Ono što je bila i još uvek jeste zajednička karakteristika svih nobles proevropskih antiturbo-folk koalicija u svim zemljama bivše sovjetske Istočne Evrope po pitanju uvođenja svojih turbo-folk nacija u evropsko aristokratsko društvo, jeste da tim istim nacijama nije dozvoljeno da čuju nikakve kontraargumente jer su projevropejci zajašili sve masmedije sa kojih su bombardovali svoje građane isključivo jednostranim (čitaj jednoumnim) informacijama o Evropskoj uniji kao realizaciji Marksove zamisli o idealnom komunističkom društvu. Ovakva tehnika usmeravanja javne misli je kombinovana stalnim zastrašivanjem građana da će se "ruski" tenkovi vratiti a sa njima i sibirski gulazi ukoliko se ne nađe zaštita u okviru NATO i Evropske unije kao garanta sloboda i razvitka nacionalnih osobenosti. Međutim, iza ovakve nemilosrdne antiruske propagande kao sigurnog sredstva ispiranja mozgova u pravcu Brisela se u stvari krio sopstveni kompleks niže istorijsko-kulturoloske vrednosti koji se mogao izlečiti samo na jedan jedini način a to je da se formalno postane član zapadnih organizacija čime se sticao krucijalni "dokaz" da nacija pripada evropskom Zapadu, a ne azijatsko-ruskom orijentu. Oni malobrojni (sa i po nekoliko akademskih titula i višegodišnjim iskustvom života u zapadnim zemljama i rada na zapadnim univerzitetima) a koji su ukazivali i na negativne strane ulaska u EU i NATO, marginalizovani su u javnom životu tehnikama kojima bi i KGB imao da se divi. Nažalost, u mnogim slučajevima (a Litvanija je samo jedan) njihove prognoze su se uveliko i obistinile. Pokazalo se da se ulaskom u EU i NATO iz jednog kontrolisanog i dirigovanog sistema i jednoumlja samo prešlo u drugi sistem koji je bar u tranzicionoj fazi aristokratizacije domaće turbo-folk nacije obećavao povećanje životnog standarda, ali je i ta iluzija nestala nakon samo tri godine bivstvovanja u nobles Evropi. U suštini, pokazalo se da je najbolja opcija za sve turbo-folk kandidate za ulazak u EU – biti večiti kandidat, ali nikada i punopravni član. U prvom slučaju imate samo prava (da tražite novac iz Brisela), dok u drugom imate mnogo više obaveza (da uplaćujete novac u centralni budžet itd.) nego samih prava.

Za sve nobles antiturbo-folk Evropljane izneo bih konkretan primer (iz ličnog iskustva) kako je Litvanija na kraju "ugurana" u EU. Nakon prvog dana nacionalnog referenduma (koji je iz "nekog" razloga organizovan na kraju, a ne na početku procesa integracije) o ulasku u EU ispostavilo se da to jednostavno neće proći usled masovnog bojkota istog od strane turbo-folkera. Nobles domaći Evropejci su onda shvatili da se moraju spustiti na turbo-folkersku razinu ukoliko žele da drugog referendumskog dana animiraju domaće primitivce: preko svih javnih medija je objavljivano 24 časa da će svi oni koji glasaju dobiti specijalne nalepnice sa kojima će moći u samoposlugama i kioscima da dobiju besplatno po jednu flašu piva, odnosno paklicu čokolade po izboru! I tako je referendum uspešno završen a turbo-folkeri ugurani u nobles Evropu. Etnički Litvanci i dan danas se sprdaju sami sa sobom po ovom pitanju veleći da su 1940. g. svoju nezavisnost prodali "Rusima" za jednu flašu vodke a 2004. Briselu za jednu flašu piva.

Na kraju bih se cenjenom gospodinu Milošu Jeremiću usrdno zahvalio na njegovim ciničnim primedbama titulatorske prirode uz napomenu da mi moje osnovnoškolsko obrazovanje stečeno u turbo-folk Šumadiji ne dozvoljava da ih komentarišem uz opasku da sam u folkerskoj Kragujevačkoj gimnaziji dobio naobrazbeni uput da se na javnim mestima ne pojavljujem sa fantomkom preko glave jer ne pripadam nikakvim paravojnim formacijama koje "osvajaju Evropu" a koja je od Napoleona do Hitlera i nakon toga pokazala i dokazala da ne podnosi osvajače.