Kavkaski region je poslednjih meseci ponovo u centru pažnje svetskih medija. Nakon smirivanja političke krize u Gruziji, po okončanju predsedničkih izbora u januaru, događaji vezani za predsedničke izbore u Jermeniji krajem februara eskalirali su do uličnih sukoba između nezadovoljne opozicije i vlasti, što je (slično kao u Gruziji krajem prošle godine) dovelo do uvođenja vanrednog stanja. Bez obzira na razne interpretacije uzroka i posledica krize na Južnom Kavkazu, analitičari će se složiti da je taj region posebno interesantan velikim silama zbog izvorišta i tranzita energenata – nafte i prirodnog gasa. Situaciju komplikuju težnje NATO-a za širenjem prema Istoku, jačanje pozicija Rusije i Irana u regionu i nerešen status "zamrznutih konflikata" Abhazije, Južne Osetije i Nagorno Karabaha.

"NASLEDNICI": Politička kriza u Jermeniji počela je nakon predsedničkih izbora koji su održani 19. februara i na kojima je pobedu u prvom krugu sa 53 odsto glasova odneo premijer Serž Sarkisjan. Premijer Sarkisjan je imao podršku, slično kao u slučaju predsedničkih izbora u Rusiji, jermenskog predsednika Roberta Kočarjana, koji nakon dva mandata više nije imao pravo da se kandiduje. Predsednički apetiti su se, međutim, vratili prvom predsedniku postsovjetske Jermenije Levonu Ter-Petrosjanu, koji je osvojio 21,5 odsto glasova, i koji je optužio vlasti u Bakuu da su falsifikovale rezultate izbora kako bi premijer Sarkisjan pobedio već u prvom krugu. Bivši predsednik Jermenije Ter-Petrosjan pozvao je svoje pristalice na demonstracije, a po uobičajenom scenariju organizovanja višednevnih mitinga u centru Jerevana napravljen je šatorski grad. Mirne demonstracije trajale su gotovo dve nedelje, da bi posle povremenih sukoba sa policijom prerasle u sukob u kom je poginulo osam osoba, navodno većinom demonstranata, a više desetina je ranjeno, među kojima i određeni broj snaga bezbednosti. Zbog eskalacije nasilja u Jermeniji je 1. marta uvedeno vanredno stanje koje bi trebalo da traje dvadeset dana.

Da bi se lakše razumela sadašnja politička situacija i južnokavkaska kriza, neophodno je podsećanje na noviju istoriju Jermenije i regiona (videti antrfile). Pokušavajući da reši ekonomske probleme, prvi jermenski predsednik Levon Ter-Petrosjan (1991–1998) pokušao je da iz blokade izvuče zemlju na račun pregovora o nepriznatoj republici Nagorno Karabah, što je oštro osudila jermenska desnica. U atmosferi uličnih nereda i demonstracija 1997. godine Levon Ter-Petrosjan se povlači imenujući za svog "naslednika" premijera Roberta Kočarjana. Kočarjan je vodio zemlju čitavu deceniju, a za svog naslednika je krajem 2007. godine imenovao, po već uhodanom principu na postsovjetskom prostranstvu, premijera Sarkisjana koji je i izabran za predsednika Jermenije. Popularnosti Kočarjana i Sarkisjana najviše doprinose ekonomske reforme koje nije uspeo da sprovede Ter-Petrosjan, a građani Jermenije ne mogu da zaborave gotovo celodnevne restrikcije struje tokom devedesetih.

Ter-Petrosjan je pre deset godina tiho napustio položaj predsednika, da bi se ove godine ponovo kandidovao na predsedničkim izborima u atmosferi nemirenja sa političkim porazom, demonstracijama i sukobima koji su prouzrokovali uvođenje vanrednog stanja. Geopolitički gledano, ishod predsedničkih izbora – Sarkisjan ili Ter-Petrosjan – ne bi uticao na tradicionalno prorusku orijentaciju savremene spoljne politike Jermenije.

KONFLIKTI: Tandem bivšeg i novoizabranog predsednika – Kočarjana i Sarkisjana – takođe nije "meke ruke", kada je reč o odnosu prema masovnim demonstracijama, na talasu kojih je i sam Kočarjan pre deset godina došao na vlast. Posmatrači OEBS-a predsedničke izbore u Jermeniji u februaru 2008. ocenili su kao demokratske, ali je ipak bilo primedbi na račun brojanja glasova na nekim biračkim mestima. Ministar inostranih poslova Finske Ilka Kanerva, kao predstavnik OEBS-a, osudio je "primenu sile protiv demonstranata". Predstavnici Saveta Evrope posebno su zabrinuti zaoštravanjem odnosa između vlasti i opozicije, što je i dovelo do uvođenja vanrednog stanja, dok je međunarodna organizacija Hjuman rajts voč pozvala vlasti da preispitaju slučaj prekoračenja primene sile protiv demonstranata koja je najverovatnije i dovela do brojnih ljudskih žrtava.

Politička kriza u Jermeniji odrazila se i na zaoštravanje konflikta oko Nagorno Karabaha. Ministar inostranih poslova Jermenije Vardan Oskanjan prošle nedelje optužio je azerbejdžanske snage bezbednosti za napad na jermensku armiju koja čuva administrativnu granicu, liniju sukoba između Nagorno Karabaha i Azerbejdžana. To su najozbiljniji oružani sukobi nakon primirja 1994. godine, a prema medijskim saopštenjima, žrtava ima na obe strane.

Međunarodne organizacije upozoravaju i na lošu političku klimu za produžetak pregovora o budućem statusu Nagorno Karabaha. Novoizabrani predsednik Jermenije Sarkisjan i njegov prethodnik Kočarjan poreklom su iz Nagorno Karabaha, gde su i započeli svoje političke karijere koje su se oslanjale na jermenski "patriotizam". Novoizabrani predsednik Serž Sarkisjan za vreme rata u Nagorno Karabahu bio je komandir svih separatističkih snaga, a 1993. godine njegov sadašnji konkurent, tada predsednik Ter-Petrosjan, pozvao ga je da se preseli u Jerevan i postane ministar odbrane Jermenije.

Međunarodna krizna grupa je još u novembru prošle godine upozoravala na rizik od novih oružanih sukoba vezanih za status Nagorno Karabaha. Prema ocenama zapadno-evropskih analitičara, poslednjih godina je uočeno dodatno jačanje oružanih snaga Jermenije i Azerbejdžana, što bi moglo dovesti do novih oružanih sukoba oko Nagorno Karabaha. Azerbejdžan je znatan deo prihoda od prodaje kaspijske nafte potrošio na kupovinu naoružanja. U budžetu Azerbejdžana za 2008. godinu za potrebe armije planirano je nešto više od milijardu dolara, što je više od celokupnog budžeta Jermenije. Jerevan, koji je poslednjih godina i ekonomski ojačao, planira da za potrebe vojske potroši oko 500 miliona dolara.

Kada je reč o Nagorno Karabahu, jednom od "zamrznutih konflikata", jer nije potpisan mirovni sporazum i ne postoji jedinstveno viđenje budućeg statusa te teritorije, međunarodna zajednica ne priznaje njegovu nezavisnost, a pitanjem regulisanja budućeg statusa bavi se Minska grupa (u okviru OEBS-a, a sačinjavaju je predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, Francuske i Rusije). Proglašenje nezavisnosti Kosova takođe je uticalo na "podgrevanje" tog "zamrznutog konflikta". Ali ne treba zaboraviti da je Rusija u slučaju Nagorno Karabaha politički i vojno podržavala jermenske snage bezbednosti pri otcepljenju te azerbejdžanske teritorije. Trenutno Ruskoj Federaciji na međunarodnom planu ne odgovara otvorena igra dvostrukih standarda za, s jedne strane, očuvanje celovitosti Srbije i, sa druge, podršku otcepljenju Abhazije, Južne Osetije i Nagorno Karabaha, te će Moskva najverovatnije taktički pokušati da ublaži separatističke težnje u tim nepriznatim republikama. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova parlament Azerbejdžana usvojio je odluku o povlačenju svoja 33 vojnika iz sastava Kfora, ali je politički kurs Bakua i dalje okrenut prema Zapadu i integraciji u NATO. Ako je Jermenija tradicionalni ruski partner, Azerbejdžan je ključni energetski partner Zapada za pristup kaspijskim rezervama nafte i gasa.

ENERGETSKI ČVOR: Da ekonomski interes ranije ili kasnije probija sve političke barijere, dokaz za to je izuzetno dobar odnos između Jermenije i Irana. Posebno kada se ima u vidu energetska bezbednost zemlje, ono čega su Jermeni postali svesni još početkom devedesetih godina, kada su u Jermeniji restrikcije električne energije trajale po ceo dan.

Iako se Jermenija još uvek nalazi u nekoj vrsti izolacije od svojih zapadnih i istočnih suseda – Turske i Azerbejdžana – zbog "okupacije" Karabaha, Iran sa Jermenijom planira stvaranje gasovodnog "čvora" koji spaja Iran i Rusiju. Teheran ima planove i da preko Jerevana izađe na evropsko energetsko tržište. Prvi deo gasovoda Iran–Jermenija završen je prošlog marta, u dužini od 141 km, koji spaja gasne sisteme dve države (2,3 milijarde kubnih metara gasa godišnje), dok je u planu izgradnja drugog dela gasovoda dužine od oko 200 km. Iran očekuje da bi u nekoj budućoj perspektivi njihov gas mogao preko dna Crnog mora da se transportuje u Evropsku uniju, ali monopol na to za sada ima Rusija.

Glavni politički i ekonomski partner Jermenije je Ruska Federacija. Za Moskvu Jermenija ima važnu ulogu "energetskog čvora" na Južnom Kavkazu, a oko 80 odsto energetske privrede Jermenije pripada ruskim firmama. Najpoznatija je "ArmRosgasprom" koja je vezana za ruski energetski gigant Gasprom. Rusija ima udeo u elektroprivredi, termoelektranama i infrastrukturi jermenskog gasovoda.

Bez sumnje su Južni Kavkaz i Kaspijski basen tačka na kojoj se poslednjih godina ukrštaju interesi raznih koncepcija "energetske bezbednosti", s jedne strane Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, a s druge Rusije, Kine i Irana, što otvara mnoga pitanja u vezi s rešavanjem brojnih političkih kriza i teritorijalnih konflikata. Jedno je sigurno – dugotrajni sukobi nisu u interesu nijedne od zainteresovanih strana.

Nasuprot rusko-jermensko-iranskim energetskim projektima, u novembru prošle godine pušten je gasovod Azerbejdžan–Turska–Grčka, sa krajnjom planiranom destinacijom u Italiji. Transport azerbejdžanskog gasa u Evropsku uniju trebalo bi da postane deo mreže gasovoda i naftovoda, poput Južnog toka i Nabuko, koja se poslednjih godina aktivno "plete" teritorijom Južne Evrope. Gasovod je dužine 285 kilometara, planiranog kapaciteta 11,5 milijardi kubnih metara uglavnom prolazi teritorijom Turske, a zapadni partneri očekuju da bi gasovod Azerbejdžan–Turska–Grčka trebalo da ojača partnerstvo između tih južnoevropskih zemalja. Zapad računa da bi energetski projekat azerbejdžanskog gasovoda trebalo da osnaži savezništvo i partnerstvo između Turske i Grčke koje su članice NATO-a, ali sa međusobno prilično lošim odnosima, kao i da doprinese rešavanju problema vezanih za Kipar i morske i vazdušne granice na Egejskom moru.

Istorija

Jermenija je gotovo čitavu deceniju, nakon terorističkog akta u jermenskom parlamentu u oktobru 1999, kada su stradali predstavnici samog vrha države, bila relativno politički stabilna i u procesu ekonomskog oporavka. Savremena istorija Jermenije bila je surova prema toj maloj (tri miliona stanovnika) južnokavkaskoj republici sa većinskim hrišćanskim stanovništvom: krajem Prvog svetskog rata (1915–1917) u Osmanskoj imperiji izvršena su masovna ubistva nad Jermenima, što jermenska vlada danas pokušava da na međunarodnom nivou proglasi genocidom. Jerevan smatra da je tada ubijeno oko milion i po Jermena, što je oko polovina tadašnje populacije. Ankara, koja se smatra svojevrsnom naslednicom Osmanske imperije, poriče da se radi o "genocidu" nad Jermenima planiranom od strane države. Donji dom francuskog parlamenta je 2007. godine usvojio Zakon o priznavanju genocida nad Jermenima, ali nije stupio na snagu zbog pogoršanja vojnopolitičkih odnosa između Francuske i Turske. U Sjedinjenim Američkim Državama, kojima je Turska jedan od ključnih saveznika na Bliskom istoku, predvorju Male Azije i u NATO-u, u američkom Kongresu gde većinu imaju demokrate pokušano je krajem prošle godine da se donese zakon o klasifikaciji jermenskih žrtava kao "žrtava genocida". Međutim, administracija predsednika Buša najavila je da će uraditi sve da se takav zakon ne usvoji. Početkom prošle godine, zbog poziva da se "istoriji pogleda u oči i prizna genocid" od strane turskih ultranacionalista, ubijen je turski novinar jermenskog porekla Grant Dink. Zbog sličnih motiva vršeni su pritisci i na laureata Nobelove nagrade poznatog pisca Orhana Pamuka.

Kada je reč o ljudskim životima, ni Jerevan nije bio milosrdniji prema Azerbejdžancima i Nagorno Karabahu, separatističkom kraju koji se nalazi gotovo u srcu susednog Azerbejdžana, koji su Jermeni okupirali i proglasili svojom autonomijom i u čijim je sukobima (1988–1994) poginulo 25.000 ljudi, a milion Azerbejdžanaca do današnjeg dana raseljeno.