Jedan moj poznanik je sedamnaestog februara ostavio pušenje: "Kad mogu bez Kosova mogu i bez duvana", rekao je. "Ako Rezolucija 1244 bude poštovana rado ću propušiti, ovako mi preseda svaki dim." Njegova žena, kojoj Beneton čestita i rođendan i Novu godinu, zarekla se da neće kupovati ništa dok nam ne vrate oteto. "Nećeš da kupuješ od država koje su priznale Kosovo?", pitao je novopečeni nepušač. "Ne", kaže, "neću ništa da pazarim dok se međunarodno pravo besramno krši, ismeva, nipodaštava i gazi!" Stariji sin prestade da radi domaće zadatke, sestra mu spočitnu da je to licemerno, da je polovično kao i sve drugo kod nas – škole, reče, ne bi trebalo uopšte da rade dok se međunarodna zajednica ne uzme u pamet, najmlađi član porodice poče da izvrdava pranje zuba: "Šta će mi zubi ako ne smem da ih pokažem onima koji kidaju naše tkivo!"

Svi su, dakle, bili za to da se gubitak Kosova što više odrazi na njihove živote, ama osećahu i sami da ne pate u potrebnoj meri, pater familias radikalno zapusti stolarsku radnju iako beše primio kaparu od nekoliko klijenata. Povremeno bi bacio pogled na sve crvotočniju građu, ali bi se namah sabrao: "Imaš ti za čim da žališ i za čim da čezneš…" Nečastivi ga je hrabrio da nanovo propuši: "Zar paljenje carinskih punktova i herojsko zauzeće suda, pa makar i na par dana, ne zaslužuju da svaki dan popušiš bar po dve cigarete?!" Kupio je paklo belog "Davidova", Sotona mu povlađivaše: "Tako je, sokole! Kosovo ćemo povratiti samo ako budemo svi staloženi, zadovoljni, a ne frustrirani i nakostrešeni na svakog živog." Ipak, nije otvorio kutiju: "Neka je. Leba ne ište. Otvoriću je kad Samardžić zada separatistima još koji udarac!"

Žena njegova isprva nije htela ni da prođe pored prodavnice odeće, a onda je rekla: "Najposle, zašto da ne idem!? Ako sedim u kući niko osim mojih neće biti svestan mog bojkota, nego idem ja fino na lice mesta, neka me prodavačice vide, biće: ‘Nema vas nešto, šta je to s vama?’, a ja ću njima: ‘Sramota je kinđuriti se dok se zemlja rasparčava, ako vi morate da dežurate u toj, nadam se, sve slabije posećenoj radnji, ja ne moram da trpam pare u džep onima koji su ubijali našu decu i uzeli naše Kosovo.’"

&

Umesto imovinske karte Toma Nikolić je javnosti predočio porodično stablo, nastanak, poreklo i razvoj i perspektive Nikolića. "Čovek je naše najveće bogatstvo", citirao je druga Tita i nabrojao koga sve ima (in order of appearance): ženu, dva sina, dve snaje, tri unučeta. Pitanje je li dobio stan u predvečerje bombardovanja kraljevski je prečuo te nastavio da nabraja šurake, šurnjaje, pašenoge, dedateče i bratučede. Kad mu je ponestalo rodbine, kao kad strelcu ponestane džebane, stavio je bajonet na pušku i krenuo da deklamuje šta sve nema: nema nikakav biznis, nikakvu ušteđevinu, ima auto, nema nikakvu fabriku, nema ni jedan jedini rudnik, nema fudbalski klub, nije u Vojvodini kupio nijedan pišljivi atar… Unatoč toj zapravo nemaštini živi Tomek, sam kaže, bolje i srećnije nego prosečan građanin, što smatra izuzetno pravednim, obostrano zasluženim. Međutim: porodice koje su od države najviše dobile osećaju obavezu da kidanje našeg tkiva najviše i ožale, tako da su sad, kad bi zahvaljujući deda Tominom razvojnom putu od humanitarca u Antini do prvosveštenika u Magistratu, trebalo da uživaju u nepomućenoj sreći, Nikolići su svi u žalbenoj gotovosti drugog stepena. Pošto Kosovo nije zauvek izgubljeno, ne žale ga svi članovi odjednom, ali, čeljadi, hvala bogu, ima dovoljno, te u vidu požarstva na smenu tuguju za Svetom zemljom, snaje kao tuđa kost imaju duplu šihtu, (dobre su, ali moraju da se dokažu), a deda ima poštedu: on toliko žali po službenoj dužnosti, kod kuće može da pevuši kao da je Rezolucija 1244 u punom sjaju i dejstvu.

&

Ako nije i sam koren, Kosovo je svakako grana nauke. Umesto građanskog vaspitanja treba uvesti predmet Kosovo. Ali je Kosovo i umetnost, ergo, mora u nastavni program umetničkih akademija: jedni slikaju izgubljene predele i kulturnu baštinu, drugi pišu psalme o paljevini carinskih punktova, treći prave makrame na kojem nema nijedne bele tačkice, nijednog kečeta, četvrti u kamenu klešu bistu ministra Samardžića sa brcima od olova iz Trepče.

Dosad je Kosovo voleo koliko je ko stigao i kad je kome bilo zgodno, zato je narodni revolt toliko i podbacio (samoukostiiiii – ko te ne zna, skupo bi te platio!), zašto nemamo brošuru "Sve što niste znali o Kosovu, a niste smeli da pitate", pa "Kosovo, rana neprobolna i kako ju održati uvek svežom"? To ne bi bilo skuplje od leta Vladinog aviona do Holandije radi jednoga mladića!

Gubitak svetinje stanovništvo jeste ožalilo u okviru svojih mogućnosti, ali su te mogućnosti razočarale premijera i ministra za KiM, ah, da sutra otpočne kurs ili večernja škola "Kako se voli Kosovo", upisao bih se pa šta košta da košta!

Nauka je vezanost za Kosovo donedavno smatrala urođenom, ispostavilo se da je za stvari sakralne trening neophodan kao i za bilo šta drugo. Prva reč koju je Vuk Drašković naučio beše Kosovo (do jedanaeste godine samo je nju i varirao kao kod Stanislavskog), moja kćer je progovorila u aoristu ("pade", kad je ispustila flašicu), što je moglo da potiče iz deseterca, mrtav pade, zdravo kući dođe etc., brže-bolje doneo sam mapu ondašnje Jugoslavije: "Kosovo, kaži Ko-so-vo!!!". "Padeee", ponavljala je naginjući se ka bočici sa voćnim sokom, je li moguće da materijalno odnese prevagu nad duhovnim u tako ranom detinjstvu?