Među istaknutijim teorijama industrijskog menadžmenta nalazi se i takozvani model prodavaca kokica. Reč je o tome da, ukoliko na jednom šetalištu imate određeni broj prodavaca kokica, oni će se polako pomerati ka centru šetališta, u cilju prikupljanja većeg broja mušterija, naravno. Ovaj model često primenjuju i politički analitičari u pojašnjavanju ponašanja stranaka, koje se u početku nalaze na različitim krajevima socijalnog spektruma, te zatim ublažavaju stavove koje zastupaju da bi se približili "centru", radi što većeg broja glasova. Pa tako imate grobara koji se odriče Velike Srbije za razliku od Velikog Gospodara koji je vatreno propagira u svom kazamatu, psihologa šarmera koji se sve više bori za Kosovo, a ovamo, kao, ne pristaje na kompromise i tome slično, ali i izvesne koji ih zbog toga osuđuju. Međutim, vi koji osuđujete ne zaboravite da imate posla sa ozbiljnim igračima, čiji je sofisticiran osećaj za preokrete u politici upravo ono što ih je i dovelo tu gde jesu. Caka u vezi sa gorepomenutim modelom jeste u tome što u njemu ravnoteža egzistira samo sa parnim brojem igrača. Grobar i šarmer odlično znaju da je onaj mrljavi već tamo u centru, pa mu se sad lagano približavaju, a kad ga budu izgurali, nadajmo se da će "šarmerska prodemokratska" opcija ipak da preuzme većinu mušterija, a ovi drugi će opet biti na dobitku, jer će biti jedni od dva najvažnija faktora na političkoj sceni. A mrljavi onda može da ide da – prodaje kokice…