Jedna je stvar hapsiti Aleksandra Simovića, a sasvim druga Gorana Kljajevića ili Dragana Džajića, kazaće vam svaki ulični pozornik. Simović je notorni gangster iz zločinačke organizacije Duće i Legije, naoružan i opasan, u bekstvu od višedecenijske zatvorske kazne; naravno da ga se hapsi na prepad, sa dovoljno naoružanih policajaca i da ga se vezuje odmah. Uostalom, količina oružja i municije nađena u stanu dovoljno je opravdanje za takvu vrstu akcije; policija je sasvim razumno pretpostavila da će se sa tim suočiti. Pozornik će vam onda citirati Pravilnik MUP-a o upotrebi sredstava prinude: stvar je procene ovlašćenog službenog lica da li će upotrebiti sredstva za vezivanje. Pravilnik je tu jasan: primena sredstava za vezivanje dozvoljena je – ali ne i naređena! – u slučaju da postoji opasnost da lice lišeno slobode napadne službeno lice; da će pokušati bekstvo; da će povrediti drugoga ili sebe. Pozornik će vam reći da će vezati uhvaćenog provalnika, pljačkaša, ubicu i lice koje je izvršilo nasilno krivično delo; vezaće i nesrećnika koji je slučajno, iz nehata, ubio nekog ili izazvao saobraćajnu ili drugu nesreću u kojoj je stradao neko njemu blizak, jer su takvi ljudi očajni i skloni samopovređivanju. Procena koju Pravilnik sasvim ispravno prepušta ovlašćenom službenom licu zasniva se na dugogodišnjem iskustvu policije u postupanju u takvim svakodnevnim situacijama; u praksi je ta procena veoma retko pogrešna.

A kako se hapse predsednik suda, direktor banke ili predsednik fudbalskog kluba? "Tako što odemo nas dvojica u civilu, u običnom autu, zamolimo čoveka da pođe s nama na informativni razgovor, pa ga posle zadržimo ili pustimo", kaže za "Vreme" jedan iskusni policajac stare škole. "Svakako ne vodimo TV ekipu da ga vezanog slika, pa posle te snimke damo odabranim medijima." Teško je zamislivo da jedan Goran Kljajević, Rade Terzić ili Dragan Džajić proba u takvoj situaciji da pobegne ili da potegne pištolj; sve i da pokuša, dva iskusna policajca uhvatiće ga i savladati bez problema. U policijama širom sveta zna se dobro ko je za vezivanje, a ko nije, kao što se zna i "koji je za bivenje, a koji nije za bivenje", što reče jedan instruktor na policijskom kursu pre mnogo godina.

LOŠ UKUS: Zašto onda MUP Srbije naređuje policajcima da vezuju ljude koji nisu za vezivanje i onda ih još i slika vlastitom kamerom, pa snimke daje u javnost? U vreme vanrednog stanja puštanje takvih snimaka imalo je političkog i psihološkog smisla; u slučaju pomenutog Aleksandra Simovića takođe. Video snimanje takvih akcija policiji jeste važno iz procesnih razloga, za kasnije; ali objavljivanje tih snimaka već je u najmanju ruku problematično. Dobro: dopustimo li potrebu za informisanjem javnosti u drastičnim slučajevima kakav je Aleksandar Simović, objavljivanje se može pravdati, ali će savesni pravnici imati veoma značajne primedbe koje nisu za odbacivanje. Naime, dostojanstvo lica lišenog slobode ne sme se narušiti, ni u slučaju sasvim očiglednom, kakav je A. Simović. Snimajte ga za svoje potrebe, ali nemojte deliti medijima te snimke. Kad se Milorad Ulemek Legija onda predao, nismo videli slike; ne znamo ni da li su ga vezali, ali se možemo kladiti da nisu, jer su gledali u njega kao Pinki u Tita, kao što ih mnogo i danas gleda. Čak i za vreme vanrednog stanja objavljivani su snimci hapšenja notornih kriminalaca, ali su neke javne ličnosti ostale pošteđene poniženja: udovica Ražnatović i još neki. Izuzeci potvrđuju pravilo: sudija Đoinčević i tužilac Sarajlić, na primer; prvi je oslobođen, drugi je osuđen, ali je ostao loš ukus iza toga.

Danas više niko nije pošteđen poniženja u javnosti. Iz nekog razloga ustanovljena je sumnjiva praksa: ljude koji su mogli biti lišeni slobode bez senzacija i viška prinude vezuju, pa ih onda slikaju i snimke objavljuju. Imali smo tragikomičnu scenu hapšenja Bate Kankana u Novom Sadu, kad je on pomislio da su ga namestili za "Nemoguću misiju", a neuki gledaoci su pitali kakvu to misirsku babu hapse sa toliko oružja i policije. Imali smo i tužne scene hapšenja i vodanja u lisicama (i to sa rukama na leđima, što je posebno ponižavajuće) Gorana Kljajevića, raznih drugih činovnika, bankara itd. zaključno sa fudbalskim legendama kakav je Dragan Džajić; i sve to na televiziji i po novinama.

Takva praksa postaje sve sumnjivija: sve se više čini da je reč o jeftinom političkom marketingu i o tabloidizaciji policije, što ne vodi u dobrom smeru. Beogradski bizmismeni već pričaju da što te više slikaju za televiziju, manje ćeš sedeti u pritvoru. Nekome je očigledno palo na pamet da posrnulu vladu podupre "borbom protiv kriminala" ilustrovanom tim nepotrebnim i potencijalno štetnim snimcima. Naime, ako neko od tako uhapšenih, vezanih i slikanih lica bude pravosnažno oslobođeno, odštete za narušeni ugled, javno poniženje i nematerijalnu (i materijalnu) štetu mogle bi da budu povelike; kad su Rade Bulatović i Aco Tomić dobili onolike pare, šta tek ovi mogu da traže od nas, poreskih obveznika? A tu dvojicu nismo videli u lisicama na televiziji. Sve i da budu osuđeni, mogu da tuže zbog kršenja ljudskih prava i javnog ponižavanja i nasilja. Na kraju će to sve stići i do Strazbura, gde dosuđuju mnogo veće odštete nego ovde.

ZASTRAŠIVANJE: Ovaj fenomen – a o fenomenu je reč, posle toliko slučajeva – ukazuje na dalju brutalizaciju policijskog zanata, što je razlog za ozbiljnu zabrinutost. Policija kakvu smo želeli programom reformi iz 2002, integrisana u društvo, doživljena kao saveznik, a ne ugnjetač i neprijatelj, mora da počiva na principu najmanjeg neophodnog nasilja u svom poslu. To što se planetarni trendovi menjaju u suprotnom pravcu ne bi trebalo da omete nijedno demokratsko društvo; ne treba američke filmove i serije uzimati tako ozbiljno. Zabrinutost zbog brutalizacije policije javlja se u Evropi i Americi još krajem sedamdesetih među policijskim teoretičarima i sociolozima. Terorizam sedamdesetih bio je izgovor za pojačanu brutalizaciju do te mere da su nemački, italijanski i francuski stručnjaci upozoravali na pretvaranje policije u "armiju građanskog rata". Ako niste znali, do tada je uobičajeni kalibar policijskog pištolja u Evropi (a i kod nas) bio 7,65 mm, a u Americi .38 special; vodilo se računa da u vatrenim obračunima nevini civili ne stradaju od rikošeta i metaka velikog dometa. Uostalom, Jedinstveni izveštaj o kriminalitetu FBI-ja (Uniform Crime Report) za, recimo, 1984. godinu, kaže da je prosečna blizina aktera u oružanim obračunima policije i kriminalaca bila oko pet metara, a prosečna količina ispaljenih metaka 3,7 po okršaju. Teško da su se te cifre od tada promenile; život nije film. Međutim, desilo se da su do sada sve policije prešle na veće i opasnije kalibre (9X19 mm ili više) i na sve češću upotrebu automatskog oružja. Suzavac CN svuda je zamenjen suzavcem CS (znatno opasnijim po zdravlje), a kraće i mekše gumene palice dužim i tvrđim plastičnim. Gumeni meci zamenjeni si tvrdim plastičnim. Konačno, i nažalost, posle 11. septembra 2001. SAD su praktično legalizovale mučenje kao način pribavljanja dokaza, kao u seriji "24 sata". Uskoro ćemo videti hoće li se američko pravosuđe odupreti toj sramnoj praksi i odbiti dokaze pribavljene na taj način.

Sve je ovo opšti kontekst koji i te kako ima veze sa temom ovog članka. Slobodan Milošević je od milicije svesno napravio armiju građanskog rata u kojoj za kriminalistiku nije bilo mesta na vrhu liste prioriteta. Posle 5. oktobra ponadali smo se – i građanstvo i policija – da će javni red i mir, zaštita života i imovine građana, borba protiv kriminala i sprovođenje zakona konačno opet postati posao policije. Ovakva upotreba policije kakvu vidimo sa televizije može samo dopunski da nas zabrine: reč je o zastrašivanju i ponižavanju; o nejednakom postupku prema ljudima lišenim slobode, a po jeftinom političkom merilu; o nedostatku takta i pristojnosti, konačno, ali ne i najmanje važno. Policija je opet predstavljena u javnosti kao organ ugnjetavanja, a ne kao zaštitnik zakona i prava građana.