Intervju – Slobodan Radovanović, v.d. republičkog tužioca
Tamna strana života u Srbiji
"Mi više nemamo vremena za čekanje da donesemo zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom. To je jedini efikasan način za suzbijanje organizovanog kriminala. Samo kad nekom oduzmete novac i imovinu, oduzimate mu moć da se bavi kriminalom i korupcijom"
Slobodan Radovanović, vršilac dužnosti republičkog tužioca, na tu je dužnost imenovan prošle godine, nakon što je četiri godine bio specijalni tužilac za organizovani kriminal u Beogradu. Bez sumnje informiran o "tamnoj strani" života u Srbiji, u razgovoru za "Vreme" kaže da je u Srbiji klasičan kriminal u opadanju, da Specijalno tužilaštvo čini maksimalno moguće da bi se organizirani kriminal smanjio, a da je problem s kojim se zemlja i nadležni tek trebaju suočiti sve raširenija korupcija. Da bi borba s tim problemima imala uspjeha, valja osuvremenjivati zakonodavstvo, graditi druge institucije koje će se njima baviti, ojačati tužilačku organizaciju…
"VREME": U Republičko tužilaštvo došli ste u prilično nesređenoj situaciji: vaš prethodnik je već duže vrijeme ispunjavao uvjete za penziju, ista je bila situacija i u beogradskom okružnom tužilaštvu, i drugdje je bilo problema. Što ste sve zatekli i što ste dosad napravili?
SLOBODAN RADOVANOVIĆ: Situacija u tužilaštvu je široka tema – moralo se krenuti od puno stvari za koje sam smatrao da su urgentne, za koje nije bilo vremena za odlaganje. Posao koji sam preuzeo bio je sasvim drugačiji od onoga koji sam radio u Specijalnom tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala, gde sam imao kontrolu nad kompletnim delokrugom posla, u kojem ipak pratite neki slučaj od njegovog početka do kraja i možete da ga kontrolišete. Ovde sam došao u poziciju da imam pred sobom celu teritoriju Srbije, celu njenu tužilačku organizaciju sa svim njenim problemima. Moralo je da se krene od slučajeva i procesa za koje je javnost zainteresovana, a koji su bili sklonjeni od očiju javnosti. I kadrovska problematika je bila jedna od prvih stvari kojima sam se morao pozabaviti, kako bi se – što je vrlo bitno – povratilo poverenje javnosti u organe gonjenja. Otvoreno ću reći, organi otkrivanja krivičnih dela, mislim na policiju i neke inspekcijske službe, nisu imali poverenje niti u svoje institucije, niti u tužilaštva. To se odnosi i na Okružno tužilaštvo u Beogradu, kao i neka tužilaštva u unutrašnjosti. Nažalost, tako je. Trebalo je napraviti nove relacije, uspostaviti poverenje i novu bazu za saradnju, bez koje nema napretka u otkrivanju krivičnih dela i borbi protiv kriminala.
Koliko vas u tome ograničava činjenica da još nije na snagu stupila nova organizacija sudstva, koja se stalno odlaže i da još nisu formirana niti tijela za imenovanje sudaca i tužilaca?
Sad se priprema novi set zakona o pravosuđu, Ministarstvo pravde je rešeno da to bude vrlo brzo na dnevnom redu Skupštine Srbije i tada ćemo biti u mnogo boljoj situaciji da razrešimo neka organizaciona pitanja, ali i bez toga moglo je dosta neodložnih stvari da se uradi. Nažalost, bio sam prinuđen i na neke teške poteze, neke od mojih kolega iz tužilaštva morale su da budu suspendovane. Ne mogu se zatvoriti oči pred činjenicom da neko ne radi dobro, da ne radi u skladu sa zakonom ili pravilima profesije, a to je stanje trajalo već duže vreme, pre mog dolaska na ovu funkciju. Trebalo je uspostaviti i neke relacije i red, jer može se kritikovati rad institucija, ali ne može dobro da se radi ako imate suštinsko nepoverenje u njihov rad. Bez poverenja se ljulja celi sistem pravosuđa. Svaka nenamerna greška može da se ispravi i da se toleriše, ali ne sme da se odstupa od pravila struke i zakona.
Novi zakon o krivičnom postupku tužiocima će dati mnogo veću ulogu nego što je imaju danas. Oni će umjesto policije voditi istragu. Da li je tužilačka organizacija u Srbiji spremna na tako velike promjene?
Konkretno, naravno da nemamo sve preduslove. U onom najvažnijem, stručnom delu, nema prepreka. Velika je promena bila i onda kada je policija dobila ovlašćenje da ispituje uz prisustvo branilaca da bi to kao dokaz moglo biti prihvatljivo na sudu, pa se policija uklopila, iako su policajci manje obučeni od tužilaca u prikupljanju dokaza validnih za sud. Zato verujem da će tužioci bez problema preuzeti svoje zakonske ingerencije. S druge strane, nedostaju materijalni preduslovi za to. Trebaće nam više prostora, od sudova to ne možemo očekivati, jer su i oni pretrpani i skučeni, a neophodna je i tehnička oprema za audio-vizuelno snimanje, što će – nadajmo se – takođe biti rešeno do stupanja zakona na snagu.
Još dok ste bili na funkciji specijalnog tužioca za organizovani kriminal pokrenuli ste incijativu o promjeni propisa kojima bi se omogućilo oduzimanje imovine stečene krivičnim djelom, a javnost nagađa i o primjeni novih propisa i na slučajeve koji su već pravosnažno presuđeni.
Da li će novi propisi biti primenjeni i na te slučajeve ne znam. Ministarstvo pravde je formiranjem Radne grupe za izradu tog zakona mnogo učinilo, sve je sad na javnoj raspravi i već je organizovan jedan okrugli sto, a u najavi je i drugi na koji su pozvani tužioci i sudije iz svih tužilaštava i sudova u državi koji će dati svoje primedbe. Dobro je da se shvatilo da mi više nemamo vremena za čekanje, taj zakon mora da ugleda svetlo dana što pre. To je jedini efikasan način za suzbijanje organizovanog kriminala, ali i korupcije, jer samo kad nekom oduzmete novac i imovinu, oduzimate mu moć da se bavi kriminalom i korupcijom. Ono o čemu posebno treba voditi računa jeste način na koji će se oduzimati imovina, kako ćemo znati koja je to imovina koja se može oduzeti. Implementacija zakona nije ništa manje važna od dobrog zakona. Nažalost, mi danas u Srbiji ni o onoj legalno stečenoj imovini nemamo dobru evidenciju, a pravilo je da niko do onih koji se bave kriminalom nema imovinu na svoje ime, nego uvek koriste imovinu koja se vodi na nekog drugog. Sve treba utvrditi operativnim radom, da bi se to sutra moglo zamrznuti i zapleniti. Treba napraviti razgranat aparat ljudi i institucija koji će se samo time baviti. Državu će to dosta da košta, ali će se višestruko vratiti kroz oduzetu imovinu.
Naši sudovi dosad nisu rado posezali za tom mjerom niti onda kad su mogli. Jedan od rijetkih iznimaka je presuda u "slučaju Zarubice" u Specijalnom sudu, ali javnost se sjeća neuspjelog pokušaja da se oduzme novac nekih građana Srbije deponiran u inozemstvu, za što se okrivljuju i nadležni državni organi.
To su mane postojećih zakonskih rešenja po kojima se može zapleniti samo ona imovina koja je u direktnoj vezi s krivičnim delom za koje je neko osuđen. Moramo napraviti širi sistem u kojem se može najpre zamrznuti, a posle, ako dođe do osude, i oduzeti sva ona imovina koja je sumnjivo, pomoću kriminala stečena. Odnosno, ako neko ne može da dokaže da je imovinu stekao legalnim putem, ona će biti oduzeta.
Kada uđemo u sistem Evropske unije, sve će biti mnogo lakše, jer zemlje članice imaju mogućnost zamrzavanja takve imovine i računa u bilo kojoj zemlji da ih kriminalac ima. Oni čak međusobno otvaraju i razmenjuju podatke o bankovnim računima takvih lica. Mi zasad još imamo ograničenja u svemu tome i naši kriminalci tu prepreku koriste, ali s približavanjem Evropskoj uniji i to ćemo prevazići.
Imate li podršku političkih institucija i struktura za takav zakon?
Država je stala iza tog zakona svojim resornim ministarstvom i to je trenutno najvažnije. Kad zakon dođe pred parlament, onda ćemo jasno znati ko je za, a ko protiv toga da se ova zemlja oslobodi kriminala i korupcije.
Pod lupom javnosti je nerijetko i imovina nekih bogatih ljudi u Srbiji i načina na koji su svoje bogatstvo stekli. Vjerujete li da će se neka vlast, na temelju takvog zakona, uhvatiti u koštac i s tim problemom?
Bez sumnje. Svaka vlast koja bude rešena da pitanja pravde i morala izgura do kraja, učiniće mnogo za državu.
Posljednjih mjeseci se govori i o nezakonitoj prodaji firme C market, spominje se u tome i Miroslav Mišković, ali i ljudi iz kabineta premijera Vojislava Koštunice. Bivši vlasnik te firme Slobodan Radulović optužen je u predmetu "stečajne mafije". Jeste li, tada kao specijalni tužilac, vodili istragu i o tome?
Kad se radi istraga, vodi se računa o svemu što je relevantno i što ima određeni stepen izvesnosti, sve se to prikuplja. Sve smo proveravali i pred sudom je kompletan predmet. Ovo što se sada događa u javnosti, to su spekulacije i manipulacije.
Hoćete reći da se Vlada nije miješala u preuzimanje C marketa, usprkos Memorandumu o preuzimanju čiji se faksimil pojavio u medijima?
Vlada se, po onome što smo mi videli u istrazi, nije mešala u privatizacije. Mi nismo naišli na dokaze koji bi takve tvrdnje potvrđivali. Nemamo dokaz ni da je Memorandum koji se pojavio u javnosti verodostojan, niko nije priložio bilo koji dokaz o njegovoj verodostojnosti. Sve što smo imali tek je fotokopija. Sa njom sve počinje i sve se završava. Osim nje nema ničega.
U javnosti vam se u jednom trenutku zamjeralo to što se u predmetu "duvanske mafije" nisu našla neka imena za koje je javna tajna da su se obogatili upravo švercom cigareta devedesetih godina.
Taj predmet je rađen godinama, i pre nego što sam ja došao za specijalnog tužioca, pa je onda istraga stala. Radna grupa u MUP-u je rasformirana i na tom slučaju su ostala da rade samo dva policijska inspektora, za koje ja mogu izreći samo pohvale. Specijalno tužilaštvo je preuzelo taj predmet i istraga je krenula u trenutku kad smo od Novog Sada preuzeli onaj deo vezan za Stanka Subotića i završili istragu, u kojoj smo do rezultata došli svojim radom, uz pomoć policije.
Za šverc cigareta istraga se vodi i protiv Mirjane Marković i Marka Miloševića, ali se čulo da su oni dobili azil u Rusiji. Da li je Republičko tužilaštvo o istrazi obavijestilo nadležne organe u Rusiji?
Za njima je raspisana poternica, za to zna i ruska strana. Možemo zatražiti izručenje preko Ministarstva pravde, a kako će se postaviti ruska strana, u to mi kao tužilaštvo ne možemo ulaziti. Svakako, nikakvo zvanično obaveštenje od njih nismo dobili.
Mirjana Marković se spominjala i u vezi s ubojstvom Ivana Stambolića, ali i u slučaju ubojstva novinara Slavka Ćuruvije. Vi ste u nekoliko navrata obećavali pomake u tom slučaju i nove detalje istrage, a prije nekoliko dana to je potvrdio i vaš nasljednik, specijalni tužilac Miljko Radosavljević.
Ne volim da se hvalim, ali meni je to bio profesionalni izazov. Lično sam preuzeo predmet i otvorio novu istragu u tom slučaju. Ostavio sam to u nasleđe kolegi Radosavljeviću. Često imamo konsultacije oko tog predmeta. U istrazi smo došli do jednog vrlo visokog nivoa, a on želi da se još neke stvari ispitaju i istraže. Kad je o Miri Marković reč, neke indicije ukazuju da je ta porodica povezana sa slučajem, ali radimo na tome da to potvrdimo kako bi dokazi imali sudsku validnost. Badava su sumnje, govorkanja i pretpostavke ako nema dokaza. Pomaka ima, ogromnog, ali detalji će se znati nakon što prikupimo dokaze za sve one ljude koji su s time povezani. Razumljiv je interes javnosti da se ovaj slučaj razreši. Tužilaštvo mora da kaže šta je utvrđeno i da li ima mesta gonjenju određenih ljudi. Nažalost, vreme čini svoje, skoro će deset godina od tog ubistva koje je jedan od najvećih udaraca pravnom poretku, demokratiji, svemu… Država ne sme da ubija svoje državljane ni pod kojim izgovorom i moramo to do kraja da raščistimo.
Država je umiješana i u atentat na Ibarskoj magistrali. Kako gledate na odluku Vrhovnog suda Srbije da, nakon serije presuda i njihovih ukidanja, drugi puta u svojoj povijesti otvori glavnu raspravu u tom slučaju?
To je veliki plus za Vrhovni sud Srbije i mi smo odavno priželjkivali takvu odluku. Vrhovni sud ima najstručnije sudije i jednom treba to presuditi. Ovaj krug donošenja presude i zatim njenog ukidanja nema više smisla. Time dovodimo sve u sumnju. To je nedopustivo i prema javnosti i prema porodicama čiji su najbliži stradali i prema svima onima koji su u tom predmetu pominjani. To je vezano za jedan vrlo ružan period naše istorije i bez rešavanja tog i sličnih slučajeva nema mnogo napretka u uspostavljanju vladavine prava u zemlji. To je hipoteka koju još imamo. Njeno skidanje je test našeg napretka i ako u tome podbacimo, ko će da veruje svemu ovome što radimo?
Kad je riječ o suđenju za ubojstvo premijera Zorana Đinđića, prije nego što je prvostepeno završeno, najavljivali ste, još kao specijalni tužilac, istragu o tzv. političkoj pozadini atentata. Ima li pomaka u toj istrazi i što je s vašim obećanjem da će biti optužnica zbog oružane pobune Jedinice za specijalne operacije?
Nisam obećao da će biti podignuta optužnica. Bilo bi to neozbiljno od mene u trenutku kad još nije pokrenuta ni istraga za oružanu pobunu "crvenih beretki". Jedino što sam mogao obećati je da ćemo slučaj istražiti, da vidimo da li je to bio protest, oružana pobuna ili pokušaj državnog udara. To sam rekao i punomoćnicima porodice ubijenog premijera, koji su tražili da se otvori istraga. Ali, nama je cilj bio da se postupak za atentat završi. Otvaranje nove istrage dovelo bi do razvodnjavanja i komplikovanja postupka. Posle toga, postupak za ubistvo premijera je završen i sad se očekuje finale. Uskoro će se presuda naći pred Vrhovnim sudom. Ostala su neka otvorena pitanja, to je vrlo složeno i komplikovano područje u kojem možete naići na gomilu nepoznanica i stvari koje je teško više istraživati. Mislim da smo neka pitanja otvorili. Formirane su radne grupe pri MUP-u, ostalo je u nasleđu kod novog specijalnog tužioca i meni je teško da dam neke konkretne odgovore na ta pitanja. Ispunio sam svoje obećanje i pokrenuo ta pitanja, ali šta ćemo iz svega toga dobiti, tek ćemo videti. Svakako, odgovoriti na sve još nerazjašnjeno nije samo obaveza pred javnošću, nego i obaveza države.
Hoćemo li saznati i istinu o skrivanju i predaji Milorada Ulemeka Legije, prvooptuženog za ubojstvo premijera?
Ni to, kao nijedno drugo pitanje koje opterećuje i izaziva sumnju ne sme da ostane bez odgovora.
Da li osjećate kao svoj promašaj ili grešku ono što se događalo s bivšim okružnim tužiocem Radetom Terzićem, koji je pušten iz pritvora i koji će odgovarati pred općinskim sudom zbog zloupotrebe službenog položaja, a ne zločinačkog udruživanja?
Jedan deo te priče je bio pomalo zaboravljen. Čak ni ja u to vreme nisam znao šta se tačno događalo oko puštanja iz pritvora danas pokojnog Dušana Spasojevića posle otmice Miroslava Miškovića. Kada se to pitanje otvorilo, nažalost, ni neki u policiji nisu znali šta se tačno događalo, a upravo nakon toga je ojačala Spasojevićeva kriminalna grupa. Na slučaj se nadovezalo još nekih stvari u vezi sa optužnicama za Legiju i još neke slučajeve.
Terzić je, međutim, ubrzo pušten iz pritvora i odgovarat će pred općinskim sudom zbog zloupotrebe službenog položaja, a ne zločinačkog udruživanja?
Tako je glasila i krivična prijava, to je i dalje otvoren predmet i ne mogu da pričam o njemu.
Kako gledate na sve češća hapšenja koja policija provodi pred televizijskim kamerama? Počelo je s predsjednikom Trgovinskog suda Goranom Kljajevićem, isto se dogodilo i s Radetom Terzićem, sve do hapšenja Dragana Džajića prije nekoliko dana?
Policija ima svoje pravilnike o upotrebi sredstava prinude, koja primenjuje i kad treba sprečiti neki eksces ili čak samopovređivanje. Nisam siguran da je kod hapšenja Gorana Kljajevića bilo takve opasnosti. Moje lično mišljenje je da u svakom trenutku i u svakoj situaciji treba poštovati ljudska prava i ne narušavati presumpciju nevinosti. Pitanje je i da li se kamere mogu upotrebljavati, o tome se može diskutovati. U nekim zemljama postoji takva praksa kad je posredi hapšenje javnih ličnosti. U svakom slučaju, moramo da se držimo standarda koji važe u Evropi i Evropskoj uniji. Tamo je već uspostavljena demokratska procedura koje bismo se trebali držati. Ispod toga ne bi trebalo ni mi da idemo.
Javnost bi, pretpostavljam, mnogo više zanimao snimak hapšenja – za razliku od Kljajevića ili Džajića – dokazano opasnog Milorada Ulemeka Legije, koje se dogodilo u zatvorenom krugu policijskih zvanica.
To nije sporno. U svakom slučaju i u tome moramo da uspostavimo evropske procedure i da ih se držimo. Apsolutno mora da se zna koje ljudsko pravo mora da se zaštiti, šta je to presumpcija nevinosti, i da tu nema odstupanja i da odgovara onaj ko to krši.
Da li ste kao specijalni tužilac vodili istragu o više od 600 kilograma heroina koje je Državna bezbednost do 2001. godine držala u sefu Komercijalne banke u Beogradu?
Jedino što tužilaštvo može da kaže jeste da je taj heroin spaljen u Obrenovcu i da je to urađeno lege artis, a Ulemek Legija može da priča o kojekakvim zaverama, kao što je i pričao pokušavajući da sebe predstavi u drugom svetlu, kao heroja. Od onolikog intervjua u "Glasu javnosti" šta je od njegovih konstrukcija privuklo pažnju? Skoro ništa.