Mudar je, možda najmudriji od svih, onaj ko je rekao da bi ljudi izbegli sve nevolje samo da su lepo ostali u krevetu. Čovek je, međutim, đavolsko živinče, nešto mu ne da mira, pa voli da se muva okolo i da radi svašta. Evo, recimo, neki momak imenom Čavić Milorad odlično pliva, toliko odlično da osvaja medalje i ruši rekorde. A neka devojka imenom Bjork Gudmundsdotir, sa ustaničkog Islanda, tako dobro peva i komponuje da joj je to donelo svetsku slavu. I to tako svetsku da umal’ nije navratila čak i do nas, na Exit ‘08. Svugde drugde je ionako već bila.

Nije li sve to lepo? Jeste. U čemu je onda problem? Eh, osim što rade ono što znaju da rade, ljudi su skloni i tome da Imaju Mišljenje, mahom o bilo čemu, uključiv i stvari o kojima zapravo znaju vrlo malo, a i to loše. Evo, na primer – Kosovo. Šta na ovom svetu uopšte može povezati Milorada Čavića (ne Pavića, taj je već digitalno povezan s celim kosmosom) i Bjork Gudmundsdotir? Ama baš ništa na svetu, osim Kosova. Dobro, ali kakve uopšte veze imaju to dvoje mladih ljudi s Kosovom, including Metohija? Uglavnom nikakve. Mislim, jesu li oni ikada i bilo čime suvislo dokazali da o tome nešto znaju, nešto što bi vredelo podeliti sa ostalima? Niti jesu, niti to iko od njih očekuje. Pa ipak, iz nekog razloga, Milorad je Čavić nedavno stupio na ceremoniju dodele zlatne evropske medalje odeven u majicu na kojoj ne piše "Joj što volim Igi Pop" nego "Kosovo je Srbija". Nešto pre toga, Bjork G. je održala koncert u Japanu, gde je oduševljeno klicala nezavisnom Kosovu (posle će, u Kini, klicati i nezavisnom Tibetu – devojka naprosto obožava nove, buduće, eventualne i ostale države u planu ili povoju, skuplja ih k’o značke).

Da se mi odmah razumemo: svako je vlastan misliti bilo šta o bilo čemu, bez obzira na to da li o tome nešto zna, i da li njegovo mišljenje vredi više ili manje od jednog pišljivog boba. I svako je vlastan to svoje mišljenje i javno izreći, ako baš toliko želi, i ako to nije nešto u suprotnosti s razumno zasnovanim zakonodavstvom (pozivanje na mržnju, diskriminaciju i zločin it.sl.). Dakle, to što bata Milorad i seka Bjork misle o Kosovu, džezu, Sunčevim pegama ili čemu god već, bazično nije i ne sme biti razlog da ih se zbog toga bilo kako šikanira. Naravno, ako to čine na primerenom mestu, u primereno vreme, na primeren način: na stadionu je dozvoljeno urlati, u crkvi baš i nije.

Ono što se staromodno zove "solistički koncert" autonomni je umetnički projekt, i tu nema nekih osobito čvrstih pravila za razlikovanje dopuštenog i nedopuštenog. Pa ipak, bilo je dovoljno da neka anonimna Patrijotkinja ovdašnjeg porekla dojavi sa lica mesta kako je Bjork u Japanu bila nestašna glede Kosova, pa da njen nastup na Exitu bude doveden u pitanje, a onda i otkazan. Tako će Bjork, ali bogme i ovdašnja publika osebujne i multitalentovane umetnice, trpeti posledice jednog kolateralnog čina koji nema mnogo veze s onim što ona inače (odlično) radi. I nešto ne vidim da se oko toga neko ovde posebno uzbuđuje: "što nije, bre, pazila šta priča"? Bez obzira na to što Bjork nikakve pisane regule nije prekršila. Na drugoj strani, Čavić je Milorad svojim demonstrativnim činom na proglašenju pobednika svesno ušao u najdirektniju moguću konfrontaciju sa propisima. Postoji, naime, član 15. plivačkog evropravilnika koji veli ovako: "Nijedna politička akcija ne može se sprovoditi u okviru nadmetanja i takmičarskog prostora. Promocija ili propaganda u bilo kom smislu, političke poruke ili bilo kakav drugi vid političke akcije u prostoru za takmičenje su striktno zabranjeni pre, za vreme ili posle takmičenja." Može li se uopšte biti jasniji i nedvosmisleniji od ovoga? Može li se to pravilo tako otvoreno kršiti, pa se onda licemerno zgražavati nad kaznom u vidu suspenzije sa daljeg toka prvenstva? Naravno, možda je Čavić mogao i da ne bude kažnjen, ali to je besmislen način razmišljanja; znate, i ja nekad pređem ulicu na crveno, nadajući se da ću proći nekažnjeno, ali ako dođe policajac da mi napiše prijavu ne bunim se, jer znam da sam kršio zakon. Ne morate baš biti muž Mileve Marić da biste shvatili kako to funkcioniše.

Šta se, međutim, ovde dogodilo? Predsednik ove države, premijer ove države, kao i razna prateća im boranija, stadoše se utrkivati ko će javnije i jače da zavapi nad Užasnom Nepravdom nanesenom mladom brzoplivajućem uvoznom Srpčetu od zlog Novog Svetskog Plivačkog Poretka, količina krokodilskih suza koja je prolivena nad njegovim dirljivo glupavim i do daske samoskrivljenim "slučajem" prevazišla je sve ikada ranije viđene ispade politikantske ljigavosti i sluzavosti, a Čaviću nije dodeljen Orden Narodnog Heroja samo zato što se to ugledno priznanje više, avaj, ne dodeljuje.

Zašto je to bilo tako? Naravno, zato što je kampanja u toku, pa je svaki vid udvaranja (prethodno mudro isfabrikovanim) strastima i predrasudama "malog čoveka" više nego dobrodošao. Dakako, i zato što je kultura narcističkog sado-mazo uživanja u poziciji Večite Žrtve ovde impresivno žilava, i maestralno se samoobnavlja iliti "apdejtuje". Ali, rekao bih, ponajpre zato što je Čavićev sublesasti čin idealna metafora "mudre državne politike". Nije li, naime, Čavić ispao dosledni sledbenik jeremić–doktrine: ako ti se nešto ne sviđa, iskaži to bilo kako i bilo gde, pa makar i sebi na štetu! Jer drugi od tvog samoisključivanja iz političke ili plivačke Evrope mogu samo imati koristi. Kažu, recimo, da je Čavić mogao da osvoji još jednu zlatnu medalju; on je, međutim, izabrao infantilni egzibicionizam (pri tome sasvim beskoristan za "stvar" do koje mu je stalo) i zbog toga će neko vreme biti tapšan po ramenu, a onda zaboravljen, kako to već biva s tom vrstom loše utripovanih zanesenjaka. Vladajuća je Srbija, dakle, u Čaviću prepoznala duhovnog brata (ili sina, kako se uzme), pa ga prigrlila na rutave grudi. Ne bih da smetam u toj dirljivoj ljubavnoj sceni, iskradam se i odlazim da slušam Violently Happy, poučnu pesmicu jedne islandske pevačice.