Razbarušeni riđokosi junoša u maskirnoj uniformi, sa puškom o ramenu, samouvereno gleda u oko fotoaparata i objektiv kamera koje zuje: posle deset nedelja ratovanja u Avganistanu u domovinu se vratio britanski princ Hari (23).

Hari je osvetlao obraz kuće Vindzor i čitave nacije, opravdao je ratni pohod britanske vlade na Avganistan, koji se vodi "iz viših, humanitarnih ciljeva"… pisale su novine. Premijer Gordon Braun je naciji poručio: "Britanija se ponosi izuzetnim doprinosom princa Harija!"

Otac, princ Čarls, ponosno je rekao da sad može da pogleda pravo u oči porodicama običnih vojnika, a jedne novine su poentirale: "Džordž Buš nije otišao u Vijetnam, a princ Hari je otišao u Avganistan!"

Ovako, euforično, bila je intonirana većina medijskih dobrodošlica princu Hariju. Deo ostrvskih medija kao da je uhvatila epidemija otužnog udvoričkog novinarstva. U najboljem slučaju, ovi britanski mediji pretvorili su se u dresirane pudlice koje se takmiče u hvalospevima Hariju: prinčev povratak iz Avganistana pretvorio se u pravu medijsku histeriju, pa je u nekim listovima na naslovnim stranama velikim slovima pisalo "Moj rat" ("Miror") i "Jedan od naših momaka" ("San"). U ovoj svojevrsnoj verziji "princa na zrnu graška" mediji su bili preplavljeni otrcanim pitanjima – kako mu je bilo da nosi prljavu uniformu, da se ne kupa redovno, da jede "jezivu hranu", uz ulizički komentar: "Suština je bila da ste imali isti tretman kao svi vojnici, zar ne?"

PRAVA STRANA RATA: "Gardijanova" komentatorka Ketrin Benet ukorila je i ugledni BBC gde su urednici dva dana lojalno guslali o prinčevom ratnom iskustvu. Uz onaj ozbiljni glas spikera i klasičnu muziku rezervisanu za državne pogrebne ceremonije, generali i komandanti su hvalili primernu posvećenost "princa-vojnika". Istina, BBC je u manjoj meri prostor davao i onima koji su kritikovali Harijevu ekspediciju.

I najveći rojalisti morali su da priznaju da je prava pljuska bila prinčeva izjava da bi se rado vratio na ratište glasno poručivši da mu se naročito ne dopada život u Engleskoj koji je "prilično govnarski", naročito zbog novinara "koji pišu razne govnarije".

Zaslepljeni svetlostima reflektora oko princa Harija, u medijima danima nije bilo ni mesta, ali ni raspoloženja za priče o pravoj strani rata, o poginulima, o situaciji na ratištu, o opremljenosti i mentalnom zdravlju vojnika, o njihovoj stambenoj situaciji i platama… Prećutkuje se i činjenica da se 62 odsto Britanaca zalaže za povlačenje britanskih trupa iz Avganistana do kraja godine.

Kritički orijentisani mediji smatraju da je nepodnošljiva disproporcija između publiciteta koji dobijaju obični smrtnici koji su poginuli u Avganistanu i medijska euforija zbog ranog povratka sa ratišta britanskog princa, koji se vratio na obe noge za razliku od drugara koji je došao istim avionom, ali bez jedne noge i bez jedne ruke…

Uzbudljiva ratna epizoda britanskog princa potvrdila je ono što već svi znaju: neki životi vrede više od drugih. Jeste, Hari je bio običan vojnik, ali i "jednakiji od drugih". Brojni blogovi po britanskim medijima otkrivaju da neki vojnici ne kriju da im je bilo milo da Hariju vide leđa: više ne moraju da život stavljaju na kocku da bi njega obezbeđivali.

KULTURA RATA: Blogeri po britanskim medijima su podeljeni: jedni kritikuju liberalnije medije zbog "nedostatka patriotskih osećanja", a drugi fokus stavljaju na obične vojnike, nesrećnike, plaćenike koji u Iraku ratuju i ubijaju za nedeljnu platu, uz napomenu da bi vojnu vrhušku trebalo "pred sud, da odgovara za ratne zločine".

Iz polemike nisu izostale ni pristalice ukidanja monarhije. Njihova telegrafska poruka je bila: Vive la Republique!

Ima analitičara koji postavljaju pitanje i koliko je ova avganistanska avantura britanskog princa koštala poreske obveznike. Na to pitanje se dodaju argumenti da britanski vojnici nisu najbolje opremljeni, da su mnogi zapravo stradali zbog neadekvatne opreme. Vojska odgovara da je odlazak princa Harija na ratište bio velika ratna propaganda i da će, povedeni Harijevim entuzijazmom, mnogi mladići volontirati što je od neprocenjive vrednosti. Čak i kraljevski biograf Robert Lejsi kaže da je Harijeva tromesečna ratna avantura bila organizovana u "slavu rata". Hari je upotrebeljen kao maneken rata. Gotovo sve fotografije su slične: mladi čovek u maskirnoj uniformi, u pustinji, s puškom, suncem opaljen i zadovoljan… Bilo kako bilo, sve se ipak svelo na veliku maskaradu i propagiranje kulture rata u kolektivnoj psihi nacije.

CAREVI MANIPULACIJE: Neki cinici kažu da ispada da je u pravu Mohamed al Fajed, koji je nedavno, na raspravi o uzrocima saobraćajne nesreće u kojoj su stradali princeza Dajana i njegov sin Dodi, javno rekao da "britanska kraljevska familija još živi u XVIII i XIX veku, da svima manipuliše i može da uradi sve", pa su, tvrdi on, deo velike zavere političara, advokata i medijskih legija koji kroje pravu istinu o pogibiji Al Fajeda i Dajane.

Da li su članovi porodice Vindzor stvarno "carevi manipulacije"? Na ovako ogoljeno postavljeno pitanje, sudeći po najnovijim događajima, odgovor bi mogao da bude potvrdan. Naime, princ Hari, koji je donedavno u britanskoj javnosti slovio za tipičnog mlađanog plejboja, ne mnogo bistrog izdanka kraljevske kuće koji ne ume da sastavi ni tri suvisle rečenice, ali je kadar da napravi i takav gaf da se na maskenbalu pojavi u naci-uniformi, preko noći je postao medijski "princ-vojnik", nacionalni heroj, moralni autoritet koji podanicima Nj.K.V. treba da bude lider.

Britanski mediji su prihvatili da Harijevu avganistansku avanturu tretiraju kao vrhunsku vojnu tajnu, a za uzvrat im je sa najvišeg mesta obećano da će po prinčevom povratku imati "ekskluzivne intervjue". Istina, džentlmenski dogovor je bio da će pitanja biti vrlo jasno profilisana: uslovi života vojnika u bazi nedaleko od talibanskog utvrđenja "Musa Kaleh", Harijeve junačke i patriotske emocije, kao i "šta bi rekla njegova majka…". Dakle, svaku Harijevu ispovest mogao je da napiše svaki novinar u svojoj britanskoj redakciji samo prelistavajući dokumentaciju… A onda su australijski mediji otkrili "strogo čuvanu tajnu", i ratne igre jednog princa i medija su završene.

Hari sada poručuje da bi što pre želeo da se vrati na ratište.

Mnogi blogeri, ali i politički i vojni analitičari, poručuju mu da se vrati svom pređašnjem životu plejboja, svom apartmanu u Kensingtonskoj palati, a običan život neka ostavi običnim ljudima.

Magnet za metke

Hari ne krije da bi on opet rado na ratište. U jednom od intervjua je rekao: "Lepo je da jednom u životu budem običan čovek… Sad su se ispunile sve moje želje…" Posle njegovog povratka, kao i pre odlaska, u britanskoj javnosti se vodi debata da li je Hari uopšte trebalo da ide u Avganistan: on nije običan vojnik, on je kraljičin unuk i princ… U Avganistanu se vodi rat, to nije psihoterapija, poručuje jedan od vodećih britanskih komentatora. Lepo što je Hari hteo da volontira, ali nije ni hrabro ni moralno opravdano što je pre svega hteo da vidi kako rat izgleda izbliza, a da pritom dovede u daleko veću opasnost ostale vojnike. Uostalom, zar njegov nadimak nije bio "magnet za metke"?