Ako su svi predsednički izbori u SAD istorijski, neki su, ipak, "istorijskiji" od drugih. Uz svu neizvesnost koja je prati, izvesno je da se ova predizborna trka po presedanima i probijanjima "staklenih plafona" već upisala u udžbenike istorije, i to bez obzira na ishod. Plejada kandidata koji se bore za naklonost građana Amerike kao da nikada do sada nije bila toliko eklektična. Među takmacima su kongresmeni, guverneri, senatori – bivši i sadašnji – bivši gradonačelnik Njujorka (a možda se umeša i sadašnji), bivši glumac, jedna bivša prva dama…

Prvi put nakon više od pola veka (ili osam decenija, već kako ko računa), među kandidatima nema aktuelnog predsednika ili potpredsednika. Zato su za demokratsku nominaciju u mrtvoj trci dvoje senatora, od kojih se jedan upisao u istoriju kao prvi Amerikanac afričkog porekla koji je pobedio u Ajovi, državi u kojoj stanovnika afričkog porekla nema ni tri odsto; bivša prva dama, senatorka Klinton, ujedno je i prva žena u istoriji američkih izbora koja nije samo odnela pobedu u državi Nju Hempšir već je viđena i kao glavna favoritkinja za osvajanje nominacije. Uz to, u grupi favorita doskoro im je društvo pravio i jedan Amerikanac hispanskog porekla, guverner Novog Meksika Bil Ričardson, što je takođe presedan.

PRESEDANI: Ova kampanja ostaće upamćena i po tome što najduže traje, ali i po tome što je na preliminarna birališta izmamila rekodran broj birača, i do sada najveći broj mladih. Ostaće upamćena po mnogobrojnim presedanima, kao što je, na primer, odluka nekih kandidata da svoju nominaciju najpre objave preko interenta, medija kome pripada početak XXI veka, a ne preko televizije, medija kome je pripadala druga polovina prošlog veka. Ipak, u jednoj od najneizvesnijih trka za Belu kuću, jedan izvesni pobednik je, ipak, već poznat. Upravo je televizija jedini izvesni pobednik na ovim izborima. Televizijske stanice, od onih lokalnih do onih iz velikih mreža, inkasirale su rekordan prihod od predizbornih spotova. Ali, za razliku od nekih ranijih izbora, danas su kandidati dužni da se pre prikazivanja predizbornog spota, bez obzira na sponzora, javno deklarišu da su sadržaj tog spota odobrili. Ova novina u izbornim pravilima u SAD, a ona se često menjaju i dopunjuju novim kontrolnim mehanizmima, uvedena je kako bi se izbegle zloupotrebe u inače prilično brutalnom medijskom ratu koji kandidati vode.

Televizija, doduše, uvek profitira od američkih predsedničkih izbora, baš kao i od olimpijskih igara. Međutim, visina sume koja se tokom ove kampanje već slila na račune televizijskih stanica širom SAD, uveliko je premašila prognoze i najvećih optimista.

Predsednički kandidati naprosto su zasipali televizije porukama i reklamama, za šta su izdvajali lavovski deo svojih predizbornih fondova. Takođe je izvesno i ko je gubitnik: stručnjaci koji prate tokove novca kampanje u medijima procenjuju da će se internet u ovoj godini, od izbora ovajditi za 30 miliona dolara, što je samo jedan odsto prihoda koji je na istom terenu zaradila televizija.

KLJUČAN, ALI NE ODLUČUJUĆI: Poruke biračima preko medija tek su jedan deo ogromne mašinerije koja već godinu dana zahuktalo radi iza svakog, iole, ozbiljnog kandidata. A iza te mašinerije, kao pogonsko gorivo, stoji novac. On je manje vidljivi igrač na svakim, pa i na ovim izborima u SAD, iako, bi oni mogli koštati rekordnih milijardu dolara, i to iz privatnih, a ne javnih fondova, ili dvostruko više nego 2004, kada su u trci bili sadašnji predsednik Buš i senator Džon Keri. Ovo je nedavna procena Federalne izborne komisije (FEC).

No, i ova rekordna svota će možda delovati oskudno, ako se kao nezavisni kandidat u trku umeša Majk Blumberg, gradonačelnik Njujorka i milijarder. Osim sopstvenog novca i medijske kuće, Blumberg svakako neće morati preterano da brine o donacijama, bar ne isprva. Koliko tačno ima novca u kasicama-prasicama predsedničkih kandidata biće poznato krajem januara, do kada oni moraju FEC-u da predaju izveštaje o svim donacijama kako bi one postale javne. Danas na internetu možete da saznate kog kandidata finansijski podržava vaš komšija, rođak, šef ili radnik, pod uslovom da je reč o donaciji većoj od 200 dolara. No, uloga novca u američkim izborima kontroverzna je još od doba kada je Džordž Vašington svakom svom glasaču iz svog džepa plaćao viski. Procedure i pravila su tokom istorije postajale sve strože i složenije. Zakoni su menjani najčešće nakon nekog skandala (poput Votergejta, na primer), kako bi tokovi novca bili što transparentniji, a prostor za zloupotrebe što uži, i da novac, iako ključni, ne bude uvek i odlučujući faktor na izborima. Kandidati novac prikupljaju sa svih strana, a oni demokratski koji po, pravilu, imaju uporište u Holivudu, epicentru moćne industrije zabave, podršku traže i od zvezda. Senator iz Ilinoisa Barak Obama ima svesrdne simpatije holivudskih zvezda poput Breda Pita ili Džordža Klunija, veterana poput Sidnija Poatjea i Morgana Frimena, ali i supermodela Tajre Benks. Izgledalo je da je Obama Holivud osvojio na prečac sve dok Hilari Klinton, nakon pobede u Nju Hempširu, nije povratla poverenje nekih od slavnih i bogatih žitelja Kalifornije. Finansijsko uporište u Kaliforniji ima i Rudi Đulijani, koji u nedostatku velikih fondova mora da ekonomiše u kampanji. Zato je on sredstva usmerio ka Floridi, koja uz Kaliforniju povlači veliki broj kandidata na završnoj konvenciji, jer nema novca da ga rasipa na manje države.

Da se izbori u Americi odvijaju po holivudskim pravilima Džordž Buš danas ne bi bio predsednik. Najveći iznos koji neki pojedinac može da pokloni kandidatu u kampanji je 4600 dolara, a toliki novac se najčešće pikuplja na gala večerama. Na jednoj takvoj, u Svečanoj sali njujorškog hotela Grand Hajat, dan nakon glasanja u Nju Hempširu, senator Obama je od krema njujorškog društva prikupio pola miliona dolara. Procenjuje se da su finansijski moćnici sa Vol strita Obamu do sada osnažili sa preko tri miliona dolara. Njegova suparnica je za nekoliko dana nakon pobede u Nju Hemširu inkasirala više od milion dolara.

Predsednik Buš je tokom svoje poslednje predsedničke kampanje svoje donatore podelio u tri kategorije. Prvu su činili "pioniri" ili oni koji su za njegovu kampanju uspeli da prikupe 100.000 dolara. Zatim je imao kategoriju "rendžera", koji su prikupili dvostruko više, dok su se oni koji su se istakli sa prikupljenih 300.000 dolara kvalifikovali za "superrendžere". Jedan od Bušovih "rendžera" iz 2004, advokat iz Teksasa, na isti način danas pomaže republikanskom kandidatu Džonu Mekejnu, senatoru iz Arizone, čije su donacije letos gotovo sasvim presušile, tako da je pred bankrotom počeo da otpušta saradnike. No, nakon uspeha u Nju Hempširu i procenama anketa koje mu u mnogim državama daju prednost, Mekejn je opet počeo zadovoljno da trlja ruke. U većoj je iznudici bivši gradonačelnik Njujorka Rudi Đulijani koji je saradnike u izbornom štabu zamolio da rade besplatno. Da bi donator odrešio kesu, potrebno je da uknjiži neki značajniji uspeh.

ŠAMPIONI: Hilari Klinton i Obama su apsolutni šampioni među svim kandidatima, ako je suditi po donacijama koje su se slile za pomoć i podršku u kampanji. Senatorka Klinton, iza koje stoji odlično podmazana mašinerija, jeste u blagom preimućstvu u odnosu na Obamu, ali su oboje inkasirali više od 100 miliona dolara. Uz to, Obama je tokom prošle godine u više navrata pokazao da u kratkom roku može da sustigne svoju glavnu rivalku, oslanjajući se na manje donacije, ali iz dvostruko brojnijih izvora. Jedna od takvih kampanja koju je pratio slogan "Premostimo razliku", prošle jeseni je za samo nedelju dana obezbedila izjednačenje sa favoritkinjom Klinton. Republikanski kandidat i bivši guverner Arkanzasa Majk Hakabi, koji je iznenadio pobedom u Ajovi, na začelju je po debljini novčanika.

Ovi izbori ostaće upamćeni i po tome što su, za razliku od svih prethodnih, u finansijskom preimućstvu demokratski, a ne republikanski kandidati. Neizvesnost koja prati ove izbore, a to posebno važi za republikanski blok, utiče i na donatore koji ne žele da traće novac i vreme na autsajdere. Problem sa ovim izborima je, međutim, to što autsajderi malo-malo pa vode glavnu reč, što odluku čini još težom. Krugovi koji tradicionalno podmazuju republikansku izbornu mašineriju i putujući cirkus koji se seli iz države u državu, već prema izbornom kalendaru, tek treba da odreše kesu.

Količina novca, pokazalo se već i na ovim izborima, u realnom svetu ne prevodi se linearno u glasove. Da je tako, Hakabi ne bi imao nikakvih šansi pored Romnija, baš kao što predsednički kandidat Džimi Karter ne bi imao šanse protiv senatora iz Vašingtona Henrija Džeksona koji je 1976. prikupio 2,2 miliona dolara, više nego ijedan demokratski kandidat pre njega, ili dvostruko više nego Karter koji je te godine pobedio na izborima. Bivši guverner Teksasa Džon Koneli takođe je oborio rekord kada je u izbornu 1980. godinu ušao sa osam miliona dolara, dva miliona više od svog protivnika Ronalda Regana. Koneli je na kraju u kampanji potrošio 11 miliona dolara, što mu je na završnoj konvenciji na kojoj se presuđuje nominacija donelo samo jednog delegata.

Zgodno je podsetiti se i na demokratskog kandidata Hauarda Dina, bivšeg guvernera države Vermont, koji je još krajem 2003. sebi obezbedio vrtoglavih 41 milion dolara, mahom od sitnih, ali mnogobrojnih donacija, ili dvostruko više od senatora Kerija.

Ovakva suma u ovoj predsedničkoj trci više nije dovoljna da izmami uzbuđenje.