zbog kojeg se Tadić verovatno i obratio "Politici", a ne "Pravdi" ili "Kuriru". Naime, od lista koji ima ugled i tradiciju kakvu "Politika" ima, svakako se ne očekuje da čitaoce obavesti o "teškoj situaciji" tako što će objaviti ono što se već pojavilo u tabloidima, bez ikakvih dodatnih saznanja, dokaza ili makar i naznaka verodostojnosti – od "Politike", baš kao i od ostalih ozbiljnih medija, očekuje se da, ako se već bave pričama iz tabloida, njima priđu profesionalnije, da ih dodatno obrade, potvrde ili opovrgnu. Činjenica da su "kontroverzne informacije… već dospele u javnost" nikako ne opravdava ni "Politiku", ni bilo koji drugi medij – konačno, teza o tome da je neko nešto već objavio, na duže staze bi mogla da znači kako bi svaka priča iz "Pravde", "Kurira" ili sličnih edicija, mogla bez problema i bez izmena da završi u "Politici", na RTS-u, u "Danasu" ili u "Vremenu". Jer, ako su tabloidi već objavili nešto što nije tačno, nije potvrđeno, nije u skladu s novinarskim kodeksima, nešto što krši ljudska prava ljudi o kojima se piše… zašto to ne bismo objavili i mi? Već je i onako "dospelo u javnost". Opet na duže staze, to bi značilo dodatno urušavanje već prilično urušenih medija i totalno urušene novinarske profesije.

S druge strane, tradicija i ugled "Politike" do sada su bar delimično garantovali da ono što se pojavi u tom listu jeste suštinski tačno – detalji možda nisu precizni, greške se događaju, ali svakako ne može biti znaka jednakosti u stepenu poverenja koje građani imaju u "Politiku" i u "Pravdu". Prelaskom iz tabloida u "Politiku", storija o Bogdanovićevim milionima tako je dobila na "verodostojnosti" i "težini" i sigurno je da joj je poverovala bar neka hiljada čitalaca. Taj detalj, međutim, mogao bi da se poveže s političkom pozadinom. Naime, činjenica da se tekst o navodnoj imovini bivšeg gradonačelnika pojavljuje baš u jeku kampanje za lokalne izbore, pa samim tim i za novog beogradskog gradonačelnika, kao i činjenica da ga na udarnom mestu plasira čak i "Politika", vrlo lako može da se protumači kao otvoreni rat protiv kandidata DS-a: stvar nekako očekivana u kampanji, ali nikako i stvar u kojoj bi trebalo da učestvuje list zavidnog kredibiliteta.

Zahvaljujući svim tim aspektima, prepiska se nije završila objavljivanjem pisama: istog tog 29. marta, "Politika" opet objavljuje sporni tekst, a već sutradan Tadić se daleko oštrije obraća uredništvu. Ovaj put, odgovarajući na novinarska pitanja, objašnjava da je "iz ‘Politike’ naučio da čita", ali da "nikada do sada nije na prvoj strani ‘Politike’ pročitao insinuacije": "Pretpostavljam da će se ubuduće voditi računa da se na njenim stranicama objavljuje nešto što se može dokazati, a ne što je glasina. Kada bih ja sve glasine koje dolaze do mene upotrebljavao u javnom životu, onda bi Srbija veoma loše izgledala."

U zasad završenom prepucavanju, Tadiću bi se možda moglo zameriti što se oglasio baš sada, a ne u nekim drugim situacijama, kada su u medijima takođe kršeni "interesi svakog pojedinačnog građanina" na čiju se odbranu sada pozvao – u tom smislu, opravdanje mu je to što se ipak oglasio, za razliku od gomile drugih političara i funkcionera. S druge strane, brojne zamerke na račun "Politike" mogle bi se svesti na jednu ključnu – što se, zbog tiraža, novinarske lenjosti, političkog interesa ili ko zna čega drugog (u svakom slučaju manje važnog od profesionalne etike i ozbiljnog pristupa temi), zaboravilo na ugled te kuće, činjenicu da ozbiljni mediji moraju da poštuju elementarna ljudska prava ljudi o kojima pišu (u ovom slučaju Nenada Bogdanovića i njegove porodice), kao i na to da se od njenih novinara i urednika ipak očekuje mnogo više nego što je puko prenošenje onoga o čemu su već izvestili drugi, znatno manje ugledni mediji.

I, naravno, što se na taj način previdelo staro pravilo da se ugled jako teško stiče, a jako lako gubi.

FALI NAM SOBA: Za razliku od "slučaja Bogdanović", koji je od tzv. medijskih konzumenata zahtevao poređenje tekstova i bar površnu analizu tabloidne terminologije koja se u njima pojavljuje, "slučaj Dinkić" u startu se svrstao u tabloidne, jeftine i na momente mučne.

Pošto je javnosti u više navrata pokazao da voli da svira i peva, Mlađan Dinkić je ovaj put odlučio da joj širom otvori vrata svog doma – 25. marta u goste su mu došli novinari beogradskih redakcija koji su tom prilikom imali dozvolu da zavire, kako su sami naveli, čak i "ispod kreveta". Zahvaljujući tome, vaskolika Srbija saznala je koje je boje kožna garnitura u ministrovom stanu (bele), kakav mu je televizor (sa LCD ekranom), kakav je prekrivač na bračnom krevetu (zelene boje, ali tu su još i jastučići), kakve su slike na zidovima (nepoznatih autora) i kakvi su mu tepisi (obični, šta god to značilo). Dok je supruga Tanja kuvala kafu novinarima, ministar je imao vremena da objasni šta je želeo da postigne pozivom na druženje, da navede iznos štednje koju ima (68.000 evra), ali i da se požali kako mu nedostaje još jedna soba – navodno, on i njegova supruga slušaju različitu muziku i to "ja glasno, a ona tiše".

Posle gomile bizarnih detalja koji su se mogli naći u izveštajima s ove neformalne inspekcije imovine, stvar je postala još teža za želudac: pošto je Dinkić pozvao svoje političke protivnike da i oni pozovu novinare na kafu, ovi su se našli prozvanima, pa je nastala trka u tome ko će koga za šta jače optužiti, ko će koga pozvati na kafu i ko koga neće. U tom smislu, vrhunac histerije (da ne upotrebimo neku jaču reč) predstavljala je reakcija potpredsednika DSS-a Borka Ilića: "Dinkić je rekao da pripada srednjoj klasi, a mene zanima koji to predstavnik srednje klase u Srbiji, a koju čine profesori, lekari i zaposleni u državnim institucijama, ima dovoljno novca da kupi džemper ‘la kosta’ koji je on nosio tokom prijema."

Slučaj Dinkić problematičan je kako god da se okrene. Pre i iznad svega, više je nego izlišno da se u situaciji u kojoj se država trenutno nalazi, novinari bave bojom jastučića, vrstom tepiha i bračnim skladom ministra tehničke vlade – od javnog je interesa da budu objavljene imovinske karte političara i državnih funkcionera, ali zavirivanje ispod kreveta daleko je od nečega što može da utiče na život građana i birača. Pored toga, Dinkić se, čini se, malo preračunao u svojoj gostoljubivosti: činjenica da su novinari bili ugošćeni u njegovom stanu, nikako ne podrazumeva da o njegovom navodnom bogatstvu više neće biti reči. Naprotiv, kod svakog iole iskusnijeg novinara, njegov prijem može da izazove niz novih pitanja – posebno imajući u vidu da građani Srbije mogu da imaju i više stanova i više soba na različitim adresama.

Konačno, bacanje takve "udice" apsolutno podrazumeva nastavljanje trenda. Za sada, sve se svelo na procenu cene Dinkićevog džempera, a skoro je sigurno da će, u danima koji slede mediji zagledati u marke odela, kreatore kravata i vrstu donjeg veša koji se krije u fiokama spavaćih soba ovog ili onog političara. Naime, u kontekstu Dinkićevog kuvanja kafe, ono staromodno objavljivanje imovinskog stanja izgledaće u najmanju ruku dosadno i za javnost gladnu bizarnih momenata skoro nevažno. Posle jastučića i tepiha, sve sem materijala od kojih je napravljena posteljina i kvaliteta kuhinjskih krpa, biće zanemarivo.

Istine radi, trebalo bi napomenuti da Dinkić nikako ne polaže autorska prava na ideju o ugošćavanju novinara. U svojim domovima, medije su već primali i Velja Ilić i Dragan Marković Palma i razne persone slične ovoj dvojici. Međutim, i ovde je problem u tome što takva estradizacija politike Velji i Palmi nekako priliči (to im je deo imidža), dok je u Dinkićevom slučaju više nego suvišna i neukusna. Baš kao što se u priči o Nenadu Bogdanoviću od "Kurira" i od "Pravde" očekuje jedan, a od "Politike" drugi pristup, od Mlađana Dinkića očekuje se ponašanje makar za nijansu ozbiljnije od političara sa statusom "srpskih domaćina". Od njega, baš kao i od "Politike", ne očekuje se da nešto radi samo zato što su to "nešto" već uradili drugi.

Slučaj Bogdanović i slučaj Dinkić sasvim su različiti po pitanju posledica – u prvom, povređena su elementarna ljudska prava članova porodice i njihova bezbednost, a bez ikakvih konkretnih dokaza i te kako se uticalo na kampanju DS-a na lokalnom nivou; u drugom, jedan političar pokušao je da šarmira javnost svojom "otvorenošću" i "gostoljubivošću", otvarajući tako put ostalima da se i oni okušaju u istoj disciplini. Motivi i metodologija, međutim, potpuno su identični: pod firmom javnog interesa, biračima se plasiraju nepotvrđene (Bogdanović) ili nevažne (Dinkić) informacije, i to tako atraktivno upakovane, da im je zaista teško odoleti. Žalosno je, međutim, što tom pakovanju lako podležu ne samo "obični" građani, već i građani koji se, sticajem okolnosti, bave novinarstvom i koji bi, kao takvi, mogli da budu makar malo osetljiviji na manipulacije ove ili one vrste.

Posle slučaja Bogdanović, lako bi se moglo zaključiti da više nema prevelike razlike između tabloida i ozbiljnih izdanja.

Posle slučaja Dinkić, isto tako lako, moglo bi se predvideti kako, bar što se tiče odnosa sa medijima, ubuduće neće biti velike razlike između "domaćina" i "onih drugih".

U majčici Srbiji, izgleda, na kraju sve postane isto.

Sve se svede na gaće.