Memoarski zapisi bivše tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte pod naslovom Lov izazvali su buru širom bivše Jugoslavije još pre nego što su prošle nedelje objavljeni. Ovih dana, međutim, jedna epizoda koju Del Ponteova gotovo uzgredno pominje dospela je na naslovne strane svih medija u Srbiji: reč je o navodnom vađenju organa živim ljudima radi prodaje na ilegalnom tržištu tokom kosovskog rata 1999. godine.

Del Ponteova u knjizi piše da je "iz pouzdanih novinarskih izvora" njen istražni tim saznao da je oko tri stotine kidnapovanih Srba sa Kosova tokom proleća 1999. prebačeno u severnu Albaniju. Ti zatvorenici najpre su bili zatvoreni u kampove u mestima poput Kukeša i Tropoje. Prema izvorima novinara, mlađi i vitalniji zatvorenici dobijali su hranu i niko ih nije tukao, a zatim su bili prebačeni u pritvor u gradić Burelj, negde na pola puta između Tirane i Tropoje.

Grupa njih bila je pritvorena u baraci iza jedne "žute kuće" dvadesetak kilometara južno od Burelja, a jedna soba u toj "žutoj kući", kako su opisali novinari, služila je kao operaciona sala u kojoj su hirurzi vadili organe zatvorenicima. Organe bi zatim, preko aerodroma Rinas kod Tirane, slali u hirurške klinike u inostranstvu gde su korišćeni za presađivanje platežnim klijentima. Žrtve koje bi ostale bez jednog bubrega ponovo su bile zatvarane u istu baraku do trenutka kada bi ih ubijali zbog "drugih vitalnih organa". "Na taj način, drugi zatvorenici u baraci znali su kakva sudbina čeka i njih i, prema tim navodima, preklinjali su, prestravljeni, da odmah budu ubijeni", prenosi ona navode izveštaja.

Del Ponte navodi da su istražitelji Tribunala i UNMIK-a, s novinarima i jednim albanskim tužiocem, došli u centralnu Albaniju početkom 2003. godine, gde su obišli "žutu kuću", koju su izvori novinara naveli kao mesto na kome su ubijani zatvorenici.

"Kuća je sada bila bela, vlasnik je negirao da je ikada prefarbana, iako su istražitelji otkrili tragove žute boje duž ivica zidova. Istražitelji su pronašli i delove sanitetskog materijala i prazne bočice lekova, među kojima i onih koji se obično koriste u hirurškim intervencijama za opuštanje mišića", opisuje bivša tužiteljka. Međutim, navodi ona, na kraju nije sakupljeno dovoljno dokaza za pokretanje istrage.

Ova morbidna priča ne samo što je danima bila vest broj jedan u ovdašnjim medijima, već je uzeta zdravo za gotovo i obogaćena novim detaljima. Udruženje kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova najavilo je da će tužiti Del Ponteovu zbog prikrivanja zločina, dok je beogradsko specijalno tužilaštvo za ratne zločine najavilo istragu. Oglasio se i portparol Kosovskog zaštitnog korpusa, parapolicijske organizacije sastavljene od bivših članova Oslobodilačke vojske Kosova, koji je izjavio da Del Ponteova jednostavno "laže" i da su njene tvrdnje "apsurdne".

Već i letimičan uvid u ovaj deo Lova nameće mnogo više pitanja nego odgovora. Lekari koje je "Vreme" konsultovalo ustežu se da pod imenom i prezimenom komentarišu navode tužiteljke, ali ukazuju da je vađenje bubrega radi transplantacije složen hirurški zahvat koji je teško sprovesti van dobro opremljene klinike, kao i da transport organa, njihova prodaja i presađivanje nameću brojne druge probleme. "Sve je moguće ukoliko iza sebe imate vrhunsku organizaciju, pristup medicinskim bazama podataka i veliki novac", kaže jedan lekar sa dugim stažom u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Međutim, postavlja se pitanje kako je tako složen kriminalni poduhvat, koji bi po svojoj prirodi morao da uključi veliki broj saučesnika, do sada ostao neprimećen.

U specijalnom tužilaštvu za ratne zločine kažu da su spremni da otvore istragu ukoliko dobiju još informacija. Međutim, ističu i da nijedan svedok u dosadašnjim predmetima nije pominjao odstranjivanje ljudskih organa radi prodaje.

Inače, ilegalna trgovina organima, a naročito bubrezima, unosan je posao koji je često predmet medijske pažnje, ali su u svim dosad potvrđenim slučajevima davaoci u tome dobrovoljno učestvovali, zbog para. Uprkos mnogim pričama koje cirkulišu širom sveta o tome kako je neko negde bio drogiran, pa se osvestio sa ožiljkom, a bez bubrega, nijedan takav slučaj nije izdržao proveru, niti je igde procesuiran. Inače, ustupanje organa za novčanu nadoknadu je svuda u svetu zabranjeno, mada ima zemalja (na primer Indija, Pakistan i Turska) u kojima takva praksa postoji.

Priča Karle del Ponte probudila je sećanja na mnoge slične priče kojih se ovaj novinar naslušao tokom ratova u Bosni i Hrvatskoj, sve odreda netačne. Još tokom opsade Vukovara, hrvatska štampa je bila prepuna tekstova o tome kako medicinsko osoblje JNA vadi zarobljenicima i mrtvacima organe i hladnjačama ih vozi u Beograd, ali su se te priče pokazale kao besramna ratna propaganda. Sa prilično verovatnoće se može zaključiti da navodi "pouzdanih novinara" koje je Del Ponteova uvrstila u knjigu spadaju u istu kategoriju.

Sve to, naravno, ne znači da tokom rata na Kosovu nije bilo mnogo jezivih, mada medijski ne toliko atraktivnih zločina. Ljudi čiji su najmiliji nestali tokom rata na Kosovu, a čiji leševi ni do danas nisu pronađeni, dovoljno su propatili i bez toga da im Del Ponteova, uz pomoć krvožednih domaćih medija, u glavu ubacuje ovakve slike. Stoga se uvršćivanje ove epizode u knjigu, kao i nekritičko prenošenje iste, ne može oceniti drugačije nego kao bezosećajno, nemoralno i štetno.