Andora, Lihtenštajn i San Marino nisu i ne mogu postati članice EU-a zbog toga što EU ne može dozvoliti da države te veličine imaju prava koje punopravne članice EU-a imaju i da tako eventualno blokiraju važne odluke, i one su pristale na takav status. One imaju sav trgovinski i drugi režim kao bilo koja članica EU-a, ali nemaju pravo da utiču na donošenje odluka unutar EU-a.

Druga stvar je što su sve pomenute bogate ne-EU zemlje bogate ne zato što nisu u EU-u, nego zato što su civilizovane, sređene, slobodne i ne robuju nikakvim mitovima i glupostima – sve ono što Srbija nije.

Ima još evropskih zemalja koje nisu u EU-u a nisu baš bogate, pa hajde da uzmemo i njih kao primer. Pre bih rekao da smo kao društvo sličniji Ukrajincima nego Norvežanima ili Islanđanima. Zato što smo siromašni kao i Ukrajinci ili Belorusi koji glavom bez obzira beže iz srećnog ruskog zagrljaja u pakao Evropske unije.

Ili, recimo to ovako – usvojimo vrednosno-civilizacijski sistem Švajcarske, napravimo društvo kakvo je njihovo, pa onda pričajmo o tome hoćemo li ili nećemo u EU. Koliko je realno da mi, ovakvi kakvi smo, sami od sebe napravimo državu kakva je Norveška? Nula. Uz pomoć Rusije, Kine i Indonezije? Minus hiljadu. Zato bi nam bilo bolje da se pokrijemo ušima i pogledamo šta su od priprema i ulaska u EU dobili Mađari, Česi, Poljaci, Grci, Portugalci itd., i šta tek počinju da dobijaju Bugari i Rumuni, a da se ne zamlaćujemo Norveškom i Islandom. Učimo od boljih od nas, nemojmo se sprdati sa njima; ionako ih je baš briga šta mi o njima mislimo.