Od početka je Ka znao da u Turskoj verovati u Boga ne znači čovekovo pojedinačno susretanje s najuzvišenijom idejom, s najvećim Tvorcem, no pre svega znači stupanje u neku zajednicu vernika, u neko okruženje, ali to što je Muhtar, uopšte ne progovorivši o Bogu i veri pojedinca, govorio o koristi zajednica vernika, kod Kaa je ipak izazvalo izvesno razočaranje.

Turski je Nobelovac Orhan Pamuk zasluženo jedan od najcenjenijih pisaca savremenog doba, a "pelcer" njegove literature začuđujuće se dobro primio i kod nas. No, podozrevam da njegov obimni roman Sneg (2002), smešten u poslednju dekadu drugog hrišćanskog milenijuma, nikada neće dostići popularnost nekih njegovih ranije prevedenih romana, ispunjenih nekako baš onom dozom egzotike romantizovane Drugosti – udaljene čak ne toliko prostorno koliko vremenski – kakvu šira čitalačka publika jako voli… Nije baš mnogo od toga ostalo u Snegu (preveo Ivan Panović; Geopoetika, Beograd 2007), romanu oporom i teškom, knjizi u kojoj se pisac odvažno – pri čemu se ova odrednica odnosi i na književnu zahtevnost i na građansku hrabrost – i direktno da ne može neposrednije pozabavio savremenom Turskom, njenom dubokom podeljenošću, sveprožimajućom identitetskom i vrednosnom rastrzanošću između sekularizma (tj. kemalizma, republikanstva…) i islamizma, između Evrope kojoj se teži, ali se od nje i zazire (a taj je proces obostran, da se razumemo) i Orijenta, od kojeg bi se nekako pobeglo, ali tako da sve zapravo ostane isto, između tvrdokorne etnonacionalističke interpretacije "turkstva" i sopstvenih manjina koje niti mogu niti žele da se uklope u tako tesno skrojenu košuljicu "nacionalnog identiteta" (kurdski pokret, frustrirajuća istorija odnosa sa Jermenima ili Grcima etc.). I tu nije kraj. Dakako da u svim tim dvojbama ima i "klasnog" elementa, jer jedno je poimanje sveta evropeizovane "istanbulske buržoazije" školovane na najboljim univerzitetima, a sasvim drugo zabačene anadolske sirotinje, one kojoj je Allah neretko jedini zaštitnik pred zastrašujućom ravnodušnošću ionako nedostižnog sveta…

Narator ovog romana Orhana Pamuka sam je – Orhan Pamuk. Ili nas pisac barem navodi i zavodi da u to poverujemo, ispisujući priču Snega kao hroniku boravka njegovog tragično stradalog prijatelja iz mladosti, pesnika koji će do kraja ostati naprosto Ka, dugogodišnjeg egzilanta u Nemačkoj, koji će se vratiti u Istanbul, i odmah potom, potaknut dobrim ugovorom za reportažu, ali i stanovitim ličnim motivima, produžiti na krajnji severoistok zemlje, u siromašni i snegom zavejani gradić Kars, taj propadajući spomenik slave Osmanske i ruske carevine i izumrle kulture nekadašnjeg jermenskog stanovništva, smešten blizu granice sa Gruzijom.

Ka će ući u Kars takoreći u poslednjem trenutku pred zatvaranje kapija: Veliki Sneg odseći će grad od ostatka sveta na četiri dana, i tokom tih četirju dana i noći desiće se zapravo "sve" u Snegu – osim flešbekova koji sežu od frankfurtskih Ka-ovih dana pa do njihove istanbulske mladosti i "flešforvardova" koji ga prate od povratka u Frankfurt do smrti od metka islamističkog osvetnika – to jest, u tih je ni stotinak sati Pamuk "nakrcao" toliko likova i događanja da bi se od toga dala napraviti cela edicija, ceo jedan "prustovski" ciklus… To ume i da zasmeta, naprosto se čini da je Pamuk po svaku cenu hteo da mu tih nekoliko dana bizarnih (pomalo čak u natruhama markesovskih, makondovskih) zbivanja budu pozornica "Turske u malom" po cenu mestimičnog pretovarivanja radnje i, samim tim, gubljenja pripovedačke uverljivosti.

Povod Kaovom dolasku glasine su o učestalim samoubistvima devojaka "maramašica", onih koje pokrivaju glavu hidžabom, i zbog toga ne mogu u sekularne škole. Ta je Kaova "istraga", dakle, svojevrstan "okidač", no ona će pesnika odvesti daleko od početne teme, uplesti ga u političku dramu i ljubavnu romansu – ne znaš šta je od to dvoje tragičnije, čemu je suđen užasniji kraj… Pamuk je u Snegu pre svega izvanredan portretista složenosti turskog društva, minuciozni karakterolog koji pri tome ume da voli i brani sve svoje likove, od duboko frustriranih i povređenih "revolucionarnih islamista" iza čije pompeznosti često nema bog zna čega većeg od povređenosti i kompleksa nesigurnosti pred "tim naduvenim zapadnjacima", ali i obrazovanijim slojevima turskog društva, preko rezigniranih levičara, zanesenih kemalista zgroženih puzajućom reislamizacijom, zažagrenih mladića kojima su "politički islam" ili kurdska gerila nadomestak za sve nepostojeće životne šanse, tvrdih vojničkih sekularista koji ne skrivaju prezir prema "liberalnim intelektualčićima" jer ovi stalno nešto zakeraju i sikću na vojsku, a bez vojske bi ih "mudžahedini zatukli, kao u Iranu"; ponad svega, u Snegu su važne žene, i svi mogući načini na koje pokušavaju da ostvare svoju slobodu i samopoštovanje, u klinču između duboke, hereditarne patrijarhalnosti turskog društva, represivnosti islamizma i dobrim delom apstraktno-nedostižne ženske slobode po "zapadnom" obrascu. Hm, sloboda u Karsu – kako to kontektualizovano zvuči!

I dok taj sneg pada li pada u Karsu, kao da će zaista da pomori svet, isfrustrirani će sekularisti izvesti lokalni operetski (hm, zapravo: teatarski) puč, i zavesti samovoljnu strahovladu, koja će trajati koliko dok se sneg ne otopi i putevi ponovo postanu prohodni; Margaret Etvud lepo primećuje da je odsečeni Kars u ovom romanu u neku ruku metafora izolovanosti (dela) turskog društva. Dakle, društva nevoljnog ili nemoćnog da iskorači iz začaranog kruga jalovog "tradicionalizma" i nasilne "modernizacije", koja ne može baš uvek da se sprovodi tenkovima…

Pamuk je, kao građanin, tvrdi sekularista i "zapadnjak" (i stalna meta kako islamista, tako i turskih nacionalista), ali kao romanopisac, on svim svojim junacima, njihovim pričama i njihovim istinama daje podjednake šanse na šahovskoj tabli sveta, uzdržavajući se dosledno od bilo kakvog popovanja: sve se ionako jasno vidi, treba samo čitati… A u ovaj Sneg vredi uprtiti, bez straha da ćete poželeti da prestane: Orhan Pamuk izgradio je u zavejanom Karsu jednu pomalo pretencioznu romanesknu građevinu, ali toliko je izvanrednih detalja u njoj koji upućuju na ruku majstora, da se njeno upoznavanje i te kako isplati. Uzgred, voleo bih da nemam razloga da napišem ovu rečenicu: Anadolija je bliže, mnogo bliže Srbiji nego što se obično misli, i to će svaki srpski čitalac Snega nepodnošljivo lako prepoznati.